Лето 1683. године наговестиће промену која ће потрести биће српског народа. У рату који је избио због страха Османског царства да не изгуби утицај у Угарској, Турци ће предузети последњу велику опсаду Беча.

          У главној бици од 12. септембра те године, од шест ујутро до седам увече, турска се војска распала и напустила опсаду. Ово ће расуло дугорочно променити турску осионост (Екмечић, 2017: 50).

          Писму хабзбуршког цара Леополда, тзв. инвитаторији, од 4. априла 1690. широко су се одазвали Срби на побуну. Премда, и пре писма су се Срби борили уз царску војску: у савременим домаћим изворима вели се да се „узмутила сва северна страна“ (Веселиновић, 1993: 500). Аустријска се војска, заправо, састојала огромним делом из српских добровољаца; сва је тежина рата лежала на српском народу. Па ипак, у царевим прокламацијама и писму патријарху од априла и маја 1690, Срби се само узгред спомињу (Ивић, 1996: 293). Но, из сна се тргла нада о поновној слободи Србије.

          Уздање у ослобођење од турске власти уливала је и чињеница да се Светој лиги против Османлија 1687. године прикључила и Русија, па су с радошћу ишчекивали „ратнике руских господара“.

          Међутим, превртљива ратна срећа je под своја крила ставила турску војску. Додуше, то је било и дело Француза, који су објавили рат Аустрији. По турском освајању Призрена „је све живо почело бежати према Београду пред татарским и турским нападима“ (Веселиновић, 1993: 522).

          Рано с пролећа, патријарх, свештенство, народне старешине и много народа су се обрели у Београду и околини чекајући разрешење борбе аустријске и турске војске на Косову и код Ниша. Кад је било јасно да Турци неће бити заустављени, 18. јуна 1690. године у Београду је одржан збор. Одлучено је да напусте Србију, преселе се и уреде свој положај у односу на бечки двор и угарске земаљске власти. Тако је почела масовна сеоба Срба ка северу.

          Велики бечки рат је одлучен битком код Сенте 11. септембра 1697. године. Ту је аустријска царска војска, уз не малу помоћ Срба, победила Турке. Сам султан Мустафа II се једва спасао.

          У немирна времена и уз варљива обећања, привилегије које су аустријски цареви даривали Србима биле су награда за крв коју су Срби за њих на разним војиштима проливали. Јасно је да је цар Леополд то учинио због лошег стања на фронтовима против Француза и Турака. Исто ће чинити и његови наследници: Срби су им били потребни као добри и поуздани војници. Цареви нису штедели на повластицама и обећањима док су им Срби требали као сила која хоће да служи у војсци и ратује (Ивић, 1996: 303). Привилегован статус Срба су пак тешко прихватали римокатолички прелати који су желели да их преведу на унију, па на своју веру. У том су настојању имали индиректну или потајну подршку Двора и земаљских власти (Швикер, 1998: 32).

          Било је нечег фаталног, готово самоубилачког у мирењу са овом отплатом у крви српских граничара, „најјевтиније војске“ у Европи оног доба (Давидов, 1994: 12). Но, Срби нису остајали равнодушни на истину да се њихова права крње, изневеравају и лукаво укидају.

_{Фото: инвитаториј цара Леополда од 4. априла 1690. (архива аутора)}

          Најистакнутије место међу наведеним правима, у свечаним привилегијама убројано и златом, а још више крвљу запечаћено, било је оно на слободу вероисповести.

          Брзо након што је 1699. године између Аустрије и Турске закључен мир у Сремским Карловцима, којим је окончан Велики бечки рат, царске власти су почеле да круне српске повластице.

          Кардинал гроф Леополд Колонић, примас Угарске и архиепископ острогонски, пореклом Хрват већ последњег дана јануара 1699. у писму патријарха назива „сином ђавола“, ограничава му надлежност на „ђаволове присталице“ на острву Сентандреји, а позива га да се обрати „правој вери“. Штавише, и сам цар потом сужава патријархову власт само на област Сентандреје, забрањује му канонске визитације и прикупљање прихода, још му одузима сваку власт над његовим епископима, а сав народ православни потчињава римокатоличким бискупима. Цар се ни ту није зауставио већ му је 8. марта 1703. године забранио да употребљава „самовласно узету“ титулу патријарха (Грујић, 2008: 420).

          Потом се десило нешто што је из основа изменило држање Двора према српском народу: током лета 1703. године у Мађарској је избио највећи покрет против Хабзбурговаца – „ребелија“, како су га Срби звали (Поповић, 1990: 57). Покрет је водио кнез Ференц II Ракоци, а чинили су га разни сталежи, вере и народности, највише Мађари.

          После битке код Сланкамена 1691, Срби су изашли на глас као најбољи ратници Монархије. Због тога, „народ под оружјем“ постаје пожељан савезник за обе стране. Тешка ситуација у Угарској присиљава цара Леополда да преко Угарске дворске канцеларије пошаље патријарху писмо скоро понизне садржине: повластице ће се одржати, обећано ће се извршити, да се архиепископ и Срби стрпе, да сачекају мирнија времена, а да своје ратничке врлине усмере против бунтовника – цар ће то умети да награди (Радонић, 2017: 367). Ракоци такође обећава, али и прети. Стари патријарх због пређашњег искуства није много веровао царским обећањима, али ипак није пристао уз Ракоцијеву „инсурекцију“: црква је у начелу за одржање легитимне власти, а није био ни уверен у Ракоцијев успех. Ипак, уз сав критичан положај Хабзбурга у Угарској, с потврдама новог цара Јосифа I, на престолу је од маја 1705, не иде лако: кардинал Колонић је против давања посебног положаја Србима у Угарској.

          Кардинал Колонић је српске привилегије сматрао за штетне по римокатоличку цркву и државу. Он мисли да их нови цар, заправо, може укинути јер нису јасно већ увијено изложене. Но, за сада, а то је у време Ракоцијевог устанка, он предлаже да се привремено потврде, „до даљег милостивог расположења“. Такође, мисли да је добро да ако их је (привилегије) немогуће изменити и ограничити, оно бар изложити магловитим и нејасним изразима и двосмисленим речима како би у згодно време „шизматике“ било могуће превести у римокатоличку веру и цркву „од које се шизматичка црква и онако много не разликује“ (Грујић, 2008: 420).

          Постојање „шизматичког“ патријарха у Угарској за Колонића је потпуно супротно са учењем римокатоличке цркве и убудуће га је потребно сасвим онемогућити. Но, нека се то не мења док је жив садашњи патријарх, који је необично поштован у свом народу. После његове смрти, нека се одуговлачењем заувек спречи постављање другог патријарха. Потом се апостолском краљу Угарске мора вратити право да поставља архиепископе, епископе и свештенике „грчког обреда“. На концу би се све завршило унијаћењем Срба. Државни, или политички, разлог за ово је да се разбије духовна самосталност и национална отпорност Срба као народа: најпре би се створила безлична унијатска нација, потом исто тако безлична аустријска нација. Као асимилација на верској бази, унијаћење је најбољи начин да се спречи културни и политички утицај Русије, од које треба одвојити све православне народе а посебно Србе (Веселиновић, 1993: 503). Наравно, незаобилазан је и економски разлог.

          Царски командант за Славонију, генерал гроф Гвидо фон Штаремберг је имао изразито негативан став према патријарху, као и према Србима уопште. Он је сматрао да патријарху не треба допустити да себи привуче и Србе са ове стране Дунава; за царску службу, веровао је он, корисније је да „велика и наоружана рацка светина (руља) буде раздвојена и без вођства (главе) како не би упознала своју сопствену снагу и како би је царски официри лакше држали у послушности и оданости […] ако се том свету дозволи окупљање и ако добије вођство пошто се патријарх већ наметнуо у разним местима и одржава тајне скупштине. Под видом религије он врши рђав утицај на тај прости али дивљи и празноверни народ тобоже преко чуда, која су смешна али у која народ верује, тако да тај народ од извесног времена нема више ни ранијег поштовања ни љубави према немачкој нацији, нити показује покорност.“ (Гавриловић, 1996: 15–16)

          Неки аустријски високи чиновници су имали унеколико друкчију оцену православних Срба и њиховог патријарха. Саветник Дворске коморе у Бечу и царски комесар за новоосвојене земље („Neoaquistica“), барон Тулио Миљо је био уверен да патријарх Арсеније има заслуге и за цара и за цело хришћанство. Он је против Турака подигао целе народе, помогао у освајању највећег дела Србије, а при том је све изгубио и треба га обештетити у виду неког властелинства. Патријарх је, вели он, и даље веран владару, а, наводно, спреман је и да се одвоји од грчкоисточне цркве и прими унију. Такође, има силан утицај на свој народ и без његовог пристанка и благослова тим народом нико не би могао управљати, нити га дићи на оружје.

          Премда ови судови и оцене нису дати у исто време, такав је став „царствујушче Вијене“, царских генерала и, још више, римокатоличке цркве и угарског племства, на чију се историјску територију населио од њих непризнат народ, само верска скупина – „несједињени грчког обреда“. Под сталним притиском и невољама, патријарх је чак 1695. године размишљао да се са целокупним народом пресели у Русију (Слијепчевић, 1991: 382). Потреснo и дивнo патријарх Арсеније III Чарнојевић пише московском бољарину Фјодору Алексејевичу Головину 29. октобра 1705. године; уморан, разочаран, као старозаветни пророк, стари патријарх поетски излази из себе када каже да је сузама седине своје омочио:

          „И бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тавна ноћ и хладна беда наше несреће. Али ми немамо саветника, који би нас од жалости ослободио, и наша туга удвостручи се, и ја рекох са сузама: докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја, докле ће се непријатељ одржавати против твога достојања; устани, Господе, зашто спаваш, зашто лице своје одвраћаш од нас, и опет васкрсни, Господе, помози нам имена Твога ради!“

          Питање наследника, патријарха Арсенија морило је нарочито од времена потписивања Карловачког мира 1699. године. Већ без наде да ће се са својим избеглим народом вратити на предачка огњишта, патријарх је био исцрпљен борбом са непријатељима православља у аустријској монархији. Патријарха је додатно погодио и царев напад на српске привилегије почев од 1702. године.

          Оно што је могло да брине Србе, а у вези са привилегијама, било је то што су оне од 1690, 1691. и 1695. гласиле на архиепископа, а она последња, издата од цара Јосифа I 29. септембра 1706, на патријарха; страх је био у томе да ако наследник патријарха Арсенија не би носио наслов патријарха, државне власти, а оне су и иначе биле за то, би могле да порекну важност тих повластица (Грујић, 1929: 60).

          У одмаклим годинама, у сталној борби за очување цркве и народа, патријарх је и оболео. Због тога је помишљајући на избор наследника на сабор у Сентандреји од 8. марта 1703. сазвао око 40 црквених представника. Ту је наводно неког „Георгија“ прогласио својим наследником, а у Цариград послао изасланика не би ли за то добио потврду. Цар је тај тобожњи избор поништио, па упутио комисију која је имала да патријарха извести да то више не чини. Цар као апостолски краљ Угарске није хтео да допусти да се без његовог знања врши такав избор, а још мање да га потврђује „отоманска Порта“. Чини се да је читаво ово замешатељство било дело неких аустријских римокатоличких кругова; они су нешто начули да је на сабору било речи о патријарховом наследнику, али су заправо били лоше обавештени. Наши савремени извори не познају никаквог „Георгија“ у редовима више јерархије. Ипак, у Ратном архиву у Бечу постоји један акт владике Исаије Ђаковића из 1707. године где се вели да је патријарх заиста 1702. године на сабору предложио сремског митрополита Стефана Метохијца за свог наследника. Ово потврђује и извештај језуите Хевенешија из исте 1707. године. Како је цар Леополд одбио да призна овај избор, то је патријарх Арсеније у захтевима поднесеним новом цару Јосифу 1706. године тражио да по старом обичају патријарх може још за свог живота предложити наследника, а кога црквено-народни сабор изабере (Грујић, 2008: 424). Кардинал Колонић је и ово одбио захтевајући да наследника патријарху за његовог живота може да постави само цар, и то ако патријарх сам одступи или га цар, попут турских султана, лиши трона.

          Има истраживача овог дела наше прошлости који сматрају да је патријарх Арсеније за свог наследника припремао епископа Исаију Ђаковића: непознате године га је прогласио за митрополита у Сегединској и Бачкој епископији, а као најзаслужнији у добијању и очувању привилегија, постао је и миљеник свег српског народа (Гавриловић, 2006: 10).

          Патријарх Арсеније се надао повратку у своју резиденцију у Пећи, чим ова буде слободна од Турака, те се сматрао само привременим изгнаником. То ће се привремено, међутим, продужити на остатак његовог живота. Због страха од турске освете, иако је велики везир Мустафа Ћуприлић позвао патријарха и народ да се врате из Аустрије, повратка није било. Зато ће Порта, сматрајући да мора да реши упражњеност пећког трона, на исти поставити Калиника I. Велики везир је желео да патријарху Арсенију одузме власт над православнима у турском царству, као и да заустави њихово исељавање у „ћесареве земље“ (Томић, 1902: 209).

          Извештаји говоре да је патријарх Арсеније покушавао да се врати на престо патријараха у Пећи. Он је 1698. године у Бечу замолио руског посланика Прокопија Богдановича Возњицина да код турских власти, преко Александра Маврокордата, поради да се јурисдикција патријарха Арсенија прошири и на српски народ под турском влашћу. Чак је тражио да му се изда хатишериф који би му омогућио повратак у Пећ.

          Узалуд се патријарх надао: Маврокордато му је пребацивао да „није живео као човек духовног чина, и оставивши црквене, упуштао се без потребе у многе грађанске ствари […]“. Још додаје да уколико патријарх жели да, као некад, живи у турској држави, нека пређе у Влашку, а опроштај ће му у султана и великог везира измолити он, Мавркордато (Слијепчевић, 1991: 382).

          Вероватно слутећи скору кончину, патријарх је сматрао да је нужно решити питања канонских односа између епархија Пећке патријаршије које су биле под турском влашћу са оним на аустријској страни. У том циљу је било и обраћање јерусалимском патријарху Доситеју Нотару, писцу Историје Јерусалимске патријаршије. Њих су се двојица упознали 1683. приликом хаџилука патријарха Арсенија у Јерусалим. Доситеју је била позната Арсенијева посланица од 29. августа 1705, па је са питањима канонске природе упознао и Гаврила, патријарха цариградског. Тако је читава ствар завршила и пред Синодом цариградске патријаршије, пошто им је било познато да је Калиника у Пећи поставила турска власт.

           Фебруара 1706. године, Доситеј је упутио Арсенију посланицу „О уједињењу епископâ Пећке архиепископије“; њоме он образлаже да су сви у Цариграду нашли за сходно да српска црква у Хабзбуршкој монархији мора остати у јединству и слози са Пећком патријаршијом. Вели се да су сви архијереји међусобно једнаки, и „сви потчињени часном престолу свете Архиепископије у Пећи“ (Веселиновић, 1986: 50). Даље каже да је са цариградским патријархом Гаврилом и његовим архијерејима претресао постављено му питање; поредећи његову ревност са оном апостола Петра и Павла, за похвалу је што брине да поверена му црква „остане благочестива“ и после његове смрти. Мишљења су да је најбоље да се узвиси изнад слабости „неписменог човека“ Калиника и призна га за законитог патријарха и над оним епархијама које су биле под аустријском влашћу. Наглашено је да би неслога лако могла одвести у унију са римокатоличком црквом, што се и десило са неким епископима у Хрватској, Калабрији и Ердељу. Такође, нека патријарх Арсеније никако не поставља на своје место у Аустрији другог архиепископа или егзарха, већ да сви архијереји буду међу собом равноправни. Патријарх Доситеј пожурује патријарха Арсенија да све уреди још за свога живота јер после његовог упокојења нико то неће како ваља моћи да уреди (Грујић, 2008: 424).

          Не спорећи добре намере обојице патријараха, имајмо у виду да су и Цариград и Јерусалим били у оквирима Османског царства, па је питање да ли би њихов савет и могао да буде другачији.

          Иако је патријарх Арсеније могао добити ово писмо неколико месеци пре смрти, изгледа да је предузео одређене кораке у смеру добијених савета: признао је Калиника за свог наследника у Пећи. Тако су представници српске цркве и народа у Аустрији на сабору од 29. септембра 1707. године могли да известе царског комесара „да је покојни патријарх на своје место у Пећи поставио другога патријарха“. Овим је патријарх Арсеније омогућио одржавање духовних веза српске цркве у Аустрији и Турској и после његове смрти.

          Онај део српске цркве који је, за време патријарха Арсенија III Чарнојевића, живео у земљама под аустријском влашћу сматран је саставним делом Пећке патријаршије. Другом делу цркве, оном који је остао под силом Турака, је такође било потребно да има свог поглавара и представника код турске власти. То је био разлог, како су тврдили представници црквени и народни на збору у Сремским Карловцима од 29. септембра 1706, да патријарх Арсеније пристане да на његово место у Пећи дође други патријарх (Грујић, 1929: 55). Тако је Српска православна црква између 1691. и 1706. године имала два патријарха: једног за аустријске и млетачке земље – Арсенија III, и другог у областима под турском управом – Калиника I. Ово је значило да је патријарх Арсеније прихватио савет патријараха Гаврила и Доситеја из фебруара 1706. године о једнакости архијереја и потчињености Пећкој патријаршији. Деценију и по је српска православна црква имала двојицу патријараха; они нису одржавали међусобне везе, али нису се ни међусобно борили. Схватили су неприлике у којима су се нашли и чинили све да их не би још више продубили (Слијепчевић, 1991: 367).

         На неколико месеци пред своју смрт, марта 1706, у представци новом цару Јосифу I, патријарх Арсеније захтева да се учини све што је могуће да се непријатељ протера са српске земље и народ врати на огњишта. Он такође тражи „да му се стално остави наслов патријарха и архиепископа, који да остане увек и његовим наследницима“ (Грујић, 1929: 54). Вероватно је мислио на титулу патријарха његовим наследницима не само у земљама под аустријском него и у оним под турском влашћу, које се имају ослободити.

          Питање наследника, бар у оним крајевима под аустријском круном, није решено за Арсенијевог живота.

Патријарха Арсенија III Чарнојевића је смрт затекла у Бечу 27. октобра (по старом календару) 1706. године. Био је у седамдесет и трећој години живота и већ се неко време жалио на слабо здравље и одмаклу старост. Каснији наш хроничар бележи да је патријарх отрован на ручку код бечког кардинала, те да је после тровања живео још само два сата. Међутим, у свим до сад познатим а веродостојним изворима нема назнака да патријарх није умро природном смрћу. Будимски Срби су осам дана по патријарховој смрти, 5. новембра 1706. године, писали епископу Исаији Ђаковићу овако: „Нисмо се надали, да ћемо имати такву жалост наскоро“. У једном запису о смрти патријарха о њему се вели да је „блажени богоугодни муж и учитељ наш, сладки патријарх Арсеније“ (Поповић, 1990: 74).

          Патријархово тело је одмах по смрти послато шајком низ Дунав у Будим, потом до Срема. У пратњи је, уз патријарховог егзарха Василија Рајића каснијег славонског епископа, било и неколико наоружаних шајки, и то због опасности од мађарских устаника. Погребен је у манастиру Крушедолу, а од архијереја је началствовао сремски митрополит Стефан Метохијац. Тело му је положено у гробницу Светог Максима Бранковића у дан суботни (Веселиновић, 1957: 79).

          На првом привилегијалном народно-црквеном сабору, јануара 1708. године, одржаном у манастиру Крушедол, одлучено је да митрополитска катедра буде баш у том манастиру. Тако се митрополија с почетка назива Крушедолском. Пећка патријаршија јој је граматом патријарха Калиника, издатом у Немету код Темишвара 18. маја 1710. године, признала аутономију као егзархату „трона пакскаго“.

*) Израз Мојсејствовање у наслову је узет из писма патријарха Арсенија III Теодору Васиљевичу Головину; патријарх моли бољара и вели: „Мојсејствуј нам, као роду израиљћанском у Египту, пред његовим најнепобеднијим и августејшим монархством…“. У питању је, дакле, молба не би ли Головин заступао Србе и патријарха пред царем Петром Великим. Исто тако је патријарх Арсеније водио и заступао род српски пред аустријским царевима.

_{Литература}

• Веселиновић, Р. (1957), Зборник Матице српске за друштвене науке, 16, 75–79.
• Веселиновић, Р. Л. (1993), Историја српског народа, Књ. 3, т. 1, Срби под туђинском влашћу 1537–1699. Београд: Српска књижевна задруга.
• Веселиновић, Р. Л. (1986), Историја српског народа, Књ. 4, т. 1, Срби у XVIII веку Београд: Српска књижевна задруга.
• Гавриловић, С. (1996), Зборник Матице српске за историју, Издања 53–54, 7–33.
• Гавриловић, С. (2006), Зборник Матице српске за историју, Издање 74, 7–35.
• Грујић, Р. (1929), Проблеми историје Карловачке митрополије, Гласник историског друштва у Новом Саду, књига 2, свеска 1.
• Грујић, Р. (2008), Војводина II, Војводина од Велике сеобе (1690) до Темишварског сабора (1790), Духовни живот. Нови Сад: Прометеј.
• Давидов, Д. (1994), Српске привилегије царског дома хабзбуршког. Нови Сад: Галерија Матице српске.
• Екмечић, М. (2017), Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у Новом веку: (1492–1992). Београд: Evro Book.
• Ивић, А. (1996), Историја Срба у Војводини: од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска (фототипско издање).
• Поповић, Ј. Д. (1990), Срби у Војводини, књига 2. Нови Сад: Матица српска.
• Радонић, Ј. (2008), Војводина II, Војводина од Велике сеобе (1690) до сабора у Крушедолу (1708). Нови Сад: Прометеј.
• Радонић, Ј. (2017), Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Catena Mundi.
• Слијепчевић, Ђ. (1991), Историја српске православне цркве, Књ. 2. Београд: ДП Београдски издавачко-графички завод.
• Томић, Ј. (1902),  Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683–1693). Београд: Државна штампарија.
• Швикер, Ј. Х. (1998), Политичка историја Срба у Угарској. Нови Сад: Матица српска.

Тихомир Гајски, историчар

материјал уступљен порталу "Живот Цркве" од стране аутора, прелом наш

насловна фото: патријарх Арсеније III Чарнојевић, фрагмент слике Јова Васиљевића (1744), извор: wikimedia.org