По позиву Његове Светости бугарског патријарха и софијског митрополита Данила, Његово Високопреосвештенство митрополит халкидски Хризостом посетио је нашу земљу и донео на благослов мошти преподобног Давида Евијског и скуфију са моштију светог Јована Руса. Хиљаде поклоника у престоници помолиле су се пред овим светињама за помоћ, заштиту и укрепљење вере. У биоскопу „Лимијер", 25. јануара, одржано је и предавање митрополита Хризостома, као и пројекција филма о светом Јовану Русу. Представљамо вам разговор са Његовим Високопреосвештенством о духовном животу, вери, тешкоћама и искушењима, као и о чудима која Божји светитељи свакодневно чине.

Ваше Високопреосвештенство, доласком моштију преподобног Давида Евијског и скуфије са моштију светог Јована Руса, донели сте велики благослов Бугарској и Бугарској православној цркви, ова посета ће дуго одјекивати у духовном животу наше помесне Цркве. Можете ли да поделите своје утиске о овој посети нашој земљи?

– Најпре бих желео да изразим своју велику радост што се ових дана налазим у Бугарској патријаршији. Сматрам то великим благословом у свом животу, благословом који, наравно, дугујем љубазном позиву Његове Светости бугарског патријарха Данила. Са њим сам имао част да се упознам 2025. године на једној научној конференцији, свеправославном форуму у Солуну, уз присуство Његове Свесветости васељенског патријарха Вартоломеја. Управо на тој конференцији и патријарх Данило нам је указао част својим присуством, што је за нас, организаторе, била велика радост, јер је тиме показао и открио своју љубав, али и своју бригу за јединство Цркве. Током једне паузе између заседања, узбуђено ми је испричао да је гледао документарни филм о светом Јовану Русу, који је снимила продукција Мисионарске службе Грчке православне цркве у сарадњи са Халкидском митрополијом. Тада ми је предложио да посетим Бугарску и да овде, у Софији, организујемо сусрет на коме би био приказан филм, а затим одржано предавање о животу светог Јована. Са великим задовољством сам прихватио тај позив, јер ме је снажно импресионирала не само велика побожност и скромност бугарског патријарха, већ и његова дубока љубав према светитељима. Из Халкидске свете митрополије, из поклоничког центра при храму „Свети Јован Рус", донели смо — заједно са Његовим Преосвештенством епископом скопелским Никодимом, који је заменик председника тог поклоничког центра — једну скуфију, капицу са моштију светог Јована Руса, коју смо даривали бугарском патријарху и која ће заувек остати овде, у Бугарској цркви. Заједно са овом светињом донели смо и мошти преподобног Давида са Евије, будући да су манастир светитеља и поклонички центар два места која на најрепрезентативнији начин представљају нашу епархију. Дочек којим нас је удостојио бугарски патријарх Данило дубоко нас је гануао, а присуство људи, Божјег народа, било је изузетно дирљиво. Настојатељ саборног храма „Света Недеља" обавестио нас је да је припремио 5.000 брошура о двојици светитеља и мале иконе, које на крају нису биле довољне, јер је поклоника било много више.

Благочешће људи оставило је на мене снажан утисак, као и велико поштовање које су показали према Бугарском патријарху, према архијерејима, али и према нама – гостима клирицима који долазимо из суседне Грчке. То сам видео већ на дочеку, као и током свете Литургије, на којој смо у недељни дан саслуживали заједно са патријархом, али и за време пројекције филма о светом Јовану Русу у биоскопу „Лимијер". После филма одржали смо беседу и одговарали на духовна питања која муче хришћане. Биоскопска сала била је препуна и, иако су пројекција и беседа трајале више од два сата, у сали је владала тишина и сви су са великом пажњом слушали. Најдирљивије је било то што је међу публиком било и мале деце, чак и беба, које су током та два сата такође остале мирне и нису правиле буку. Та побожност и благочешће људи, осим што ће заувек остати у мом срцу и уму, уједно потврђује да смо поступили веома исправно што смо се одазвали позиву Бугарског патријарха.

У житију светог Јована Руса читамо да је говорио како увек има на уму трнови венац и крсна страдања Спаситеља. По вашем мишљењу, да ли се ми, људи савременог доба, данас довољно сећамо те велике жртве коју је Спаситељ поднео за нас?

– Према статистикама које пратим и читам, савремени човек суочава се са једном великом болешћу – губитком памћења и губитком свога ума. То је застрашујуће, јер човек на тај начин губи и своје самосазнање. Али то је болест ума. Постоји, међутим, још тежа болест, духовне природе, која погађа човеково срце. Та болест се састоји у томе што човек веома лако заборавља и доброчинства која му се чине и саме своје доброчинитеље. Та болест се назива неблагодарност („ахаристија/ἀχαριστία" – супротност Евхаристији), а једини и истински, у пуном смислу те речи, доброчинитељ човека јесте Исус Христос, Који је ради нас постао човек, све претрпео – чак и крст и смрт – да би Својим Васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам живот који никада не престаје, живот вечни. Застрашујуће је, али је, нажалост, стварност да многи људи заборављају то доброчинство. Зато свети апостол Павле, обраћајући се своме ученику Тимотеју, а преко њега и свим хришћанима, саветује: „Памти Исуса Христа васкрслога из мртвих, од сјемена Давидова, по јеванђељу мојему" (2 Тим. 2, 8). Управо Својим Васкрсењем из мртвих Спаситељ чини то велико доброчинство људима. Црква, а нарочито њени пастири, имају дужност да проповедају људима и свету Господа Исуса Христа, Распетога и Васкрслога из мртвих, као и да позивају људе да заволе Сина Божијег и да Му се повере, да Га упознају кроз свету Литургију – тамо где имамо могућност да се сјединимо са Њим кроз свету Чашу.

Преподобни Давид Евијски и свети Јован Рус имају различит животни пут, али су обојица достигли до Бога и просијали светошћу. Како човек може да открије своје призвање и како да у свом животу пође за Богом и спасе своју душу?

– Ова два светитеља не само да немају исти животни пут, већ су живели и у различитим временима и у различитим животним околностима. Свети Јован Рус био је војник, заробљен од Турака и продат у ропство, док је преподобни Давид Евијски био слободан човек који је сам изабрао монашки, подвижнички начин живота. Али обојица имају нешто заједничко: имају исту љубав према Христу. То треба да помогне и нама самима да разумемо да сваки човек има различите дарове од Бога. Не можемо сви бити монаси, али не могу ни сви бити породични људи. Не можемо сви бити свештеници, али сви заједно можемо да схватимо да чинимо и сазидавамо једну Христову породицу. Кроз то многообразје дарова, живот постаје још лепши и добија један дубљи смисао.  Макар цео свет да обиђемо и свуда тражимо, нигде нећемо наћи човека који је у потпуности исти као ми. Али међу нама постоји оно што се назива „једносушност" – једна заједничка, свима нама иста људска природа. Нема никога од нас ко је више човек од других, нити некога ко је мање човек. Зато оно што нас може ујединити јесте вера у Једнога Бога. То видимо у Цркви, у светој Литургији, на којој се сабирамо клирици и мирјани, мушкарци, жене, деца, млади и стари, људи различитих занимања, образовања и начина одевања, али сви заједно, једним устима и једним срцем, изговарамо Господњу молитву „Оче наш". А када се сви обраћамо Богу називајући Га Оцем, треба да будемо свесни да смо међусобно браћа. Нарочито свети Јован Рус долази да нам поручи да не треба да тражимо идеалне услове да бисмо се молили и показивали љубав према другим људима. Усред многих мука он се молио, није очајавао и волео је чак и оне који су га држали у ропству. То је нешто велико, што може да проживи само Божји човек. Зато и ми, који тврдимо да верујемо у Бога, имамо посебну одговорност – да будемо пример осталим људима.

За двадесет први век често се каже да је век стреса и анксиозности. Како да се ослободимо тих духовних потреса, те напетости која води у депресију, униније и друге проблеме? Како да се искрено поуздамо у Бога?

– Човек најчешће осећа тескобу због онога што сматра неопходним за свој живот. Сам Христос нам говори да треба да имамо поверење у Њега и да је Он Тај који ће се побринути за све што нам је потребно. То, наравно, не значи да би се Спаситељ сагласио са лењошћу и немаром људи, него нас поучава да се не бринемо, да не преоптерећујемо свој ум и да не апсолутизујемо материјалне ствари. Христос нам даје два примера: „Погледајте птице небеске: не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, па их Отац ваш Небески храни; нисте ли ви много претежнији од њих?" (Мт. 6, 26), као и: „И за одело што се бринете? Погледајте пољске кринове како расту: не труде се нити преду; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави не обуче као један од њих" (Мт. 6, 28–29). Ако се Бог стара о птицама небеским и о цвећу које је ујутру лепо, а увече вене, зар се неће постарати и о човеку? Да би нас заштитио од стреса, Христос наводи и један разумни аргумент: „А ко од вас, бринући се, може додати расту своме један лакат?" (Мт. 6, 27). Према томе, стрес и брига не решавају проблеме, већ их још више отежавају. Излаз из таквог стања јесте поверење у Бога.

Ви сте лично познавали једног од новоканонизованих светитеља нашег века – светог Јакова Цаликиса, који је у читавом православном свету познат по свом светом животу и чудотворству. Реците нам: како изгледа један светитељ? Да је он данас међу нама, да ли бисмо га препознали као светитеља или бисмо га просто мимоишли?

– Светитеља бисмо могли да препознамо у лику таквог човека само ако бисмо били на истој духовној фреквенцији, ако бисмо треперили на истој фреквенцији на којој трепери његово срце. Он је, заиста, и по спољашњем држању, али пре свега по унутрашњем бићу, био благодатан човек, испуњен Божјом благодаћу, али никада није показивао да је нешто другачији од осталих људи и на сваки начин се трудио да то сакрије. Представљао се као обичан свештеник, који је за себе говорио да је неписмен и да стоји много ниже од других људи. Сусретао се са људима и општио са њима на најприроднији начин. Држао је поуке, али је, уз поуке, умео и да се нашали – имао је ону слободу коју треба да имају сва Божја чеда. Није био човек кога можете ставити у неки калуп; био је молитвеник, подвижник у посту и у свим осталим црквеним правилима, али увек са расуђивањем. Служио је Литургију свакога дана и био изузетно милостив, иако је имао здравствене проблеме са ногама због дуготрајног стајања током богослужења. Упркос тим тешкоћама, сатима је стајао да би исповедао поклонике који су долазили у манастир. Био је изузетно снисходљив и, не мењајући истину Цркве, увек се људима обраћао са великом пажњом, нежношћу и снисхођењем. Свима је излазио у сусрет раширених руку, без обзира на то колико су грехова имали они који су му долазили. Поред духовне помоћи коју је пружао људима, био је и изузетно гостољубив и, уз духовну, пружао је и материјалну помоћ. Кроз његове руке прошле су велике суме новца, али код њега ништа није остајало, јер је све делио онима којима је било потребно. Испричаћу вам и једно чудо које се једном догодило и које показује да Господ награђује милостиве. Једном је у манастиру нестало уља, па су оци рекли оцу Јакову да више неће моћи да пале толики број кандила у храму, нити да дају уље људима као до тада. Он им је, међутим, одговорио: „Не! Настављамо као и до сада. Има Бог." И тако, једног поднева, ушао је у оставу где су се чувале посуде са уљем и чуо како метални поклопци производе звук, као да се померају горе-доле. Помислио је да су унутра ушле неке животиње, вероватно мишеви. Али је установио да су празне посуде поново биле пуне уља. Ово чудо подсећа на чудо које је у Старом завету учинио свети пророк Илија и показује нам да је Бог исти јуче, данас и сутра. Оно што се мења јесте вера људи, а сходно вери су и плодови које добијамо. То је, укратко, живот светог Јакова.

Светитељи о којима говоримо у овом интервјуу велики су чудотворци и привлаче десетине хиљада верника у свете обитељи, где људи добијају њихову небеску помоћ и заштиту.

– Могу вам рећи да су чуда која чине и свети Јован, и преподобни Давид, и свети Јаков безбројна. Многа сведочанства о чудима стижу нам у митрополију у виду писама, а ми их прослеђујемо поклоничком центру; многа писма, пак, верници шаљу директно у поклонички центар. Има много породица које нису могле да имају децу, али су долазиле, молиле се светом Јовану Русу и рађала су им се деца. Многи болесни, многи оболели од рака бивали су исцељени. Током беседе коју сам имао у биоскопу „Лимијер" поменуо сам случај једне жене са Кипра која је имала грбу и стално је ходала погрбљена, ослањајући се на штап. Након неког времена у митрополију су стигла писма са питањем шта се догодило са том женом, јер је, након што је дошла код светог Јована, била потпуно здрава. Испричаћу вам и друго чудо, везано за једног мог познаника који је боловао од Паркинсонове болести. Цело тело му се тресло и било му је веома тешко. Видео сам га после дужег времена и био је добро. Питао сам га код ког је лекара био и какво је лечење спровео. А он ми је одговорио да је био код светог Јована Руса: дотакао се моштију, помолио се за исцељење и одмах потом му је светитељ помогао и он је оздравио. Испричаћу вам и још један случај. На Велику суботу ујутру, после свете Литургије, излазећи из храма, чуо сам једно дете како са мајком дозива: „Оче, оче". Зауставио сам се и упитао да ли им је потребна помоћ. Тада ми је мајка испричала да је дете било тешко болесно, али га је свети Јован исцелио. Те ноћи дете је сањало да му долази светитељ, да га милује по глави, говори му да се не брине, да му је пријатељ и да ће му помоћи. Дете, међутим, није знало ко је тај светитељ. Ујутру је испричало мајци, а она је почела да му показује све иконе које су имали у кући – са зида, из календара, из књига. Када је угледало икону светог Јована, дете је показало на њу и рекло: „То је светитељ кога сам видео, који ми је помогао." Неисказива и небројива су чуда светог Јована. Недавно ми је свештеник задужен за поклонички центар рекао да га је посетила једна породица у којој је жена била тешко болесна, имала је тумор и требало је да иде на операцију. Она је, међутим, пре операције одлучила да оде код моштију светог Јована Руса и да се помоли. Када је потом отишла код свог лекара, он ју је упитао где је урадила операцију уклањања тумора. Она му је одговорила да није била код лекара, већ да је отишла и помолила се светом Јовану. Наравно, овим што говорим не саветујем људе да не иду лекарима – напротив. Лекарска наука је дар Божји. Свето Писмо каже: „Поштуј лекара с чашћу по потреби од њега, јер га је Господ створио" (Сир. 38, 1). И лекови су дар Божји, али треба да знамо докле досежу људске силе и шта све може да учини Бог.

Какав је Ваш благослов за Бугарску и бугарски народ? Каква је Ваша молитва?

– Из разговора који сам водио са Његовом Светошћу патријархом Данилом видео сам једну искрену, срдачну жељу да бугарски народ што је могуће више упозна Истиниту веру. Мислим да не постоји ништа боље што бих могао да пожелим не само бугарском, него и грчком народу, као и свим људима широм света – да упознају Христа Спаситеља.

С митрополитом Хризостомом разговарао Ангел Карадаков

Извор и фото: bg-patriarshia.bg, превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"