Од космополитског Париза до тишине манастира Путна, мати Фива је прошла дуг пут, испуњен „догађајима" који су јој променили живот. Католкиња у младости, привучена лепотом источних богослужења, открила је Православље на Институту „Светог Сергија" у Паризу и, после осам година ишчекивања, замонашена је 1990. године. Данас њена прича спаја два света и говори о вери, пријатељствима са великим јерарсима и чежњи за Румунијом. Мати Фиву смо срели у резиденцији Архиепископије Романске и Бакауске. Блиска Високопреосвећеном Оцу Јоакиму, долази у Роман кад год путује у Румунију. Мати са истинским ликом духовне старице, којој само француски нагласак одаје порекло.

Monica Dumitrescu: Мати Фива, знамо да сте још од детињства свом душом били окренути Богу, али бисмо желели да нам кажете како сте открили Православље у Француској која се тада налазила у пуном процесу секуларизације.

Случајно, ако тако могу да кажем. Имала сам 17 година. Једне године, током седмице посвећене екуменизму у Француској, у нашу парохију — била сам католкиња — дошао је један гркокатолички хор да поје. Певали су на словенском, руске мелодије. Толико ми се допало да сам отишла код њих и замолила да ме приме да певам заједно с њима, и прихватили су ме. Тако сам почела да идем на гркокатоличка богослужења. Да бих боље разумела шта се догађа на служби, почела сам да учим руски језик. Недељом ујутру одлазила сам код гркокатолика, јер сам била католкиња и могла сам тамо да се причестим. Затим сам открила цркву Светог Сергија при Институту православне теологије и две или три године сам сваке суботе увече одлазила тамо на бденије. Веома су ми се допадала бденија. Али недељом ујутру враћала сам се у гркокатоличку цркву. Све док једнога дана, нисам заиста осетила колико су службе у православној цркви богате и пуне садржаја. Имала сам чиме добро да се храним. Рекла сам себи: сада је доста, не могу више тако да наставим, морам да изаберем.

Дакле, изабрали сте Православље. Каква сећања носите са крштења?

Примљена сам у Православну Цркву на Богословском институту "Светог Сергија", од стране оца Алексија Књазјева. Том догађају су присуствовали и оци из Есекса — отац Рафаило Ноика, отац Симеон Брушвајлер, отац Захарија Захару и отац Кирил Акон, који је тада био и игуман. Моје крштено име било је Франс — Француска (рођена сам у ратном периоду) и отац ректор Института задржао ми је то име када сам примљена у Православље. Оци из Есекса су се забављали. Говорили су: „Погледајте, када вас је отац причестио, било је као да је причестио читаву Француску", са толиким је одушевљењем изговорио моје име на првом причешћу. И отац Клеопа се смејао на рачун мог имена. Упознала сам га у периоду пре 1989. године, јер сам пратила француске туристе који су посећивали Румунију. Када би ме видео, отац Клеопа би издалека довикнуо: „Еј, ено је та Француска која је напола Румунија."

Шта су рекли чланови породице? Имали сте побожну породицу, колико сам разумео.

Породица моје мајке била је побожна. Зато мајка и отац нису имали никаквих проблема у вези са мојим обраћењем. Међутим, мој брат је био студент Жака Лакана, Фројдовог ученика, и он уопште није био верник. Дуго ме је задиркивао, али када сам се замонашила, положио је оружје.

Разумем да сте се кретали у средини претежно словенског круга. Како сте доспели у Румунију?

Све је било сасвим случајно. Студирала сам енглески и шпански као и руске студије. На другој години руских студија, приликом уписа, тражили су од мене да научим још један језик из Источне Европе. Био је то период 1967–1968. године. И гледајући списак на универзитету, рекла сам себи: мађарски не желим да учим, ни пољски ни српски. Помислила сам тада: румунски изгледа лакше, јер говорим француски и шпански. Румунски језик ми се веома допао. После прве године румунског уписала сам се да похађам курс и наредне године. Иако су ми на Универзитету рекли да то више није неопходно, ја сам им казала: „Оставите ме на миру, почела сам, желим да наставим." И тако сам једног лета, са пријатељима студентима, отпутовала у Румунију на месец дана.

Да ли се још сећате године?

Мислим да је то било 1967. године. Остала сам месец дана и много сам путовала аутобусом по земљи. Осећала сам се веома добро. Тада сам пожелела да дођем поново, али нисам могла одмах да се вратим. Сигурно је, међутим, да сам наставила са студијама румунског језика све док нисам стигла до докторских студија трећег циклуса, како се код нас каже, а не до државног доктората. Некако, у исто време затражили су од мене да дођем да радим на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу. Био им је потребан неко би тамо помагао оцу инспектору, а мени се допадало да радим за Цркву. Свети Сергије је, свакако, већ била моја парохија, па сам оставила студије и почела да радим тамо. Тако сам упознала и успоставила пријатељство са Оливијеом Клеманом, оцем Борисом Бобринским и другима.

^{„Буковина ми је прирасла срцу"}

Шта вас је највише импресионирало када сте почели да долазите у Румунију? Рекли сте ми да имате дубоку душевну везу са манастиром Путна.

То је било нешто касније. Један отац из Француске, отац Мишел Евдокимов (син чувеног теолога Павла Евдокимова, прим.ур.), требало је да дође у Румунију као пратилац једне групе. Пошто он није могао да дође, замолио ме је да ја пратим ту групу. Одмах сам пристала. Из туристичке агенције били су веома одушевљени, јер сам говорила румунски. Дали су ми да пратим једну групу и ја сам кренула са њима. Тако сам стигла у Путну, где ми се веома допало. На посебан начин ми се допада овај крај Румуније. Буковина ми је прирасла срцу. Убрзо потом, туристичка агенција ме је замолила да у Румунију пратим једног тада познатог новинара из Француске, Жана Бурдараса, који је радио за „Ле Фигаро". И тако сам се једне зиме поново вратила у Румунију. Требало је да напише чланак, углавном о манастирима у Буковини. Од ОНТ-а (Румунске националне туристичке организације) добили смо возача и водича од и тако смо стигли, између осталог, и у манастир Путну. Новинара сам сместила у мотел — који је некада био архондарик (гостопримница) манастира — и отишла да најавим оцима да ћу доћи у манастир. Тамо је био један отац, Константин Кирила, који је понекад разговарао нешто непосредније са туристима, те сам осетила да је неопходно да најавим свој долазак са једним новинаром и двојицом пратилаца. Следећег јутра посетили смо манастир и новинар је разговарао, узимао интервјуе. У једном тренутку долази отац Јакинт. Излазио је из цркве, управо је завршио службу. И када сам видела његово лице и очи, помислила сам са смелошћу: ако човек може бити такав, и ја желим да будем таква. Био је толико прожет богослужењем коју је управо савршио! Већ сам била упознала једног сличног свештеника, мог некадашњег духовника из времена када сам посећивала католичка богослужења, оца Жан-Марија Листижеа, који ми је био духовник у студентским данима и који је касније постао кардинал Листиже, надбискуп Париза. Због оца Јакинта, који ми је постао и духовник, вратила сам се у Путну.

Да ли је то био тренутак који вас је приближио Манастиру Путни? Колико често сте долазили?

Долазила сам са туристима када је било потребно, али и онда када сам имала одмор, по неколико недеља годишње. Није било апсолутно никаквих проблема, јер сам боравила у хотелу и плаћала у доларима. То је био један веома леп период мог живота. Око 1982. године рекла сам оцу Јакинту да желим да се замонашим. Међутим, тако нешто није могло да се оствари током комунистичког режима. Митрополит Теофан, који је у то време био студент у Паризу, знао је за моју жељу и послао је моју монашку одећу оцу Јакинту. Он ју је оставио у свом ормару и она је тамо чекала све до 1990. године.

^{„Митрополитска мама"}

Рекли сте ми пре неколико дана да сте незванично били названи „митрополитска мама". Са којим сте оцима били у контакту у том периоду, али и с обзиром на положај који сте имали на Институту Светог Сергија?

Да, ни сама више не знам ко је то први рекао. Док сам радила на Институту Светог Сергија, упознала сам и помагала неке од оних отаца који су данас митрополити или епископи: Високопреосвећеног Серафима, митрополита Румунске православне митрополије која обухвата Немачку, Централну и Северну Европу, Високопреосвећеног Теофана, митрополита Молдавије и Буковине, и Високопреосвећеног Иринеја, митрополита олтенског. Затим је дошао на студије на институт и Високопреосвећени Јоаким, архиепископ Романа и Бакеуа, који ми је у периоду боравка у Француској био духовник. Касније су на студије дошли и Високопреосвећени Јосиф, митрополит Румунске православне митрополије Западне и Јужне Европе, и Преосвећени Силуан, румунски православни епископ Италије. Трудила сам се да свима помогнем колико сам могла, у складу са дужношћу коју сам имала на институту. Пре свега, обезбеђивала сам стипендије за румунске студенте. Али сам добро знала и колико може бити тешко прилагођавање културном контексту Француске. Огромна већина били су монаси или чак јеромонаси, а у Француској свештеници нису били поштовани, већ напротив — бити свештеник сматрало се нечем понижавајућим. На пример, Високопреосвећени Јоаким био је чак и физички нападнут од једног човека: ударио га је песницом док је био у метроу. То је друштво у потпуности дехристијанизовано. Има још хришћана, али мало. Знајући колико културни шок може бити велики, настојала сам да помогнем румунским студентима. Бринула сам да у својим собама имају све што им је потребно. Одговарала сам на њихова питања и пре него што би их поставили. Били су пресрећни што су дошли на студије у иностранство, што могу да читају разноврсне књиге, али после неколико недеља почињала их је хватати носталгија за домовином. Било је и оних који су плакали. Помагала сам им да отпутују и у друге крајеве Француске, па су тако откривали да Париз није нужно једино обележје те земље. Почели су да гледају Француску и другим очима и да усвајају оно што је у њој добро.

Да ли желите да испричате и нашим читаоцима епизоду са сармама у Паризу?

Да, желела сам да студентима приредим једно мало задовољство. Више се и не сећам да ли су то били Високопреосвећени Серафим, Теофан и Иринеј. Сигурно је да сам им направила мамалигу са сармама. Мамалига (слично српском качамаку) је некако и била добра, али сарме — јао мени — испале су тврде као камен. Потпуна катастрофа. Срећом, имала сам и друга јела чиме да их послужим.

Која вам се румунска јела посебно допадају? Да ли сте научили да кувате на румунски начин?

Не знам да кувам румунска јела; чекам да у њима уживам кад дођем овде. Али уопште волим чорбе. Чорба од шкембића је изванредна.

^{Французи одушевљени једноставним сеоским животом}

Враћајући се на период када сте пратили групе француских туриста по Румунији, шта их је највише занимало да овде виде?

Има Француза и Француза. У мојим групама било је углавном више интелектуалаца: лекара, судија, људи из војске, префеката, углавном католика. Нисмо обилазили само манастире, већ целу земљу. Већина је била старија од мене, имали су педесет, шездесет година. Долазили су и млади, али су се питали где су уопште доспели. Водила сам их по манастирима — Сучевица, Молдовицу, Воронец — и по селима. За њих су сеоски обичаји оживљавали успомене из детињства. Били су веома импресионирани једноставним начином живота на селу. Тражили су да виде како се пере рубље на реци, како се поткивају коњи... За Румуне су то још увек биле сасвим природне ствари, али у Француској су ти видови живота изгледали као нешто што припада једном ишчезлом свету. Били су очарани и фрескама у манастирима. Били су дубоко дирнути животом у Румунији, а ја сам им показивала лепу страну земље, иако смо били усред чаушесковске епохе. Знала сам да ме прати Секуритатеа. Једном ми је један агент из туристичке агенције рекао: „Немојте да бринете, имате веома добар досије."

Да ли су туристи које сте пратили постављали и политичка питања?

Да, имали су и таква питања, али сам препуштала водичу од ОНТ-а да одговара. Нисам желела да имам проблема, јер сам желела да се поново вратим у Румунију.

Дакле, били сте праћени.

Да, увек. Када сам доводила групе француских туриста, први пратилац био је водич, други возач, а трећи помоћник возача. А када сам долазила сама, на одмор, у Путну, увек је у близини био неки господин лепо одевен. У возу сам примећивала да имам таквог „пратиоца" и то ми је давало извесно осећање сигурности. Нико ми неће учинити ништа, нико неће покушати да ми украде нешто, говорила сам себи. Тражила сам и у томе позитивну страну. Тек после 1989. године ослободила сам се тих „репића".

_{Фото: са монашења мати Фиве и Наталије, извор: ziarullumina.ro}

^{Пут од Француске до мајке Фиве}

Дакле, замонашени сте 1990. године, после осам година чекања. Како је протекао тај догађај?

Отац Јакинт ме је обавестио да ћу бити замонашена 23. августа, у манастиру Слатини. Пошто сам била странкиња, био је потребан благослов патријарха Теоктиста, који сам добила на молбу данашњег патријарха, Његове Светости Данила, који је тада био митрополит у Јашију. Када је видела да и митрополит долази на монашење, мати игуманија је пожелела да се, заједно са мном, замонаши и расофорна монахиња Адријана, која је пре декрета била у Ворони. Отац Јакинт јој је помогао да се врати у манастир. Она је постала Наталија, а ја Фива.

Рекли сте ми да вам је монашко име одредио отац Климент, данас еклисијарх Патријаршијске саборне цркве у Букурешту.

Да. При једној мојој посети Путни, угледа ме отац Климент и повиче: „А, ево је ђакониса Фива!" Ја сам оцима увек доносила свашта кад сам долазила из Француске — књиге, лекове, шта год је било потребно — и они су се томе радовали, јер су то била тешка времена у комунистичком периоду. Тако ми је на монашењу отац Јакинт дао име Фива.

Поменули сте да је на ваше монашење лично дошао и Његова Светост Патријарх Данило.

Познавали смо се много година још из Француске, из времена када нас је посећивао на Институту Светог Сергија. Долазио је нарочито ради сусрета са Оливијеом Клеманом. Био је млад, мршав и веома коврџаве косе. Могу да кажем да су на мом монашењу била присутна тројица данашњих јерараха, чланова Светог Синода: Његово Високопреосвештенство Иринеј, митрополит олтенски, Његово Високопреосвештенство Калиник из Сучаве и Његово Високопреосвештенство Јоаким из Романа. Био је присутан и Преосвећени Марко. Дошао је у Румунију као туриста и, када је видео колико је лепо било моје монашење, помислио је да би и он једнога дана могао да пожели то исто.

Како је реаговала породица?

Отац је већ био умро. Мајка ми је рекла: „Радујем се што си се замонашила; више бих волела да си постала католичка монахиња, али и овако је добро." Позвала сам брата да му кажем, али се јавила снаја, коју сам чула како довикује: „Кристијане, твоја сестра је сишла с ума!"

Како је било монашење? Да ли сте тај догађај чекали много година?

Још од двадесете године, још од времена када сам била католкиња. Тада сам отишла у један самостан и рекла опатици шта желим. Послала ме је једном језуитском свештенику за кога је рекла да уме да препознаје призвања. После једног разговора, он ми је рекао: „Нисте створени за тако нешто." Али отац Јакинт није мислио тако. Он је моје монашке хаљине ставио у свој ормар још 1982. године и чекао је тренутак. На дан монашења осетила сам много мира, као да су се све ствари, коначно, сложиле на своје место у мом животу.

^{У Француској нисте добро виђени ако имате покривену главу.}

Шта сте радили после монашења?

Нисам могла да останем у Румунији. Биле су то још деведесете године. Вратила сам се на институт Светог Сергија. Имала сам и мајку, која је већ била у поодмаклим годинама, и нисам могла да је оставим саму. Ипак, 1992. године нашла сам посао у једној туристичкој агенцији, што ми је омогућило да веома често долазим у Румунију. Када бих стигла у Буковину, остављала бих клијенте у хотелу у Сучави и брзо одлазила у манастир Путну, да разговарам са оцем Јакинтом. Враћала бих се по њих сутрадан ујутру.

Да ли сте у Француској носили монашку одећу?

То није било могуће, нити је и данас могуће. Само се облачим пристојно, јер је Француска секуларна земља. Као жена, не можеш у потпуности да покријеш главу, јер те сматрају муслиманком. Али у Румунији имам слободу да носим своју монашку расу.

Да ли сте размишљали да после мајчине смрти останете у неком манастиру у Румунији?

Здравље ми то не дозвољава. Имала сам дванаест операција. Пошто сам француски држављанин, немам приступ здравственом систему у Румунији, тако да зависим од Француске. Зато, сваки пут када дођем у Румунију, остајем по три месеца без прекида.

(Наставља се)

Извор и фото: ziarullumina.ro