Постоје житија древних хришћанских подвижника у којима се приповест о животу и делима светих своди на свега неколико пасуса. А постоје и опширна житија — богата описима догађаја који су до нас доспели из дубине векова. И свака чињеница, сваки догађај који се не може објаснити законима материјалног света, истински хришћани примају са вером и духовним надахнућем. Такво је житије свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, чији се спомен празнује 27. јануара. Уочи овог празника, дописница „Манастирског весника" разговарала је са настојатељицом Свето-Успенског Кнегињиног женског манастира у Владимиру, игуманијом Нином, која је пре готово две деценије из уста блаженопочившег митрополита Евлогија (Смирнова) примила своје ново име.

^{Сила Божија у немоћи се показује}

Тема „Ново име – рађање за нови живот", како смо то већ истицали, заузела је своје место на порталу „Манастирски весник". О томе какав је одјек у души имало име светитеља или светитељке, које им је дато приликом монашког пострига, говорили су, на пример, намесник Свето-Тројичког мушког манастира у Чебоксарима архимандрит Василије (Паскје), намесник Чирчикског Свето-Тројичког Георгијевског мушког манастира у Узбекистану игуман Нектарије (Блинов), настојатељица Мало-Дивејевског Серафимовског женског манастира у Удмуртији игуманија Зоја (Абдрахманова), и тај списак могао би се наставити. Занимљиво је чути и Ваше сведочанство, мати.

За време владике Евлогија (који је, да подсетим, пуних 28 година управљао Владимирском епархијом), дешавало се да идемо у Архијерејски дом на богослужења. Прва настојатељица обновљеног Књагињиног манастира, игуманија Антонија (Шаховцева) — данас настојатељица Спасо-Преображенског женског манастира у селу Спас-Купалишче — повела би три сестре појца, и оне су певале на Литургији. После службе често је приређиван доручак уз чај, на којем је владика пре свега предлагао слатку духовну беседу. Оне године када сам навршавала четрдесет година, било да је то било на сам дан спомена свете равноапостолне Нине или уочи празника, налазили смо се код владике. Током трпезе он је упитао мати-настојатељицу ко је у обитељи следећи кандидат за постриг. Мати се тада осмехнула и рекла: 

„Ево, мати Параскева." У иночеству сам носила име свете великомученице Параскеве.

„А које је име мати припремила?" – заинтересовао се владика.

„Још размишљам о томе", одговорила је она.

„Е, мати, биће Нина!" – закључио је владика.

До пострига је још било времена и, искрено говорећи, мати Антонија је мислила да ће митрополит Евлогије можда заборавити тај разговор (јер је за мене припремала друго име). Међутим, у пролеће, у првој седмици Великог поста, у петак, владика је дошао код нас на полуноћницу и након ње извршио постриг. И још при самом уласку у храм рекао је:

„Па шта, мати, имамо ли данас равноапостолну Нину?"

„Да, благословите, владико", – смирено је одговорила она.

Ви сте то тако живо описали да је било немогуће не сетити се и самог митрополита Евлогија – једноставног у општењу, срдачног и прозорљивог. А да ли се код Вас, после пострига, јавила жеља да на свету Нину погледате као да је видите „новим очима" – са осећањем да она од тада више није само једна од светих у низу великих подвижница, него Ваша Небеска заштитница?

Много тога ме је дубоко потресло у житију свете равноапостолне Нине. Оно – прочитано заиста са новим осећањем – учинило ми се нарочито поучним. До дубине душе ме је задивило како се сила Божија заиста у немоћи показује! Снажан утисак на мене је оставила чињеница да је млада девојка, чија је најдубља жеља била да види хитон Господњи, кренула на далек пут, у туђу земљу, који је, према једном опису, трајао и по неколико година. „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш благовољење пред лицем Његовим; а Ја ћу бити твоја Заштитница", – чула је у сну од Пресвете Богородице. Пробудивши се, Нина је осетила недоумицу: њој, простој девојци, – да благовести Јеванђеље?

Проста девојка Нина је, ипак, по мајчиној линији била у сродству са јерусалимским патријархом Јувеналијем, а по очевој – са светим великомучеником Георгијем!

Да. Ипак, језик јој је био непознат, као и нарави и обичаји новог народа – све то је Нина, која је из Јерусалима кренула у Иверију (данашњу Грузију), упознавала тек успут. Осим тога, мучила ју је мисао: када стигне у туђу земљу, која се налази у тами паганства, ко ће је тамо слушати? Коју реч о Богу она може да изговори да би људе привела вери Христовој? Људи слушају ученe мужеве који са узвишених говорница изговарају ученe речи – а ко ће њу послушати? Замислимо и сам пут. Колико је смртних опасности вребало ту путницу: непогоде, дивље звери и не мање сурови гонитељи хришћана! Када су њене сапутнице, јерменске девојке, примиле мученичку смрт, а она се чудом спасла, наставила је пут сама. И стигла је у Иверију! О њеним духовним подвизима могло би се причати у недоглед – сви су они задивљујући – али задржимо се на првом, који сведочи о изабраности Нине. То велико чудо догодило се почетком IV века, по молитвама будуће светитељке, на празник Преображења Господњег. У Иверији се са великим раскошем славио пагански празник. Из њене престонице, града Мцхете, огромна маса народа, предвођена царем Миријаном и царицом Наном, кренула је ка планинском врху где је требало принети жртве паганским боговима. Главни идол Армаз, изливен од позлаћене бронзе, био је обучен у златни оклоп, са златним шлемом на глави; очи су му блистале – једно од јахонта, друго од смарагда. Поред Армаза стајала су још два мања идола. И тада је свечаност започела – потекла је жртвена крв, загрмеле су трубе и тимпани!

Читала сам и дивила се томе што је, гледајући ту чудовишну слику, Нина једноставно – тајно – узнела молитву, и ништа више! Али Господ је одмах услишио њену молбу да се идоли развеју: над узвишењем на коме је стајао идолски жртвеник надвила се олуја са громовима и муњама – идоли су били разбијени (касније их нису могли саставити ни по деловима), зидови идолског светилишта били су потпуно разрушени, а потом је сунце поново засијало! У тим тренуцима Нина, која се нашла тамо заједно са народом, молила се и за то да тај народ, као и сви народи земље, познају спасење које дарује Бог и да се поклоне Њему у Јединородном Сину Његовом, Исусу Христу. Из житија свете јасно сам увидела како Творац неба и земље преко слабог и немоћног човека може да остварује Своје замисли о просвећењу читаве земље светлошћу Христовом. Видела сам колико мудро Он придобија душе за Царство Небеско... Такве мисли рађале су се у мојој души како сам све дубље урањала у житије, а оно ме је подстицало да саосећам са готово сваким догађајем. И врло брзо сам осетила колико ми је име Нина постало блиско, захваљујући равноапостолној жени која га је носила у та далека времена.

^{Поклоничко путовање на место подвига своје Небеске покровитељке}

Мати, док сте саосећали са догађајима који су се збили у IV веку, у првом уделу Пресвете Богородице, да ли се у Вама јавила жеља да и сами одете тамо? Да се поклоните моштима свете Нине? Да видите чудесни дар Пресвете Богородице који је до наших дана сачуван — крст начињен од винове лозе?

Крст, на месту укрштања кракова повезан праменом косе младе проповеднице... Како се пева у тропару свете: „чудотворни крст, који си ти обавила драгоценим власима својим..." Наравно, таква жеља се у мени јавила — и убрзо се испунила! У пролеће је био мој постриг, а у јесен сам кренула на то дивно поклоничко путовање. И то не спонтано, већ сам пут унапред пажљиво испланирала; пратио ме је мој рођени брат, сабрат манастира Светог Данила у Москви, јеромонах Филип. Мошти свете равноапостолне Нине почивају у гробу у храму светог Георгија Победоносца Бодбијског женског манастира. (Сам манастир смештен је у источном делу земље — у Кахетији, на два километра од града Сигнахија, изнад Алазанске долине.) Уопште, у Грузијској Православној Цркви не постоји традиција отварања гробница светитеља ради вађења моштију. Преподобноисповедник Гаврило (Ургебадзе) био је први чије су нетљене мошти извађене из гроба (фебруара 2014. године), а у осталим случајевима мошти светих се тамо не дирају.

Као један од могућих разлога, епископи Грузијске Цркве указују на чињеницу да су током многих векова уследиле разорне најезде непријатеља, вођени су ратови, те је постојала стална опасност од скрнављења светиња и њиховог потпуног губитка за хришћански свет.

Можда је тако. Али замислите какву је духовну радост тога дана доживела новопострижена монахиња, посетивши то свето место! У близини се налази и извор свете Нине, који верници такође веома поштују. Пред пут сам се трудила да научим и запамтим неке речи и називе на грузијском језику, како не бих људе питала уз помоћ гестикулације куда треба да пођем, већ да им се обраћам на њиховом матерњем језику. На пример, извор свете Нине назива се „цхорос цхали цминда Нина". Или: Света гора (највиша тачка Тбилисија) – „Мтацминда". У Тбилисију ми је посебну духовну радост пружио древни крст од винове лозе, о којем је већ било речи. Он се налази у Сионском саборном храму, који је некада био катедрални. Данас се на брду светог Илије уздиже нови катедрални храм – простран, монументалан (један од највећих православних храмова на свету), док се Сионски храм налази у средишту старог града, у улици Сиони, којом се може слободно ходати без бојазни од аутомобила, јер је та улица пешачка. Додирнути крст свете Нине није било могуће – он је почивао у једном удубљењу иза стакла, уз заштитне решетке. Али видети ту велику светињу не на фотографијама, него „уживо", стајати крај ње и узнети молитву – то је нешто што нема цену.

Са братом смо посетили — како и не бисмо?! — престоницу ране Грузијске краљевине, град Мцхету. У Мцхети је равноапостолна Нина пронашла место где је, закопан под земљом, чуван Хитон Господњи и, према предању, он се и данас тамо налази — под једним од стубова у саборном храму Светицховели. Још једна обавезна станица на нашем поклоничком путу био је женски манастир Самтавро, посвећен равноапостолној Нини, такође у Мцхети, у којем је последње године свога живота провео старац Гаврило (Ургебадзе). Он је био постављен за духовника сестринства те обитељи, али су му за духовни савет долазили и бројни мирјани. Код њега су долазили поклоници из различитих земаља света, укључујући и Русију. Часне мошти преподобног Гаврила Самтаврског данас почивају у овој обитељи, а у манастирској порти, налазио се гроб старца — пришли смо му, застали, помолили се...

У једном од московских храмова налази се велика икона са ликовима трију светитеља — Свети Георгије Победоносац, Света равноапостолна Нина и Преподобноисповедник Гаврило Самтаврски. Треба видети са каквом срдачном побожношћу људи прилазе тој икони и моле се пред њом!

Из уста равноапостолне Нине народи Грузије сазнали су о животу њеног великог сродника, и прва црква у част Светог Георгија Победоносца подигнута је на месту њеног погребења. У наше дане, у овој малој православној земљи која је током векова храбро бранила своју веру, постоји неколико стотина храмова и капела посвећених Георгију Победоносцу — Небеском заштитнику Грузије, чији су подвизи, учињени у име хришћанства, нашли одјек у срцима Грузина. Равноапостолна Нина — просветитељка Грузије. Преподобни Гаврило (Ургебадзе) — наш савременик. Симболично је да су ранохришћански заштитници вере и светитељ прослављен у XXI веку приказани на једној икони. Настављајући ову тему, желим да скренем пажњу на још једну необичну икону — „Заступништво свете Нине за град Петров". Данас је широко познато сведочанство Преподобног Зиновија Мажуге (у схими Серафима) о том догађају. Као духовни наследник глинских стараца, он је после прогонства, по Промислу Божијем, доспео у Иверију и тамо се удостојио епископског чина. А у годинама Великог отаџбинског рата старц је имао виђење: у танком сну видео је како света Нина клечи пред Престолом Божијим и са сузама моли Господа да помогне страдалним људима опседнутог града да надвладају непријатеља и противника. „Тако сам то протумачио да је Пресвета Богородица дала послушање светој Нини да буде заступница том опседнутом граду", — рекао је он. И управо 27. јануара 1944. године, на дан спомена свете равноапостолне Нине, Лењинград је у потпуности ослобођен од фашистичке блокаде која је трајала 872 дана.

А пре петнаест година, у граду на Неви — у близини Алеје Славе у Полежајевском парку — подигнута је мала дрвена црква у част Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. На месту изградње пронађени су посмртни остаци 75 војника који су бранили опкољени Лењинград. Они су поново сахрањени у заједничкој гробници, над којом су постављени меморијална плоча и поклонички крст. Сада је у Санкт Петербургу у току изградња храма посвећеног равноапостолној Нини у Фрунзенском рејону — храм који већ називају „блокадним". Саопштава се да ће у њему бити успостављено непрекидно аудио-помињање свих пострадалих у блокади, а постоји и намера да се око храма поставе меморијалне плоче на којима ће, у стиху и прози, бити овековечени главни догађаји блокаде.

^{Испит душе}

На месту подвига свете Нине напојили сте се Божијом благодаћу и, судећи по свему, то поклоничко путовање за Вас није постало само лепо сећање, већ и својеврсни оријентир, духовна потпора на монашком путу. Да ли се касније дешавало да, у тешким тренуцима живота, изненада јасно призовете у сећање неки догађај из житија своје Небеске покровитељке, препознате у њему извесну сличност са сопственом ситуацијом и охрабрите се да пођете њеним примером?

Јесте. То се догодило онда када сам постављена за настојатељицу Свето-Благовештенског архијерејског подворја у селу Сновици, код Владимира. Уочи постављења митрополит Евлогије ме је позвао на разговор. Имала сам педесет година и била сам веома уморна: чинило ми се да је мој организам већ исцрпео све своје снаге. Али се испоставило да није тако. Са одласком у Сновице као да сам добила нову снагу. Иако је тамо било мноштво тешкоћа. Уосталом, готово сви наши манастири и храмови тешко су се обнављали! Тада сам се сетила како је Пресвета Богородица рекла простој девојци Нини: „Иди у земљу Иверијску, благовести тамо Јеванђеље Господа Исуса Христа..." А мени је, простој монахињи, надлежни архијереј, обновитељ црквеног живота на Владимирској земљи, рекао: „Иди у Сновице, обнављај монашки живот, гради!"

^{А шта градити?}

Монашки конак. Храм је стајао на узвишењу (дописници су сликовито писали да храм буквално лебди над селом, уздижући се изнад шуме и кућа). Живела сам у изнајмљеном стану у Сновицама и размишљала: одакле почети? По образовању сам музичар — а овде таква градња! Месец дана сам, чини ми се, тако размишљала, силно се бринула што време пролази, а ја ништа не градим... На крају сам се одлучила да одем код једног познатог свештеника. Дошла сам и рекла: „Оче, потребан ми је неки пословођа или неко ко ће ми помоћи. Потребни су радници да се изгради конак." Он моју молбу није оставио без одговора, и могу као чудо Божије да назовем то што је конак заиста био подигнут. Господ је слао људе. Један човек је направио доградњу, други је у суштини све градио — и то за симболичну надокнаду. Потом је дошао и један мештанин и почео да обавља разне домаће послове. У току градње много су ми помагали и моји пријатељи. Градња је трајала три године, и полако су почеле да се сабирају сестре. Преселиле смо се на брдо, проживеле у новом конаку пола године, а онда су ме изненада поставили за настојатељицу Књагињиног манастира. То је, узгред, прорекла мати Глафира, која је живела у Сновицама и која је памтила и последњу настојатељицу наше обитељи пре њеног затварања у совјетско време — игуманију Олимпијаду (Медведеву), као и светитеља Атанасија (Сахарова), епископа ковровског. Обоје су прошли кроз затворе и логоре. За мене је мати говорила мирским женама које су се о њој старале: „Она овде неће дуго бити. Поставиће је за игуманију Кнегињиног манастира." Наравно, те њене речи нисам схватила озбиљно — сматрала сам да је то једноставно немогуће.

Испада да сте оправдали поверење архијереја, отуда и ново постављење.

Владика Евлогије је отишао у пензију, а моје ново постављење било је за време митрополита Тихона (Емељанова) (данас је и он умировљен). Када сам се из Сновица преселила овамо, већ на самим манастирским вратима обузео ме је снажан осећај — осећај-сећање, повезан са тим како сам, као двадесетседмогодишња Московљанка, једном пришла тим светим вратима као проста поклоница. У то време била сам старији диригент хора при храму Васкрсења Словушчег на Арбату (подворје Јерусалимске Патријаршије у Москви). Рећи ћу неколико речи и о настојатељу тога храма, архимандриту Теофилакту (Георгијадису). После служења у Москви — већ у чину архиепископа — био је постављен за Патријаршијског намесника у Витлејему, као и за настојатеља базилике Рођења Христовог у Витлејему. Владика Теофилакт упокојио се у октобру 2021. године... Сећам се како је певао молебане на грчком језику пред иконом Богородице — брзо, енергично, мелодично, са душом. То ми се изузетно допадало! У томе сам осећала велику љубав према Пресветој Богородици. То што је настојатељ московског храма био Грк за мене је било нешто занимљиво, ново и поучно. Душа препознаје душу не само у дубоким изрекама, него и у појању...

У интервјуу за портал „Манастирски весник" — „Када се епохе спајају у срцу и оно се испуњава животворном снагом" — говорили сте о томе како сте на задивљујући начин постали послушница древне владимирске обитељи. Говорили сте о њеним великим светињама, као и о савременој монашкој породици и парохијанима који воле сестре и увек су спремни да им помогну. А шта бисте могли да кажете о свом игуманству?

Ја сам мајка сестара обитељи, њихов духовни руководилац и администратор. Поред тога, морам бити и добар психолог. Игуманство (а игуманија сам нешто више од шест година) доживљавам као искушење којим Бог испитује моју душу у овом послушању, јер сам и ја грешан човек, као и све сестре, и мени је такође потребно непрестано духовно делање над самом собом. Испада да је то нека врста тројаког подвига. Наравно, то није лако. Зашто је и ради чега Господ мени поверио такав крст, такво послушање — то је познато само Њему. Ја га носим, полажући своје надање у Бога, у Пресвету Богородицу и у наше велике свете, ка чијим моштима притиче мноштво народа — устројитељку Кнегињине обитељи Свету благоверну кнегињу Марија (у монаштву Марту) и у Светог мученика Аврамија Бугарског.

Разговарала Нина Ставицкаја, извор и фото: monasterium.ru, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"