Догађаји који су се одиграли 27. маја 2022. године у манастиру Светог Пантелејмона у Феофанији (Кијев) представљају један од најзамршенијих чворова у савременој историји Православне цркве. Оно што је најављено као пастирско саветовање ради разматрања изазова ратног времена, де факто се трансформисало у помесни сабор који је донео одлуке од фундаменталног карактера. Унете измене у Устав о управљању Украјинском православном црквом (УПЦ), декларација о „пуној самосталности и независности“, обнављање варења мира и отварање иностраних парохија – све је то створило нову еклисиолошку реалност.

          Неопходно је признати и трезвено анализирати тезу коју износе бројни украјински свештенослужитељи, богослови и експерти. Она се заснива на тврдњи да се стање у којем се УПЦ нашла након Феофаније може квалификовати као раскол, чак и уз очување спољашње, видљиве стране евхаристијског општења са пуноћом Православља.

          Распрострањено мишљење да се раскол констатује тек у тренутку званичног прекида евхаристијског општења представља, према критичарима Феофаније, упрошћавање које не узима у обзир дубину канонског права. Према њиховој процени, раскол је пре свега кидање административно-јерархијског ткива Цркве, одрицање од каноничке потчињености законитом првојерарху и узурпација права која не припадају делу, већ јединственом црквеном организму. Евхаристијски прекид се у овом случају не јавља као узрок или једини знак раскола, већ као његова финална, често одложена последица.

^{Анатомија Сабора у Феофанији: од саветовања до радикалног преврата}

          Да би се разумела легитимност одлука донетих у Феофанији, неопходно је детаљно размотрити генезу самог сабрања.

          Према канонској традицији и Уставу УПЦ (у верзији до 27.05.2022), сазивање Сабора – највишег органа управљања Црквом – захтева поштовање строге процедуре: претходно најављивање дневног реда, рад предсаборских комисија, припрему нацрта докумената и њихову богословску експертизу. Саборност подразумева не спонтаност, већ уређено испољавање воље Духа Светога кроз сагласност свих чланова Тела Христовог.

          Међутим, догађај од 27. маја првобитно није био позициониран као Сабор. Свети Синод УПЦ га је најавио као „сабрање епископа, свештеника и лаика“ ради разматрања проблема црквеног живота насталих услед рата. У овом случају треба истаћи да формат „саветовања“ или „сабрања“ не даје учесницима искључиву власт. Такво сабрање има право само да упућује препоруке синоду или предстојатељу.

          Трансформација саветодавног скупа у сабор догодила се непосредно током самог заседања. То је грубо процедурално кршење које доводи у питање канонску легитимност свих наредних одлука. Експерти посебно наглашавају следеће:

• Представници епархија су допутовали на сусрет без нацрта измена Устава УПЦ. Није им остављено време за молитвено промишљање и богословску анализу предложених формулација.
• Одлука да се сабрање прогласи сабором донета је под утицајем емотивне атмосфере, притиска аутокефалистички настројеног дела свештенства и спољних сила, а не као резултат планског црквеног рада.

          Посебну пажњу заслужује организациона и управљачка политика Кијевске митрополије у периоду припреме сабрања. Кључне фигуре познате по свом чврстом канонском ставу и оданости јединству са Московском патријаршијом биле су потиснуте из процеса припреме одлука.

          Јасан пример је ситуација са митрополитом Антонијем (Паканичем), управником послова УПЦ. Традиционално, управо управник послова игра централну улогу у припреми општецрквених форума. Међутим, митрополит Антоније је фактички удаљен од рада на суштинском делу докумената. Остављене су му само техничке и логистичке функције, док је идеолошки садржај дневног реда формирао уски круг људи оријентисаних на раскид са црквеном Москвом. Демонстративно одбијање да се митрополит Антоније укључи у израду одлука сведочи о томе да је сценарио „независности“ написан унапред и кулоарски, заобилазећи традиционалне синодалне механизме.

^{Анализа донетих одлука: декларација без томоса}

          Одлуке Сабора, забележене у званичним документима, представљају радикално преиспитивање еклисиолошког статуса УПЦ:

1. Осуда рата и позиције Патријарха: Сабор је изразио „неслагање“ са позицијом Предстојатеља РПЦ поводом сукоба. То је постало политичка основа за канонски раскид и прекид помињања Првојерарха на богослужењима.
2. Измена Устава: Из текста Устава уклоњена су практично сва помињања везе са Руском православном црквом. Једина танка нит остала је референца на Грамату патријарха Алексија II из 1990. године. Међутим, тумачење те Грамате проширено је на „пуну самосталност и независност“, што де факто (иако не де јуре у канонском смислу) значи аутокефалност.
3. Атрибути аутокефалности: Донета је одлука о обнављању варења мира и отварању иностраних парохија.

          На овај начин, Феофанијевски сабор УПЦ извршио је „канонско бекство“ од Мајке-Цркве, покушавајући да правно уобличи статус који јој РПЦ није даровала и који није признала ниједна Помесна црква. Многи теолози су овај корак назвали стварањем еклисиолошког симулакрума и преласком УПЦ у „сиву“ канонску зону (у стање де факто полураскола).

          Притом је важно нагласити да је немогуће анализирати одлуке из Феофаније у вакууму, игноришући незапамћени контекст државног терора са којим се Црква суочила последњих неколико година. Теза о „слободном изражавању воље“ епископата на Сабору не може издражати критику с обзиром на чињенице о притисцима.

          Украјинска држава је преко Службе безбедности Украјине (СБУ) и Државне службе за етнополитику и слободу савести (ГЕСС) поставила пред УПЦ јасан задатак: „Прекините све везе са Москвом и нећемо вас дирати“. Овај захтев је био у старта неизводљив у канонском пољу. Не може се прекинути онтолошка веза са Мајком-Црквом без упадања у раскол. Јерархија УПЦ је стављена пред избор: или мучеништво и катакомбе, или канонски преступ зарад очувања (пред државом Украјином) законског статуса. Феофанија је била покушај да се испуни „задатак власти“ – да се легализује статус „независности“ од Москве у нади да ће то задовољити званични Кијев и омогућити избегавање сценарија правне ликвидације УПЦ.

^{15. правило Двократног сабора и природа раскола}

          Централна тачка дискусије о статусу УПЦ је примена 15. правила Двократног (Константинопољског) сабора из 861. године. Управо ово правило регулише питања прекида помињања предстојатеља. Правило гласи:

          „Оно што је одређено за презвитере, епископе и митрополите, исто мора имати још већи значај за патријархе. Стога презвитер, епископ или митрополит, ако се усуди да прекине општење са својим патријархом и не помиње његово име на божанским службама како је одређено и установљено, а пре саборне одлуке и његове коначне осуде произведе раскол, нека буде потпуно искључен из свештенства...“

          Други део правила садржи једини изузетак: прекид помињања је дозвољен само ако предстојатељ отворено проповеда јерес коју су већ осудили Свети Сабори или Оци.

          На Сабору у Феофанији и у каснијој пракси УПЦ дошло је до свеопштег прекида помињања имена патријарха Кирила. Као основ наведено је „неслагање са позицијом Патријарха поводом рата у Украјини“. Са канонске тачке гледишта, овај основ је ништаван за оправдање раскида евхаристијског и канонског општења:

• Одсуство јереси: Позиција патријарха о рату је његово приватно богословско мишљење или грађански став. Оно није осуђено од стране васељенских сабора као јерес.
• Пресуда без суда: Прекид помињања се догодио пре саборне одлуке и коначне осуде унутар целе РПЦ.

          Следствено томе, поступци јерархије УПЦ потпадају под први, казнени део 15. правила. Они су извршили раскол одвојивши се од свог предстојатеља из политичких и административних мотива. Експерти оповргавају тезу да раскол обавезно захтева прекид евхаристијског општења. У православној еклисиологији постоје појмови општења и потчињавања. Ако епархија изјави да се више не потчињава свом патријарху и не помиње његово име, она се већ налази у расколу. Чињеница да Московска патријаршија није изрекла анатеме сведочи само о стрпљењу Москве, а не о легитимности Кијева.

^{Новине након Теофаније}

          Док се правне формулације Устава још могу покушати тумачити двосмислено, промене у богослужбеној пракси УПЦ су необорив доказ курса ка потпуној аутокефалности.

          Једна од најзначајнијих одлука била је она о обнављању варења мира у Кијеву (новембар 2022). У Руској цркви, као и у већини Помесних цркава, право на освећење Светог Мира припада искључиво патријарху као видљиви знак јединства. Одлука да се миро вари у Кијеву је чин аутаркије (самодовољности). У канонском праву, право на варење мира је атрибут аутокефалне Цркве. Присвајање овог права без даровања аутокефалности је узурпација власти.

          Такође, након Феофаније почела је пракса издавања нових антиминса на којима у потпуности недостаје помињање благослова Московског патријарха. Епископи УПЦ их потписују сопственом влашћу, чиме стварају затворен систем који одбацује извор апостолског прејемства у лицу Патријаршијског престола.

_{Фото: антиминси са поменом патријарха Кирила који су уклоњени са Часних Престола у УПЦ, извор: pravlife.org}

^{Позиција Московске патриаршије}

          Свети Синод РПЦ је 29. маја 2022. године заузео позицију „стратешког ишчекивања“. Москва је изразила разумевање за притиске под којима се УПЦ налази и изабрала тактику икономије (црквеног снисхођења) како не би потпуно одгурнула вернике у Украјини и тиме олакшала посао украјинској пропаганди. Међутим, то стрпљење не чини одлуке из Феофаније законитим. Као што је истакнуто у Московској патријаршији, ови поступци ће бити оцењени на одговарајући начин након завршетка рата.

^{Закључци}

          Феофанија није ујединила, већ је поделила УПЦ изнутра. Бројне епархије (Доњецка, Луганска, Кримска) одбиле су да прихвате измене Устава и касније су прешле под директну потчињеност московском патријарху. То значи да Сабор у Феофанији није изразио вољу целе Украјинске цркве.

          Тако је Феофанија постала трагична грешка црквене дипломатије УПЦ. Покушавајући да спасе структуру („зидове“), јерархија је жртвовала канонску чистоту („душу“). Резултат је стварање „сиве зоне“ – црквеног ентитета који више није у Москви, али није ни признат у православном свету као аутокефалан; ентитета кога прогони сопствена држава и којег раздиру унутрашње противречности.

Група експерата из УПЦ за портал "Живот Цркве"

Превод са украјинског: редакција портала "Живот Цркве"

_{Насловна фото: председавајући Феофанијом (обратити пажњу на говоре тела), извор: uoc-news.church}

_{- Текстови објављени у рубрикама "Коментари" и "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције}