Наталија Горенок

Руски Никољски храм у Софији једна је од најпосећенијих цркава престонице Бугарске. Овде увек има људи: долазе да се помоле на гробу архиепископ Серафим (Собољев). Скоро свако са собом донесе и запис — „писмо“ владици, са молбом да се помоли за њих или за њихове ближње. И људи знају да њихове молитве неће остати без одговора.

Зашто православни Бугари поштују овог руског архипастира као националног светитеља — о томе говори наша прича.

„Не ожалостити Христа!“

На надгробном споменику светитеља, по његовој жељи, исписане су речи псалма:
„Од утробе матере моје Ти си мој Заштитник“ (Пс. 70, 6). То није случајно: Божији покров он је заиста осећао над собом читавог живота.

Рођен је као десето дете у сиромашној породици рјазанских грађана Бориса Матвејевича и Марије Николајевне Собољевих. Мајка је при порођају трпела страшне муке и није могла да се разреши од бремена. По савету лекара одлучено је да се приступи операцији при којој је новорођенче требало да настрада. У том тренутку мајка је, дошавши себи, са заклетвом забранила да се погуби њено дете. И ујутру, 1. децембра 1881. године, при првом удару црквеног звона, дете је дошло на свет. На Светом Крштењу добио је име Николај.

Од најранијег детињства одликовали су га искрена вера и изузетна љубав према Богу и ближњима. У последњем разреду богословије Николај је пламено пожелео да све своје снаге посвети Господу и дао завет да постане монах. Међутим, мајка је желела да га ожени, а Николај се, из љубави и послушања, није противио њеним настојањима. Ипак, сваки пут би се веридба на необјашњив начин изјаловила. Тада је Марија Николајевна схватила да је Господ примио завет њеног сина и више му није стајала на путу. Добивши њен благослов, Николај је 1904. године отпутовао на Петроградску духовну академију. Пошто је одлука о упису донета у последњем тренутку, времена за припрему није било. Како је касније сам владика сведочио, на испитима му је помогла једино милост Божија: по његовим усрдним молитвама, на сваком испиту извлачио је управо оно питање које је знао.

Ту Божију помоћ није могуће објаснити простом људском „срећом“. Јер, још као сасвим мали дечак, Николај је одлучио да ни у чему не ожалости Христа. И заиста је тако живео! Од детињства је настојао да заповести испуњава без компромиса. Једном приликом, док је будући владика још био у богословији, ученици су се окупили да разобличе лопова у свом разреду. Он је, схвативши о чему је реч, одмах устао са свог места, пришао Собољеву, сео с њим у клупу и погнуо главу. Николај је почео да га теши. Други су говорили: „Собољев је узео лопова под своју заштиту, а и не зна да је управо он украо његове нове каљаче и рукавице.“ Али Николај је, савладавши отпор читавог разреда, издејствовао да лопов буде отпуштен на сопствени захтев, чиме га је спасао од доживотне срамоте…

Људи који су га познавали сведоче да је љубав према ближњима код овог доброг пастира увек била изузетна. Штавише, што је више било скорби у његовом сопственом животу, то је више љубави даривао другима. Својој духовној деци говорио је: „У брату своме треба видети анђела, а на његов грех гледати као на болест“, и: „Треба одвајати човека од греха. Грех можемо мрзети, а човека смо дужни да волимо и жалимо.“

У студентским годинама, живећи у Александро-Невској лаври, Николај је сваког јутра одлазио на рану Литургију, а потом читао дела светих отаца и житија светих. Приповеда се да је током живота једанаест пута, са срдачним умилењем, прочитао свих дванаест томова житија које је саставио светитељ Димитрије Ростовски. Са пламеном љубављу непрестано је призивао свете у својим молитвама, а у поукама и проповедима често је наводио живе примере из њиховог богоугодног живота. Владика је говорио својој духовној деци: „Када умремо, тада ћемо разумети колико су нам били блиски Спаситељ, Мајка Божија и сви светитељи, како су снисходили нашим немоћима и како су испуњавали наше молитве.“

Током школовања на Академији Николај је више пута посећивао светог Јована Кронштатског. Овако је памтио њихов последњи сусрет у пролеће 1907. године: „Опраштајући се од нас, отац Јован је најпре благословио Витју Рајева… Одједном је, као муња, пошао ка мени. Зауставио сам се на Горњем месту. Баћушка је крстообразно положио руке на моју главу, подигао очи ка небу и потресним гласом изговорио: ‘Нека почива на вама благослов Божији’. Осетио сам као да је огњена искра пала на моју главу и прошла кроз цело тело, до пета. Необична, велика радост испунила је моје срце и цело моје биће. Тога дана осећао сам благодатну, нарочиту радост — као да сам био окрилљен и лебдео у ваздуху.“

На четвртој години студија пред Николајем се поставило питање монашког пострига, али га је мучила недоумица да ли ће издржати тежак монашки подвиг. Желећи да сазна вољу Божију о себи, писмено је упитао о томе оца Јована Кронштатског и старца Анатолија Оптинског, али одговор није добио. Једном, док је читао житије тек прослављеног преподобног Серафима Саровског, јавила му се мисао да се и сам њему обрати — као живоме. Тако је и учинио. Учинивши поклон пред књигом као пред самим старцем, помолио се, отворио житије насумице и прочитао: „Године 1830. један послушник Глинске пустиње, који се силно колебао у свом призвању, дошао је намерно у Саров да затражи савет од преподобног Серафима. Падајући му пред ноге, молио га је да разреши животно питање које га је мучило: ‘Да ли је воља Божија да он и његов брат ступе у манастир?’ Свети старац му је одговорио: ‘Сам се спасавај и брата свога спасавај!’“ Ове речи преподобног Серафима Николај је примио као дивно откровење од Бога. При монашком постригу добио је име преподобног Серафима. Узгред, и његов рођени брат Михаил заиста је примио монаштво и касније постао архимандрит Сергије.

По окончању Академије, отац Серафим је служио у духовним школама у Житомиру и Калуги (боравећи тамо, често је посећивао старце Оптине пустиње). Године 1911. постављен је за инспектора Костромске богословије, а већ наредне године — за ректора Вороњешке богословије, уз уздизање у чин архимандрита. Ту га је затекао Октобарски преврат. У фебруару 1918. године у Вороњежу је стрељана литија монаха и парохијана Митрофановог манастира, оскрнављење су мошти светитеља Тихона Задонског и светитеља Митрофана Вороњешког, а богословија је затворена. У октобру су бољшевици живе закопали у земљу седморицу монаха Митрофановог манастира. Архиепископ Серафим био је сведок ових страшних догађаја и касније је говорио да и данас памти јауке мученика испод земље…

По избијању Грађанског рата, отац Серафим се, заједно са многим представницима руског свештенства, нашао на Криму. Ту је, на празник Покрова Пресвете Богородице, 1. октобра 1920. године, у Покровском саборном храму у Симферопољу, извршена његова архијерејска хиротонија. Убрзо је, са великом тугом, напустио Отаџбину — не по сопственој вољи, већ по благослову старца-епископа Димитрија (Абашидзе), кога је дубоко поштовао. У августу 1921. године Светејши Патријарх Тихон поставио га је за управитеља руских парохија у Бугарској.
Без претеривања се може рећи да је био душа целокупне руске колоније. И сам у оскудици и лишавањима, бринуо је о сиромашним и болесним Русима: неке је смештао у болнице, за друге је издејствовао новчану помоћ, а неке је једноставно издржавао сопственим средствима. Ништа мању љубав показивао је и према бугарској пастви, која му је прилазила као добром пастиру. Владика Серафим је искрено заволео ту земљу. Као строг монах, нарочито је волео да посећује главну светињу бугарског народа — чувени Рилски манастир, који за Бугарску има значај какав Тројице-Сергијева лавра има за Русију.

Године 1934. владика Серафим је уздигнут у чин архиепископа. Река људи који су му долазили ради духовног руковођења све је више расла. Оптерећени духовним потребама и жалостима, одлазили су од њега окрилени, осећајући владикину љубав, утешени његовом бригом и са чврстом надом у милост Божију. Његова смела молитва Спаситељу и Мајци Божијој била је чудотворна и враћала је у живот чак и безнадежне болеснике, о чему постоји мноштво сведочанстава. Светитељ је био обдарен даром прозорљивости, који је све задивљавао, али је он сам настојао да га сакрије, говорећи: „То је случајно“.

Ипак, његови изузетни и свима очигледни духовни дарови нису били нимало случајни. Од тренутка монашког пострига па до саме смрти носио је подвиг строгог поста (током многих година узимао је храну само једном дневно), непрестано се молио и често служио, са огромним страхопоштовањем.

Упркос свему томе, био је веома једноставан и отворен према свим људима. „Држати се просто“, говорио је у својим поукама, „значи не допуштати никакву извештаченост ни у чему и држати се пред људима као пред Богом. Постати једноставан — у томе је преображај живота. То је и ‘промена деснице Вишњега’ (Пс. 76, 11). Тада човек не пропада, јер простота јесте смирење. А на смиренима, као на престолу, почива Својом благодаћу Бог.“ Владика је наводио и речи праведног Јована Кронштатског: „Мање самовоље, више простоте.“ Још једну поуку често је понављао: „Чувајте чистоту душе.“ А чистота његове сопствене душе била је таква да су људи још за његова живота у њему препознавали светитеља.

У Бугарској је владика написао низ значајних богословских дела. Главно међу њима јесте „Ново учење о Софији, Премудрости Божијој“ — оповргавање учења професора Париског богословског института, протојереја Сергија Булгакова. Владика је увиђао да се, након пораза обновљенчества у Русији, модернизам у Православљу почео ширити и у другим Помесним Црквама, те је сматрао својом дужношћу да ревносно брани Истину. Говорио је: „Моје књиге — то је моја крв.“ И заиста, у тој борби није штедео себе: писао је не само дању него и ноћу, не дајући себи одмора. За тај велики подвиг светитељ се удостојио од Бога да се упокоји на празник Недеље Православља.

О времену свога одласка био је унапред обавештен. Непосредно пред кончину, окружен духовном децом, на питање шта ће чинити без њега, владика је одговорио: „Ако будем имао смелости пред Господом, нећу вас оставити.“ Осмехујући се, додао је: „Пишите ми писма.“ Те речи постале су општепознате. Обраћајући се владики Серафиму, људи тако чине и до данас.

Извор, фото: saratov-eparhia.ru

Превод са руског редакција портала "Живот Цркве"