„Величамо те, светитељу, оче наш Серафиме, и поштујемо твој свети спомен, јер се молиш за нас Христу, Богу нашем.“
(Величање светог Серафима Софијског Чудотворца)

Ваше Величанство,
Ваше Превасходство,
Ваша Преосвештенства,
Високопречасни оче, настојатељу овога светог храма,
Свечасни оци,
Љубљена у Господу браћо и сестре,

Међу свим великим даровима којима је Бог благосиљао и којима и данас благосиља наш православни народ јесу његови небески молитвени заступници — светитељи, који су нас пратили кроз читаву нашу хришћанску историју и које нам Он и данас дарежљиво шаље. Подвиг светости природни је плод живота Цркве и у Цркви — благодатно јављање које не познаје границе, ни временске ни просторне. Тако нам је, у првој половини минулог двадесетог столећа, у смутним и тешким временима, Бог послао и нашег владику Серафима, у чијем лику је наш народ препознао изузетног архијереја, усрдног молитвеника и доброг пријатеља, кога је заволео најнежнијом и срдачном љубављу и коме се поверио — и коме се поверава и данас, деценијама након његовог блаженог упокојења — као своме најближем заступнику пред престолом Божијим.

Током свих ових деценија после нашег земаљског и привременог растанка са владиком Серафимом — који се у Господу упокојио 26. фебруара 1950. године — крипта руског храма Светог Николаја Чудотворца у нашој престоници, у којој почивају његове свете мошти, постала је место поклоњења стотина и хиљада верних који су, његовим заступништвом, узносили своје молитве Богу и писали своја писма своме вољеном „деди владики“, са надом у помоћ и божанску заштиту. Зато није била случајна ни иницијатива за његово званично проглашење за светитеља, започета лета 2013. године. Та одлука црквене јерархије, која у разумевању и вековној традицији свете Христове Цркве представља само потврду већ извршене небеске прославе, о којој сведочи поштовање Божијег народа, била је са узбуђењем ишчекивана у читавој нашој Цркви. Та прослава остварена је као саборно дело двеју Помесних Православних Цркава — Руске и Бугарске: Руске, јер је из ње некада к нама дошао владика Серафим, и Бугарске — јер је поштовање према њему потекло одавде, од православног народа у Бугарској, који је принео безброј сведочанстава о његовом смелом заступништву и молитвеном посредовању пред Богом.

Тако је, након спроведеног свеобухватног истраживања, на заседању Архијерејског сабора Руске православне цркве, одржаном на данашњи дан — 3. фебруара 2016. године — у храму Христа Спаситеља у Москви, уз учешће делегације Бугарске Православне Цркве — Бугарске Патријаршије, на челу са Његовим Високопреосвештенством митрополитом варненским и великопреславским Јованом, донета одлука да архиепископ богучарски Серафим (Собољев), због свога праведног и светог живота и мноштва посведочених чудеса — како за живота тако и после његовог блаженог упокојења по његовим молитвама — буде прибројан лику светих као Серафим Софијски Чудотворац. Одређен је и дан његовог поштовања у обема братским Православним Црквама које су заједно извршиле његово званично прослављење — дан његовог блаженог упокојења, 26. фебруар; састављени су му, по предању и поретку свете Православне Цркве, житије и богослужбени чинови: тропар, кондак и величаније.

Од тог знаменитог тренутка најновије црквене историје протекло је десет година — време у којем смо, са благодарношћу Богу, са још већом радошћу и смелошћу прибегавали Његовом новопросијавшем угоднику, Серафиму Софијском — још једном духовном мосту између православних хришћана у Бугарској и Русији, између наших двеју хиљадугодишњих и нераскидиво повезаних духовних традиција; још једној живој вези између древне православне духовности и древног руског благочешћа и светости — дивном светитељу у чијем лику нам је Господ Бог даровао новог верног заступника, који, хришћанском љубављу својственом и за живота и после блаженог упокојења, одговара свакој људској души која страда и тражи Бога.

Колико је болесних овде, у овом храму, после усрдне молитве светом Серафиму нашло исцељење; колико је страдалних нашло олакшање; колико је младих добило помоћ и подршку у студирању и пред испите; колико је породица, изложених опасности од развода и разарања породичног јединства, било сачувано; колико је суза проливено над гробом Софијског Чудотворца и колико је душа нашло утеху; колико је нерешивих питања и безизлазних ситуација добило излаз и решење помоћу, по молитвама и благодатном посредовању славног архијереја. Небројена су чудеса, дивно је његово заступништво, несумњива је његова светост! Пред том светошћу једино што нам преостаје јесте да у смирењу и светом страхопоштовању заћутимо, испуњени благодарношћу Богу и Његовим светитељима.

Прослављење светог архиепископа Серафима (Собољева) било је још једна јасна потврда истине да је светост могућа увек и свуда — да она није само појава из прошлости Цркве, него да је могућа и данас, међу нама; да нам Бог увек шаље и наставља да шаље Своје верне сведоке, који побожним животом — подражавајући Његову безмерну љубав према човеку — са вером и смелошћу сами ходе путем који нам је Он показао и тим путем подстичу и воде и друге; да нас Бог никада не напушта, него да Његов Пресвети Дух, Који је сишао на апостоле у дан Педесетнице, и данас живи у Његовој светој Цркви, јер је света Црква заиста богочовечански организам, остављен нам од Христа Спаситеља ради нас и нашег спасења. Зато и у овај дан, са вером у Бога и благодарношћу Њему за све Његове обилне дарове, једним срцем и једним устима певамо и славимо:

„Узневши се на висину смиреноумља, показао си се као учитељ побожности, поборниче Православља и заступниче потребитих, похвало монаха и изврсни пастиру; зато ти с љубављу кличемо: радуј се, Серафиме, Софијски Чудотворче!“
(Кондак, глас четврти)

Молитвама Пресвете Богородице, светог Серафима Софијског Чудотворца и свих у светости просијавших дивних угодника Божијих, Бог нека помилује и спасе све нас!

Извор, фото: Бугарска патријаршија

Превод са бугарског редакција портала "Живот Цркве"