Овде можете прочитати први део разговора са мати Фивом.

За мати Фиву, Француска и Румунија нису биле два света, већ два пута сједињена у Христу. Обративши се у Православље, она је упознала велике духовнике Румуније из времена комунизма, од којих су неки данас канонизовани, заједно са Светим Софронијем из Есекса. Са емоцијом се сећа осмеха оца Клеопе, дубоке тишине оца Пајсија и богословске снаге оца Станилоаја. Али, изнад свих, отац Јакинт из манастира Путне — њен духовник скоро две деценије — остаје светлост и оријентир њеног живота.

Monica Dumitrescu: Срели сте један део „златне генерације" румунских духовника из времена комунизма. Неки од њих су данас у календару, причислени у лику светих. Испричајте нам које сте румунске свете људе познавали.

Оца Димитрија Станилоја упознала сам кроз његову сарадњу са Институтом Светог Сергија у Паризу. Имао је леп однос са Оливијеом Клеманом и, штавише, виђала сам га сваки пут када бих долазила у Румунију. Доносила сам књиге, преписку између њих двојице, али и конзерве рибе, кафу, лекове или оно што се тада тешко налазило у Румунији. Долазила сам са свим и свачим. Упознала сам и госпођу Марију, његову супругу. Врло често ми је отац Димитрије говорио: „Да није било ње поред мене, не бих успео да урадим оно што сам урадио." Сматрао ју је заслужном за један део свога рада. Знате ли колико је она претрпела док је он био у затвору? Умрло им је двоје деце. Била је то света породица. Није било могуће живети поред оца Димитрија а да се нешто од тога не прелије и на тебе. Са изузетком периода када је био у затвору, били су нераздвојни. Зато верујем да и у светости треба да буду заједно. Свети Димитрије Станилоје и госпођа Марија су диван узор за хришћанску породицу. Упознала сам и оца Софијана. Мислим да сам са њим разговарала неколико пута, тражећи савете. Смејао се заједно са оцем Димитријем Станилојем, причајући ми како су их у младости често мешали једног са другим, јер су прилично личили. Много су се волели и узајамно поштовали. Видела сам и оца Пајсија Оларуа. Отишла сам са оцем Јакинтом и још неколицином отаца из манастира Путне у манастир Сихастрију. Желели смо да разговарамо са оцем Клеопом, али смо на крају стигли и до келије оца Пајсија. Сели смо око његовог кревета, јер је већ био прикован за постељу, и он нам је читао молитве, потом нас благословио и ми смо отишли. Али оца Клеопу сам боље упознала. Често сам долазила са својим француским туристима и он им је говорио.

_{Фото: отац Димитрије Сталое сада свети Исповедник и мати Фива као Франс у Паризу, извор: ziarullumina.ro}

Отац Клеопа је увек имао веома духовну поруку. Како су Французи примали ту поруку?

Стајали су отворених уста, били су опчињени њиме. Само да га гледаш било је нешто изузетно. Гледали су га тако, у његовом кожуху, са великом брадом и снажним гласом! Моји Французи нису били навикли да виде тако нешто, нарочито када би нас примао напољу, на клупама под дрветом. Радовао се када би ме видео и викао: „Ова Француска — јер ме је звао Франс — напола је Румунија!" Смејао се, јер је много волео Француску. Сећам се да сам стигла у Сихастрију управо после монашења Његове Светости Патријарха Данила. Још је био обучен у монашку мандију и не сећам се више ко нас је посадио на једну клупу: тек замонашени отац Данило, отац Костантин Галериу, отац Клеопа и ја — за једну фотографију. Каква лепа времена!

У ком контексту сте упознали Светог Софронија?

Била сам у Енглеској, у Есексу, и он је знао за мене од отаца из манастира који су студирали на Институту Светог Сергија у Паризу. Загрлио ме је, узео моју главу и ставио је на своје раме. Никада нећу заборавити тај загрљај, јер ме је задивио. Али за мене нико није као отац Јакинт.

^{Отац Јакинт, светлост Буковине}

Какав је био отац Јакинт? Био вам је духовник деветнаест година.

Видите, у Буковини се отац сматрао веома великим човеком. У селу Путна звали су га Јакинт, сребрни глас. Сви људи су га волели, имали су према оцу Јакинту поштовање какво је тешко замислити. А он је свакога неизнерно даривао. Исповедао је сатима. Понекад се ред за исповест простирао на неколико десетина метара, све до његове келије. Стотине људи. Када би сатима исповедао, свратио би у малу кухињу да нешто поједе. И када би отац Анатолије одлазио из архондарика (гостопримнице), ја бих му понекад помагала. Једном је било већ вече када је дошао отац Јакинт, ходајући тешко, и ја сам га упитала шта се догодило. Рекао ми је: „Све сам људе исповедио и остао толико дуго да више нисам могао да устанем." Од јутра није ништа јео. Када би човек изашао од њега, осећао би се тако добро, био би други човек. Када бих долазила из Француске и приближавала му се, већ са три метра осећала сам као да сам спустила два кофера од по тридесет килограма. Такав сам мир и олакшање добијала када сам била у његовој близини. Није био човек који помаже из интереса или који има неке друге мисли према ближњима. Рећи ћу вам: када би давао благослов, када би ставио своју руку на моју главу, осећала сам да тај благослов иде све до врхова стопала и улази у земљу. И друге особе су осећале нешто слично.

Шта је за вас значио отац Јакинт?

Био је човек веома смирен. Не знам како, али једном сам га видела у светлости. Био је пети јануар и налазила сам се у цркви. Оци су били отишли у село због празника Богојављења. Отац Јакинт је био у олтару заједно са оцем Кесаријем, јер је служио. Даље у цркви било је још неколико жена. И у једном тренутку две од њих су пришле иконостасу. Ја сам била у првој певници, близу иконостаса. Покуцале су на ђаконска врата и дошао је отац Кесарије, који је рекао: „Шта желите, отац Јакинт је изашао, више није овде." Жене су отишле, а ја сам помислила: нисам га видела да излази. Обично смо заједно доручковали и нисам разумела како је могао да оде а да ја то не знам. Остала сам на свом месту читајући молитве благодарења после Светог Причешћа. Држала сам очи затворене и у једном тренутку чујем глас оца Јакинта. Отворим очи — и шта да видим? Од кукуља па до испод носа била је само светлост. Лице му је било као светлост, окупано у светлости. Мислим да сам раширила очи и он је почео да се смеје. Помислила сам тада: то је отац Јакинт, познајем га, и прихватићу то онако како јесте. И отишли смо у наше келије, па потом заједно доручковали. Са њим је све било природно.

На који начин је отац Јакинт променио ваш живот?

Држао ме је близу себе и бринуо се да ми пружи поуке и да ме научи свему што се тиче монашког поретка. Знао је да у Румунију долазим само онда када ми време или служба дозвољавају, и бринуо се да ме духовно изгради онако како је требало. Није било потребно да много говори; било је довољно да будем уз њега и да следим његов пример, јер је имао савршену послушност и смирење. Поред њега био је рај на земљи, нарочито када би се осмехивао.

Године 1998. отац Јакинт је отишао ка Господу. Како сте доживели растанак са њим?

Знате ли како је умро? Више пута ми је причао како му је умро отац. Био је у свом воћњаку, косио је, и у једном тренутку није се више добро осећао. Ослонио је косу на једно стабло, сео на земљу, наслонио леђа на исто дрво и умро. И отац Јакинт ми је често говорио да жели да умре исто тако, да не буде терет никоме. Двадесет трећег јуна 1998. године био је у својој келији, већ у годинама и болестан. Исповедио је некога, после чега је дошао отац Јоасаф, који му је помогао да скине одежду. Дошла је и једна жена која је бринула о његовој кући и скували су чај. Сели су њих троје да попију чај и да мало поразговарају. У једном тренутку, усред разговора, отац Јакинт више није одговарао. Седео је у својој столици, али није више био са њима. Мало су му раскопчали расу и видели да срце више не куца. Отац Јоасаф је одмах отишао, узео апарат и овековечио тај тренутак. Тако да ми, његови ученици, имамо фотографију оца Јакинта мртвог у столици, коју сви чувамо у нашем молитвеном кутку, поред икона.

Недостаје ли вам?

Не, јер га осећам присутним у свом животу. Обрадовало би ме да га још једном видим, али знам да он не би учинио ништа више него што већ чини. Свесна сам да сам имала посебан дар, захвална сам му за све што је учинио за мене, али захваљујем и Богу. Као што сам доживела да видим канонизоване оца Димитрија Станилоја и преподобне Софијана, Клеопу и Пајсија, тако се надам да ћу дочекати и тренутак када ће отац Јакинт бити канонизован. За Буковину ће то бити велики празник, јер је он био срце Буковине.

Извор и насловна фото: ziarullumina.ro, превод са румуског: редакција портала "Живот Цркве"