Веома је ретко али и благословено бити сестра једне светитељке, знати да се неко за тебе моли пред престолом Божијим! Тако осећа монахиња Нектарија (Лазар), сестра новопројављене светитељке, преподобне Јелисавете Пасарејске. Рођена годину и четири месеца раније, мати Нектарија била је њена најближа сестра по узрасту, тако да су одрастале као близнакиње. Сличиле су и по души, обе су заволеле и изабрале монашки живот. У детињству су говориле да желе да буду обучене тако, „као Мајка Божија".

Сећања монахиње Нектарије (Лазар) из Манастира Пасареја у Илфову обележена су чуђењем, радошћу и дивљењем према узвишеном духовном животу који је са много труда водила њена сестра, потоња светитељка.

_{Фото: породица Лазар, монахиња Нектарија је кћер са десне стране оца, а Родика, преподовна Јелисавета је са десне стране}

„Било нас је десеторо деце, два дечака и остале девојчице, а једна сестрица, Анастасија, рођена после мати Јелисавете, упокојила се са три године. Ја сам старија годину и четири месеца од свете Јелисавете, а када смо биле деца, сестра Родика, како јој је било име на крштењу, расла је увек до моје висине и сви су мислили да смо близнакиње. Одмалена смо добиле веома лепо васпитање захваљујући баки Евдокији, која је била изузетно строга у питањима вере, али нам је истовремено била и велика радост што нас је увек водила са собом у цркву; учествовале смо чак и у чишћењу храма. Од баке смо још као девојчице знале све светитеље осликане на зидовима, како се који зове и ко је: Свети Никола, Свети Георгије, Свети Димитрије. Бака нас је учила да не једемо ништа а да се пре тога  не прекрстимо, да не прођемо поред иконе а да јој се не поклонимо... Код куће је било добро, владала је слога међу нама. Иако смо били скромнијег имовног стања, имали смо све што нам је потребно, хвала Господу!", сећа се мати Нектарија.

Занимљив детаљ из живота мати Нектарије јесте да је дата на чување у породицу једног ујака у истом селу. Имала је десет година и чезнула је за браћом и сестрама, а највише јој је недостајала сестра Родика, коју је једва чекала да види у школи.

^{Света Јелисавета била је смерна, повучена и кротка девојчица.}

Сазнајемо да је девојчица Родика, будућа светитељка, још од малих ногу имала наклоност ка духовним стварима:

„Имала је веома лепу духовну склоност. На пример, кад год би дошао ред на њу да иде да музе кравице на нашој испаши, која је била удаљена око три километра од куће, увек је са собом носила Часослов. Испаша је била на једном планинском врху, где се она стално пењала и читала из Часослова. И у једном тренутку чула је глас који јој је рекао да иде у манастир. Касније нас је замолила да на том месту подигнемо Крст, и то смо учинили. Била је врло смерна, тиха и повучена у школи, међу децом. Уједно је била веома блага и пажљива према другима, спремна да помогне, са посебном осетљивошћу према ближњем. Чак сам и ја, као сестра, из њеног понашања осећала да постоји нека граница, имала сам посебно поштовање према њој — нисам могла да се понашам према њој као према осталим сестрама."

_{Фото: сестре Лазар}

Када је Родика отишла у манастир, имала је 16 година, а њена мајка је у почетку била ожалошћена, сматрајући да је сувише млада за монаштво.

„Моја сестра је знала да ће наше две рођаке отићи у манастир и рекла им је: 'Ја вас не пуштам саме, морате и мене да поведете у манастир.' Мајка је писала писмо рођаки како би је убедила да не поведе Родику, али није успела. У Пасареји је живела у истој кући са нашим рођакама, које су постале мати Валентина и мати Марина", каже даље монахиња Нектарија (Лазар).

Чежња за сестром навела ју је да је убрзо посети у манастиру, дошавши из Темишвара, где је била ученица:

„Сећам се шта смо говориле кад смо биле девојчице — увек смо понављале да ћемо, кад порастемо, обе постати 'као Мајка Божија'. Нисмо знале шта то значи, али смо тако говориле. А када сам дошла у манастир Пасареју да посетим њу и наше рођаке, учинило ми се неописиво лепо. Рекла сам себи: 'Господе, ако се замонашим, овде ћу доћи!' Узалуд сам покушавала да останем у Воронецу када сам одлучила да пођем у манастир, јер је моје срце било овде. Моја сестра више није била у Пасареји када сам ја ступила у манастир, са 26 година. Била је отишла у Јерусалим, у румунски метох."

^{Путовање душе у други свет}

Познато је из житија преподобне Јелисавете да је доживела духовно искуство које се, медицинским речником, назива клиничка смрт. О њеним доживљајима сазнајемо из казивања њене сестре:

_{Фото: преподобна Јелисавета Пасарејска (претпостављамо у Светој Земљи)}

„Године 1997. отишла сам да је посетим у Јерусалиму. Осетила сам да ме је позвала у Свету Земљу да у срце упијем све што тамо видим, да ходим стопама Спаситеља; подстицала ме је да се радујем свему што сусрећем и да све проживљавам мислећи на оно што сам читала у Светом Писму. Било је задивљујуће, јер ме је одвела у Гетсимански врт и, са много узбуђења и суза, испричала ми о духовном доживљају — једној врсти клиничке смрти коју је у том периоду искусила. Говорила ми је шта је проживела на том духовном путовању, како је видела Рај и како је видела пакао. Била је вођена Светим Јованом Јаковом, и када је са Светитељем стигла пред врата једног веома лепог града, чула је глас који јој је рекао да још није достојна да уђе, да није спремна, већ да треба да се врати на земљу. Увек нам је говорила колико је страшан пакао и како треба да се боримо да задобијемо Рај, који захтева много труда, много љубави и много молитве.

Осетила сам да она након тог духовног доживљаја више није живела земаљски. Непрестано се трудила да се усавршава како би постала достојна оних дивних врата, да би јој се она отворила. Када се 'пробудила' из тог путовања, излечила се од тешке болести коју је имала. Устала је са постеље и почела да чини метаније и говори да је здрава. Монахиње које су је неговале остале су запрепашћене — нису могле да поверују. Има сестара које су виделе чак и рану на стомаку, која је након тог чудесног исцелења потпуно зарасла."

^{Тајне и света места из пустињачког живота}

После чудесног исцелења у Јерусалиму, преподобна Јелисавета се вратила у отаџбину и, примивши тајанствени духовни подстицај од Светог Јована Јакова Хозевита, повукла се у планине. Провела је многе године у строгим подвизима у планинама Гјумалау и у Њамцким планинама. Њена сестра из манастира Пасареје повремено ју је посећивала како би се заједно молиле у  тишини пустиње. Ево шта о томе казује мати Нектарија:

„Из манастира сам добијала благослов једном годишње да посетим породицу и говорила бих да идем кући, али моја радост је била да одем код мати. Некада сам остајала недељу дана, некада две, онолико колико бих имала благослов. И могу рећи да ме је веома лепо духовно васпитала. И данас ми помаже све оно чему ме је научила — како да се молим, како да се понашам, како да никада не запостављам молитву. Говорила је да је највећа обмана нашег времена одлагање молитве.

У пустињи ме је водила на многа тајанствена места. Одвела ме је да видим гроб једног старог пустињака кога је упознала. Буквално се провукла на стомаку испод једне стене, кроз веома узак отвор. Ја сам била тек оперисана, па сам села са стране и гледала како тамо пали свеће и брине о том скривеном гробу. одвела ме је на Пјатрале Доамнеи, у планинама Рарау и поставила ме да станем на једно место. Рекла је да су ту колена Светог Сисоја, великог светитеља древних времена, који је, имајући огњену молитву, клечећи урезао траг својих колена у камен, и наредила ми је да клекнем управо на то место", сећа се мати.

_{Фото: монахиње Лазар у планини}

^{Примила је савет од отаца Зинона и Назарија}

На почетку свог пустињачког живота, света Јелисавета је пролазила кроз године у којима је усрдно упражњавала молитву, али и кроз тешке тренутке када јој је била потребна духовна помоћ.

„Није одмах пронашла духовника који би могао да јој помогне; чак јој је и свештеник код кога се исповедала говорио да потражи духовника достојног њеног подвига и духовног стања. Причала нам је да је у планинама срела оце Зинона и Назарија. Једном је ноћу била код неких пећина, а враћајући се према својој келији, уморила се и задремала у шуми крај једног дрвета. Док је тако лежала, пробудила се и пред собом угледала једног старог монаха. А она, пошто је у том периоду имала много демонских привиђења, одмах је почела да чита молитву за одбијање злих сила. Тада ју је светитељ благословио и рекао: 'Добро чиниш, кћери, што говориш ту молитву, јер је од велике помоћи!' Посаветовао ју је да буде опрезна, да је увек изговара, и додао да је послат од Бога да јој помогне како би имала поуку за свој духовни живот у пустињи. У првим годинама пустињаштва, оци и монахиње који су се подвизавали по томе планинском крају силазили су у скитове да би се причешћивали. Касније су подигли малу келију, један параклис, где су се окупљали само они, пустињаци, ту се исповедали и причешћивали."

_{Фото: монахиња Нектарија (прва с лева) и преподобна Јелисавета (стоји друга с десна) са својим сетрама монахињама}

Сестра преподобне проживела је тренутке који су јој касније постали подстицај на још већу личну ревност у духовном животу:

„Често сам запажала њена посебна духовна стања. Када би одлазила у шуму, да молитвено тихује, неретко је доживљавала духовна узношења. На почетку мог монашког живота нисам их разумела, нисам знала како да их протумачим. Једном је пребивала у таквом духовном стању које је трајало дан и ноћ. Седела је на постељи са крстом у руци, погледа упереног у икону Спаситеља. Нисам знала шта да радим; молила сам се, али сам је у једном тренутку и попрскала светом водицом да видим како ће реаговати, чак сам је и протресла да проверим да ли ће се тргнути. Када је дошла к себи, схватила је да нисам разумела њено стање и покушала је да ми објасни да постоје одређена духовна искуства која ћу, вероватно, и сама једном упознати. Почела сам чешће да читам књиге Светих Отаца и временом сам разумела."

Преносе се и друга чудесна збивања из пустиње, догађаји који подсећају на Житија светих:

„Било је тренутака када је, по допуштењу Божијем, пролазила и кроз телесну борбу са злим духовима. Једном сам се попела у планину код Свете и затекла сам је обливену знојем и повређену. Помало збуњена, упитала сам: 'Мати, шта ти се догодило?' А она је рекла: 'Ови ружни покушавају да ме бију и да ме отерају одавде, да се више не молим.' И ништа више није додала. Са великом побожношћу и унутрашњим жаром молила се Светој Теодори из Сихле. Понекад је прелазила планине и бдела ноћу код пећине преподобне Теодоре."

^{„Не окривљуј никога!"}

Преподобна Јелисавета учила је своју сестру да сваку грешку преузме на себе.

„Шта год да се догоди, да кривицу увек припишем само себи, јер је у планинама проживела веома страшна искушења. Једном се на њу срушила полица са књигама изнад импровизованог кревета који је тамо имала. Знала је да су књиге попадале због зависти злога, али је себе укорила говорећи: 'Ја нисам добро поставила ову полицу, зато је пала — тако ми и треба.' И тада јој се јавио ђаво и рекао: 'Шта би ти било да си кривицу свалила на мене!'"

Светитељка је веома волела да поје Богу.

„Седеле смо заједно у келији у планини, и она је почела да поје тако лепу песму какву никада раније нисам чула; било је то нешто посебно, певала је онако како ју је Дух Свети надахњивао, али и из своје љубави према Богу." Мати Нектарија жали што тада није имала добар телефон да је сними.

^{Трагови Свете Јелисавете у Манастиру Пасареја}

Иако преподобна Јелисавета није дуго живела у светој обитељи, манастиру Пасареја, њени трагови тамо су драгоцени и неизбрисиви. Чува се не само живо сећање на њу, већ и неколико предмета који су јој припадали.

У келији у којој је кратко време провела, током свог живота у манастирском општежићу, налази се неколико фотографија које приказују витку и високу особу, са главом увек погнутом надоле или благо накривљеном у страну — знак дубоке смирености, сабраности мисли, али и посебне кроткости у погледу. Ако нам на многим фотографијама њен лик открива лице које је усвојило лепоту небеског, постоји ипак једна слика на којој преподобна Јелисавета зрачи и телесном лепотом, осмехнута и радосна, са погледом упртим у даљину.

_{Фото: преподобна Јелисавета Пасарејска}

Сестра Свете подсећа на предмете који су остали као утеха и олакшање у тузи:

„Мало је ствари које су остале од Свете Јелисавете, али су од великог значаја. После њене сахране дошле су многе монахиње и затражиле понешто, те су се готово све хаљине које је носила разделиле. Мени је остала схима коју сам скинула са ње када се упокојила, као и још једна схима коју је носила приликом причешћивања. Имам и један од штапова које је користила у време болести. Знала је да имам благу слабост у нози, па ми је дала штап да га употребљавам. Чувам и њен крст са велике схиме и крст са монашења, који је добила код Светог Гроба и са којим су се догодила многа чуда. Имала сам још неке предмете, али сам их даровала. Имам и једну бројаницу коју је она направила; чувам је и на њој се молим."

_{Фото: Монашка келија сестара Лазар}

Сазнајемо и да је још једна младица из рода Свете Јелисавете кренула путем монаштва — њена нећака Анастасија, која је недавно окончала школовање у монашкој богословији при Манастиру Пасареја, и која сада живи управо у некадашњој келији преподобне, заједно са мати Нектаријом.

Рођена сестра и сапутница у вери преподобне Јелисавете Пасарејске пренела нам је и последњи савет који је примила од мати:

„Да тежимо једноставности и да се трудимо да стекнемо молитву, како бисмо у временима невоље могли да се боримо!"

_{Фото: мозаик преподобне Јелисавете Пасарејске по њеној фотографији у великој схими, извор: atitudini.com}

Данијела Шонтике за Ziarul lumina, превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

^{Фото: Luigi Ivanciu/Ziarul lumina}

О обретењу чесних моштију преподобне Јелисавете Пасарејске видети овде.