Конзумирање дрога међу адолесцентима није неки далеки проблем нити проблем који се тиче само неких других. То је лична, друштвена и људска стварност, са тешким последицама по живот младих и њихових породица. У интервјуу који следи, проф. др Раду Цинку, специјалиста анестезиологије и интензивне терапије и токсиколог, отворено говори о узроцима који чине адолесценте рањивима, о алармантним знаковима које родитељи и наставници не би смели да занемаре, као и о суштинској улози породице, школе и заједнице у превенцији и подршци.

Александра Надане: Господине докторе, који су то фактори које запажате да чине адолесценте рањивима за конзумирање дрога и како породица може да интервенише како би смањила ове ризике?

Проф. др Раду Цинку: Пре свега, радозналост. Постоји радозналост карактеристична за тај узраст, радозналост да се испроба, да се експериментише, нарочито зато што око себе виде особе које су корисници, често и особе које се промовишу у јавном простору, инфлуенсере који промовишу такве навике. И тада степен радозналости и интересовања расте.

Други елемент је друштво, односно окружење. Врло често се млади оријентишу према свом друштву. Било да је то друштво веома популарно, блиставо, па млади некако, на подсвесном нивоу, верују да, да би достигли ту популарност и славу, морају да конзумирају дроге, јер то чине они из тог круга.

То је механизам имитације: они на неки начин копирају околности које чине да тај круг буде изузетно популаран. Други аспект који се тиче друштва јесте притисак окружења. Ако си у групи у којој се конзумира, појављује се стигматизација ако не желиш да конзумираш.

Млади бивају стигматизовани и на тај начин се на њих врши веома велики притисак да прихвате да пију алкохол, да пуше или да користе опојне супстанце. Наравно, веома многи од младих које сам видео у болници испричали су и о једном другом проблему, везаном за лошу комуникацију са породицом. Они не осећају да имају стварну, исправну, аутентичну комуникацију са породицом. И у одсуству те комуникације са родитељима, они траже да пронађу алтернативе, сурогат-породице, какво је друштво. Друштво се, врло често, поставља као замена за одсутну породицу. Зато мислим да је један веома важан елемент повратак основним породичним вредностима.

Породица мора да буде део развоја тог детета, нарочито у адолесценцији. Јер, нажалост, данас сведочимо појави у којој родитељи верују да ће, ако пошаљу децу у приватне школе, на приватне часове, у продужени боравак, тиме заменити сопствено присуство. А да притом не разумеју да су образовне установе и све те активности пре свега дидактичке и педагошке, а не активности које нужно могу да пруже емоционалну подршку и да усмере и обликују онај психо-емоционални развој кроз који адолесцент пролази и за који му је неопходно да породица буде уз њега.

Из Вашег искуства, које су најефикасније методе превенције и подизања свести о конзумирању дрога међу младима?

Образовни програми представљају основу превенције, јер, веома често, млади које виђам имају озбиљне проблеме у разумевању механизама који стоје у основи развоја зависности. Они не знају какви су токсични ефекти супстанци које конзумирају. На пример, имао сам младе који су се уплашили када су конзумирали неку дрогу јер нису знали какве ће ефекте та супстанца произвести, и уплашили су се последица које је изазвао тај конкретни наркотик. Сматрам да образовање мора да започне у породици, а да га потом настави школа.

Изузетно је важно да сва три актера у животу детета — и овде говоримо о родитељима, наставницима и, наравно, трећи актер је сам адолесцент — веома добро познају тачне и стварне информације о ефектима дрога. И управо овде, мислим, имамо потребу за образовним програмима који ће све њих довести пред проверене информације. Потребни су програми намењени родитељима, програми намењени наставницима и, затим, програми намењени ученицима. Нажалост, у Румунији су постојале кампање које су биле усмерене само на ученике. Ученици су били ти који су били информисани, без тога да је постојала и систематска едукација оних који би могли да наставе ову борбу против конзумирања дрога у породици и у школи.

Како школе и заједнице могу да постану безбедни простори за адолесценте, тако да се смањи искушење да посегну за дрогама?

Пре свега, неопходно је да постоји ова едукација, која мора да се спроводи континуирано. Не говоримо о повременим програмима — потребно је да постоји једна дисциплина која ће се, изнова и изнова, враћати овим темама и доносити те информације у јавну расправу.

Са друге стране, када говоримо о породици и када говоримо о заједници, и породица и заједница морају младима да понуде алтернативе, јер дроге нуде стање задовољства, стање одвојености, стање еуфорије. И тада смо сви дужни да им понудимо алтернативе које ће их радовати, које ће их подстицати да траже управо такве активности. Зато је укљученост породице и школе од пресудне важности.

На пример, у западним земљама, у програмима опоравка постоје разноврсне рекреативне активности које имају управо ту сврху: да човеку понуде радост. Од спортских активности, преко развоја хобија, до различитих облика групних терапија, радних група, сликарских радионица, плеса и певања.

И Црква представља изузетно важан чинилац, јер велики део младих који постају зависни у својој основи има духовни узрок. Та духовна празнина их подстиче да траже алтернативу и погрешан „излаз" кроз употребу психоактивних супстанци.

Који бисте конкретан савет дали родитељима који мисле или се плаше да не знају како да приступе овој теми са адолесцентима?

Први савет је да имају исправну комуникацију. У већини случајева постоје одређени обрасци комуникације између родитеља и деце. Један од њих је онај када родитељ покушава да уплаши адолесцента и да му каже: „не конзумирај дроге, умрећеш". То доводи до прекида поверења детета у родитеља, јер дете зна — нарочито ако је већ користило психоактивне супстанце и дроге — да није умрло.

Или, ако око себе види друге који конзумирају и нису умрли, јасно је да та информација неће бити од користи у односу комуникације између родитеља и детета. У покушају да хиперболишемо, у покушају да створимо потпуни страх, ми само губимо кредибилитет пред тим младим човеком. Зато комуникација мора да буде исправна. Комуникација мора да се заснива на научним аргументима.

Друга ствар која се често дешава јесте понашање родитеља који су опседнути контролом — родитеља који прате своју децу, родитеља који ангажују детективе да би надгледали своју децу. Овакав тип односа је јасно да неће функционисати, јер ће, у једном тренутку, то дете подићи ниво опреза и пронаћи разне начине да избегне такав „инквизиторски" приступ.
Зато нам је потребан отворен однос. Однос у којем родитељ може отворено да говори о дрогама са својим дететом, а дете да се не плаши. Јер, веома често, дете се плаши да родитељу каже одређене ствари, наравно из страха од казне, од стида, од стигматизације која може да се појави. Управо ту се, на крају, прекида комуникација. Зато је прво што препоручујем — директна и исправна комуникација. Континуирана комуникација, заснована на аргументима о овим супстанцама, у којој дете треба да буде информисано.

Трећа важна ствар јесте да родитељ не тражи оправдања. Имао сам много родитеља који сматрају да њима тако нешто не може да се догоди, и то је једна од честих грешака које сам видео у болници: „Не може то мени да се догоди, моје дете је добро". Дајемо такве изјаве не узимајући у обзир да конзумирање дрога погађа све друштвене слојеве, без обзира на економски статус и на образовни ниво.

Данас постоје дроге које користе и сиромашни и веома богати. И они који су образовани, и они који су необразовани. Дакле, не постоји никаква гаранција да одређене ствари — нарочито оне које се тичу друштвеног или економског статуса — штите то дете.

Постоје ли одређени знаци упозорења или показатељи по којима би наставник или родитељ могли да примете да адолесцент конзумира дроге?

Психоактивне супстанце делују на нивоу мозга, тако да је очигледно да оно што пре свега треба да пратимо јесу поремећаји понашања, односно поремећаји који погађају функционисање мозга. Ако говоримо о знацима који могу да предвиде или да нам дају индиције о конзумирању, пад школског успеха представља веома важан елемент.
Дете више не може да се концентрише, пажња је оштећена, способност размишљања је умањена и тада школски резултати почињу постепено да опадају. Други елемент је изостанак из школе , односно апсентизам. То дете, да би могло да се дрогира, мора да изостаје са наставе, мора да има време потребно за то.

Родитељ увек мора себи да постави једно једноставно питање: где је било моје дете када је изостало из школе? Од суштинске је важности да се запитамо шта је радило у том временском периоду. Трећи елемент представљају поремећаји понашања.

Као што сам већ рекао, ове супстанце изазивају дисфункцију на нивоу мозга. Поремећаји понашања значе агресивност — агресивност према другима, аутоагресију, поремећаје пажње, мишљења и памћења. Дете не може да се усредсреди, мисли му „беже", понекад не успева да изнесе повезан говор, да на кохерентан начин изрази оно што жели да каже.
Јављају се и поремећаји сна: често долази до обрта ритма спавања — више спавају дању, а ноћу не могу да заспе, јер имају периоде несанице, нарочито изазване апстиненцијом од ових супстанци.

Неки од њих имају и поремећаје у исхрани, јер ове супстанце мењају центре глади и ситости у мозгу и дете може готово уопште да не једе, јер има лажну енергију коју му дају психоактивне супстанце, или, напротив, може да има веома појачан апетит и да врло брзо добија на телесној тежини.

Наравно, постоје и промене на очима које се често уочавају: закрвављене, убризгане очи, црвенило које је карактеристично за стимулативне супстанце, или, ако гледамо зеницу, можемо имати или веома проширену зеницу — такође типичну за стимулансе — или веома сужену зеницу, готово невидљиву, као што се дешава код опиоидних супстанци.

Родитељи имају веома много знакова упозорења које могу да уоче, али најчешће нису довољно уз дете да би на време приметили те елементе. Од тренутка када дете започне конзумирање дрога до тренутка када постане зависно пролази период од неколико месеци, па чак и до годину дана. У том временском распону родитељ би имао довољно прилика да примети ове промене.

Шта родитељи треба да ураде када схвате да њихово дете конзумира дроге?

Пре свега, морају да оду код лекара. Зависност је болест. Она се лечи са медицинске тачке гледишта. Неопходна је процена лекара токсиколога и психијатра, који ће утврдити да ли постоји зависност и какви су ефекти и последице по организам након таквог конзумирања.

Увек је потребна и психолошка процена, јер постоје емоционални поремећаји који генеришу употребу психоактивних супстанци.

Затим следи покретање лечења које је, у већини случајева, комбиновано лечење. Говоримо о медикаментозној терапији, говоримо о психолошком третману и, наравно, не смемо изгубити из вида помоћне терапије: бихејвиоралне терапије, групне терапије и духовну подршку.

Јер, као што сам и раније рекао, многи имају ову унутрашњу, душевну рану. У бројним студијама, присуство духовне терапије, присуство духовника у овој мултидисциплинарној шеми, представља важан елемент.

Коју поруку имате за адолесценте и младе који читају овај интервју?

Дроге нам не доносе слободу. Напротив, оне нам краду слободу и поробљавају нас. То је најјаснији показатељ шта значи бити поробљен овим супстанцама: у тренутку када ноћу одеш и заложиш у залагаоници ствари које имаш да би купио дозу — у том тренутку више ниси слободан.

Друга важна порука јесте да ће психоактивне супстанце, на средњи и дуги рок, разорити централни нервни систем, тешко оштетити органе за излучивање — пре свега јетру и бубреге.

И, у већини случајева, ти млади који користе супстанце још у адолесценцији, након неколико година имаће озбиљне здравствене проблеме, који могу ићи све до поремећаја личности или тешких психијатријских обољења. Ризик од развоја душевне болести расте експоненцијално ако је особа започела конзумирање дрога још у адолесцентном узрасту.

Извор и фото: basilica.ro, превод са румуског: редакција портала "Живот Цркве"