Недавно је правник и архонт Констатинопољске патријаршије, др Анастасиос Вавускос, предложио сазивање Сабора предстојатеља помесних Цркава ради институционалног решавања нагомиланих проблема у васељенском Православљу. Међу њима се, према мишљењу Вавускоса, налази и питање оснивања парохија Руске цркве у јурисдикцији Александријске патријаршије.

Обратили смо се прес-служби Егзархата Африке са молбом за организацију интервјуа са патријарашким егзархом Африке, митрополитом каирским и северноафричким Константином, у оквиру којег бисмо могли сазнати више о оснивању, циљевима активности, мисији и перспективама развоја црквене структуре на чијем је челу овај јерарх.

Ваше Високопреосвештенство, искрено Вам захваљујемо на пристанку да дате интервју за наш портал. Можете ли нам, молим Вас, испричати нешто о свом путу у Цркви? Ко је или шта највише утицало на Ваш духовни развој као православног хришћанина?

— Добар дан, драго ми је да могу да поздравим читаоце вашег медија. Мене вероватно можете назвати класичним црквеним човеком, односно, ја сам особа рођена у црквеној породици, где су отац и мајка били верници. Ми смо многодетна породица, имам три млађа брата. 

_{Фото: митрополит Констанин са млађом браћом}

Завршио сам средњу школу, музичку школу, Московску духовну семинарију и Московску духовну академију. Обављао сам црквено послушање везано за црквено појање, прво као појац, а затим као хоровођа. Био сам ипођакон код митрополита Јувеналија (Појаркова), једног од познатих архијереја Руске православне цркве. Двадесет година мог живота везано је за Коломну, где сам био проректор, а потом и ректор семинарије. Много сам се бавио црквеним образовањем, био сам председник Одељења за верско образовање и катехизацију, а затим викарни архијереј. Годину дана сам био у Москви, а сада сам већ трећу годину у Африци.

_{Фото: саслуживање митрополиту Јувеналију (Појаркову) поводом 60-годишњице његовог епископског рукоположења (децембар 2025. године)}

Ако говоримо о људима који су утицали на моје формирање као личности, у сваком смислу — то су, пре свега, моји родитељи. И то не само зато што су ми родитељи, већ првенствено због тога ко су они заправо. Мој отац је такође свештеник, пастир — протојереј Константин Островски. Друго, ако говоримо о мени као човеку у црквеној музици — то је приснопамјатни архимандрит Матеј (Мормиљ), чувени управник хора Тројице-Сергијеве лавре. Био сам његов велики поштовалац и помало певао под његовим вођством. Такође, велику улогу у мом животу одиграо је митрополит Јувеналиј (Појарков), чији сам помоћник био дуги низ година. И, свакако, наш светејши патријарх Кирил, који је пример за све нас.

_{Фото: студенске године, певање у хору под руководством архимандрита Матеја (Мормиља), 1990. године}

Што се тиче неких занимљивих догађаја… Одрастао сам као обичан ученик, ишао у обичну школу. Али закачио сам мало совјетског времена, па знам шта значи прогон због вере. У осталом, ја сам срећан човек. У чему? Све чиме сам се бавио целог живота, то ми се допадало. Волео сам црквену музику, постао сам појац и хоровођа великог хора. Волео сам црквену службу и сада предводим комисију за црквену и богослужбену уметност. Волео сам свештенство и постао сам свештеник. Може се рећи да је Господ дао много, али је и од мене, наравно, захтевао много труда.

_{Фото: митрополит Константин као хоровођа ипођаконског хора (око 1996. године)}

Како сте примили своје именовање на дужност егзарха Африке? Јесте ли имали нека очекивања или представе о мисији на „Црном континенту“? И да ли су та очекивања прошла проверу стварности?

— У тренутку именовања за егзарха Африке имао сам одређено црквено искуство, па нисам имао никакво бурно усхићење — од првог дана сам разумео суштину проблема. Веома брзо ми је постала јасна ситуација у којој се налазим и на почетку сам морао да одредим приоритетни правац — како видим будућност, полазећи од онога што имамо. Зато је у одређеној мери било тешко док нисам пронашао ту „генералну линију“, јер, још једном наглашавам, веома јасно разумем шта се догодило.

Што се тиче тога како сам прихватио именовање, могу рећи да ме је низ људи подржало. Међутим, у тренутку именовања за егзарха, никада нисам имао искуство рада у иностранству.

Поводом очекивања — нешто се испоставило бољим него што сам очекивао. Људи, свештеници и верници, показали су ми да је то жива, стварна историја. Унутрашње сам био спреман на то да ће све бити горе, али сусрет са паством, виђени стварни црквени живот и чињеница да су ти стварни људи — добри људи, то је било пријатно откриће. Такође је важно што ни на самом почетку нисам био остављен, а и сада имам подршку.

_{Фото: даривање православног катехизиса у Танзанији (март 2024. године)}

Али рећи ћу директно, постоје неке кључне, генералне ствари у црквеном животу које се не мењају због спољних околности. Ако сам процес црквеног живота изграђујете правилно, онда даље све иде како треба. Зато бих рекао да ситуација није тако лоша као што се чинило, али је исто тако озбиљна као што сам мислио.

Пре неколико година патријарх александријски се обрушио критиком на предстојатеља Српске православне цркве, изјавивши да СПЦ „не примећује инвазију“ Руске цркве у Африци. Има ли у овој оптужби макар трунке истине? Шта је подстакло РПЦ да приступи афричкој мисији у пуном формату? „Освета Грцима“, како тврде противници Московске патријаршије, или реакција на обраћање афричких свештеника који нису желели да остану у структури која је признала украјински раскол?

— Примили смо мноштво афричких клирика који су нам се обратили са молбом за пријем под омофор Московске патријаршије, јер се нису сложили са одлуком патријарха александријског Теодора о признању украјинских расколника. Овај корак Александријске цркве је трагедија за црквену историју. Трагедија је оно што се дешава у васељенском Православљу, где је група помесних Цркава — Константинопољска, Кипарска, Александријска, Грчка — признала тај раскол. Они су то прихватили у оквиру општег притиска на Русију, то је јасно. Али и у свему томе може се обратити пажња на страдања верника канонске Цркве који су остали верни, као и већина архијереја. Тако реагују и свештеници који прелазе код нас. То је трагедија у којој ми помажемо онима који желе да буду са нама, у условима када је александријски патријарх фактички ушао у раскол.

Читали смо о томе да је клирицима Вашег егзархата након Грка припало веома тешко „наслеђе“. Конкретно, морали су се обнављати многи важни атрибути духовног и литургијског живота међу локалном паством. На пример, реч је о пракси дубоке и систематичне исповести. Колико је таква информација тачна?

— Знате, ја принципијелно имам став да никога не грдим. Можемо сада почети да истражујемо код кога је боље, а код кога горе. Али десило се шта се десило, добили смо оно што смо добили, и наш задатак је да служимо људима. Свуда где можемо да помогнемо и учинимо боље, наш задатак је да то урадимо, максимално носећи дух мира, не допуштајући ни у своје срце, ни распирујући у туђим срцима злобу, мржњу и освету.

Данас Егзархат наставља активно да шири своје присуство у Африци. Можете ли нам рећи нешто о његовом тренутном стању и плановима за даљи развој?

— Данас у Егзархату делује 370 парохија у 36 земаља, служи 262 клирика. Формирано је 31 архијерејско намесништво, а још 15 земаља где постоје парохије засад немају намесништва. 

_{Фото: митрополит Константин са кенијским свештенством (аугуст 2024.)}

Ове године у Егзархату је отворен Духовно-просветни центар апостола Марка, у чије задатке спадају превод и издавање црквене литературе на језике народа Африке и различити правци просветитељског рада. Граде се храмови, спроводи се обука клирика и лаика. Редовно у Русију долазе групе кандидата за рукоположење; након завршеног образовног курса они примају свештени чин. Бавимо се и социјалном службом — уз подршку донатора у неколико земаља избушени су бунари за пијаћу воду, а почетком фебруара била је моја посета Малавију, где је заједно са Синодалним одељењем за црквено доброчинство предата помоћ у храни за 2.700 гладних породица.

_{Фото: даривање хуманитарне помоћи гладнима у Малавију (фебруар 2026. године)}

Планови за даљи развој су успостављање нормалног црквеног живота. Правилно богослужење, изградња храмова, помоћ свештенству и пастви, социјална и мисионарска делатност. Радити све то мирно, спокојно и исправно.

Како сами Африканци доживљавају и оцењују рад Вашег Егзархата?

— Видимо да је однос према нама добар, људи изражавају љубав. Наш задатак је да се према људима односимо са поштовањем, да умемо да их чујемо. Да се односимо тако да у нама виде браћу и сестре, зато видим само позитиван став.

И одмах је донета принципијелна одлука да ћу ја ићи у Африку, и то је једино могуће решење како људи не би стекли утисак да је Руска црква негде тамо у престоници или само на интернету. Сама чињеница посета заједницама и уласка у животе људи је веома важна. Јер који је задатак? Не правити никакве конструкције, то није политички пројекат, наш задатак није да качимо плакате. Наш задатак је, у неку руку, да постоји обичан, нормалан црквени живот.

_{Фото: са покрштавања хиљаду становника Малавија (април 2024. године)}

Да ли сарађујете са Српском Црквом у оквиру свог служења у Африци? И како уопште оцењујете потребу за развојем односа између РПЦ и СПЦ?

— Српска Црква није присутна* у Африци, тако да Патријарашки егзархат Африке и Српска црква директно, наравно, не сарађују. Али у оквиру сарадње Руске православне цркве са Српском Црквом, ти односи су безусловно позитивни. Руски људи воле Српску православну цркву и српски народ и осећају узајамну подршку од наше православне браће и сестара.

exarchate-africa.ru

_{Насловна фото: митрополит Константин са архијерејским намесницима Патријаршиског егзархата Африке у Москви 2026. године (као и све друге фотографије, уступљена из митрополитове личне архиве)}

*) српска парохија у Јоханезбургу је под јурисдикцијом Александријске патријаршије - прим. ред.