Разговор водио свештеник Евгенију Роготи

Госпођа доктор Галина Радулеану, рођена 1933. године у Балцу, у Бесарабији, проживела је многа искушења и невоље због својих ставова који су се разликовали од ставова комунистичког режима који је остао у жалосном сећању. Ипак, остала је постојана и свуда је следила пут вере и молитве, куда год су је носили таласи живота — чак и у румунским затворима за политичке осуђенике, где је била неправедно послата. Разговарали смо са њом о снази молитве у животу човека, а нарочито у животу онога који је прошао кроз толика искушења.

Поштована госпођо, како се Ви сећате прве молитве коју сте изговорили?

Наравно, била сам веома мала, и у то време се мајка молила са мном, па сам тако научила прве дечје молитве. Рођена сам у Бесарабији, у селу Радулени, где је мој отац имао своју прву парохију. Мајка је била веома побожна. Одатле смо отишли када сам имала три или четири године. Из тог времена памтим тек понешто, врло магловито — углавном кућу. Али остао је неки страх Божији и једно осећање Божијег присуства, дечје, али које је још дуго потом живело у мени. Отац је потом премештен као свештеник у цркву Светог Николаја у Балцу. У међувремену се родио и мој брат, на моје дечје очајање. Сећам се да су се о Духовима по поду стављали орахови листови, а о Васкрсу се три дана није ложила ватра. Припремала се велика трпеза и јела се више нису подгревала. Такође су се одржавали и обичаји као што су Звезда и Плугушор, које су нарочито неговала деца. Оца сам „сејала" пшеницом и ишла сам с њим у цркву, али и у саборну цркву у Балцу, која је на мене остављала снажан утисак. За разлику од данашње деце, ми смо били веома мирни. У цркви смо стајали уз мајку и нисмо се кретали час тамо, час овамо. И данас мислим да су деца у традиционалним срединама мирнија.

Отишли смо након што су дошли Совјети, 28. јуна 1940. године, управо пре него што је истекао наметнути рок. Нисмо успели да се уклопимо да одемо одмах, па смо после неколико недеља, са неколико кофера, сво четворо кренули ка Румунији — у једном теретном возу.

Држали су нас по железничким станицама, не допуштајући нам да изађемо, не би ли нас тако натерали да одустанемо од одласка. Оцу су претили, говорећи да је шпијун. При преласку границе, у очев досије су уписали да је шпијун, па нам је румунска комисија одбила пролаз. Провиђењем Божијим догодило се да се тог дана тамо затекао један очев познаник, који нам је помогао да пређемо границу и избегнемо депортацију. Отишли смо право у Крајову, где је отац добио службу свештеника у цркви Мадона Дуду, у којој је служио годину дана. Ми смо тамо похађали школу и вртић. Сећам се да од тада мајка више није дозвољавала да у кући говоримо руски. Није више хтела ни да чује руски језик, због свега кроз шта смо прошли. Тако сам изгубила један језик.

Али да ли сте се касније вратили у Балац?

Године 1941, када је издато наређење да се пређе Прут, вратили смо се у Балац. Отац је био из округа Орхеј, а мајка из Хотина. Тамо више нисмо имали ништа, јер је све што смо поседовали било расподељено другима. Почели смо све из почетка. Црква Светог Николаја, у којој је отац служио, била је бомбардована, па је он почео да је обнавља и да подиже парохијски дом. Преселили смо се у двориште цркве и та блискост са храмом чинила је да често присуствујемо свим богослужењима, укључујући и венчања и крштења. Сликар који је радио на живопису цркве био је веома симпатичан, а ја сам сатима посматрала како слика. Сећам се да сам на Велики четвртак, после јутрења, поставила себи питање: зашто одлазимо и остављамо Христа самог тамо, у цркви? У толико прилика држимо бдења — зар не бисмо могли да бдимо у ноћи Великог четвртка, уз Христа?

Године 1944. вратили сте се у Румунију...

У међувремену је отац био послат на фронт, иако није био војни свештеник. То се догодило због једног неспоразума који је имао са тамошњим епископом. Тамо, у Керчком мореузу, био је надомак заробљавања, али се ухватио за једно немачко возило и тако се спасао. Одатле се вратио са пет икона, које су биле сакривене у зиду једне куће разорене бомбардовањем. Једна од њих је и икона Мајке Божије коју имам овде, у својој соби. После очевог повратка из рата дошли смо у Румунију. Неко време смо живели у Михалици, у Банату, а после примирја отац је добио службу свештеника у Лугошу, док је мајка добила место учитељице. Тамо смо живели до 1948. године. У том крају се још увек осећала снажна атмосфера побожности и вере. Ми смо у гимназији учили чак и одговарања на Литургији. На крају школске године та одговарања смо певали у цркви, у време васкршњих празника. Владавала је атмосфера вере и правила која нису била наметнута, него су се природно прихватала. После 1946. године, иако нисмо веровали да ће комунисти успети да преузму власт, почели смо да примећујемо како се мења психологија људи. Тада сам била у деветом разреду.

Да ли сте осећали да ће све што долази на неки начин утицати на веру?

Не, јер се у верској атмосфери у Лугошу ништа није променило. Тек 1948. године, када смо одатле отишли и преселили се у Китилу, крај Букурешта, доживели смо нешто друго. Свештеник који је био парох у Китили, Јон Костаке, био је ухапшен у једном ширем процесу и завршио је у затвору. Отац је постављен за свештеника на његово место и тако смо се преселили у Китилу. У парохијском дому је још неко време живела супруга бившег свештеника са четворо деце, па смо ми изнајмили стан у месту. Касније смо кућу поделили напола и преселили се ближе цркви. Свакодневно сам путовала возом у гимназију „Спиру Харет", а потом у гимназију „Лазар". Већ сам почињала да схватам да је испољавање и живљење вере попримало обележје јавног сведочења да си против новог режима — као нека врста отпора. Сваке недеље сам са другим девојкама из села певала за певницом. Током недеље сам била у школи.

Да ли сте у том периоду имали онај догађај који Вам је донео осуду на затвор?

Имала сам седамнаест година и на часовима румунског језика писала сам у једну свесчицу белешке против Стаљина. Једна такозвана пријатељица, такође Бесарабка, која је била секретарица у Савезу омладине, представљала се као моја блиска другарица, али ми је украла ту свеску и показала је директорки школе. Директорка тада није обавестила Секуритате, већ министарство, које је донело одлуку да будем искључена из свих школа у земљи. Тако сам ушла у један сасвим другачији живот.

Да ли сте наставили да идете у цркву?

Не. Била сам љута на Бога. Отац је био веома уздржан човек и о томе ништа није знао. Правила сам се да и недељом морам да будем на послу, где сам радила као магационерка, па зато нисам стизала у цркву. Тако је било око годину и по дана. Радила сам као радница све док један очев пријатељ није предложио да отац пријави да је изгубљено моје сведочанство о завршених осам разреда и да затражи дупликат. Са тим дупликатом успела сам поново да упишем девети и десети разред, а затим да завршим гимназију у вечерњој школи. После тога сам полагала пријемни испит за Медицински факултет у Клужу, јер је у Букурешту било опасно. Када сам се поново вратила у школу, опростила сам Богу и поново се помирила с Њим.

Да ли сте у Клужу ишли у цркву?

Наравно. Ишла сам и у саборну цркву и у једну другу, где сам чак певала и у хору. Била је 1952. година, професори су били из старе генерације и није им изгледало чудно што идемо у цркву. Чак смо им и коледали. На петој години факултета ишла сам са једном пријатељицом на поклоничко путовање у Путну, где сам упознала оца Јакинта, који је касније постао игуман. За мене је то уједно био и начин да на известан начин изразим протест против тадашњег режима.

А онда је дошла 1960. година?

Да, тада сам била распоређена као лекар у Брашовском округу, у селу Појана Мерулуј. Било је то дивно место, у коме лекари, нажалост, нису дуго остајали. Људи су били чисти и веома побожни. Дошла сам тамо после стажирања у Брашову. Мештани су редовно ишли у цркву и тамо сам их често виђала. Знали су коју причасну песму највише волим, па су је певали. Свештеник у том месту био је Валерију Белеуце, који је раније био политички затвореник. У селу нико није чинио абортус, иако је рођење детета ван брака представљало проблем. Људи су ипак више волели да се деца рађају. Када сам имала нешто важно да саопштим, свештеник је то објављивао у цркви. У марту 1960. године ухапсили су мог оца, после неких састанака са свештеницима из околине Букурешта који су имали политичку позадину. Отац је тада рекао да светлост не долази са истока, него од Христа. Пошто му је било забрањено да говори, престао је да иде на те састанке, због чега је дошао под сумњу, и 13. марта 1960. године био је ухапшен. Током претреса у нашој кући пронашли су једну моју свеску у којој сам писала против режима. И ја сам била ухапшена исте године, у септембру.

_{Фото: кућна икона Галине Радулеану, извор: ziarullumina.ro}

Каква је била молитва у затвору?

У почетку је била уобичајена, слична оној коју сам изговарала и напољу, можда чак и помало формална, само нешто очајнија. Али постепено је почела да добија сасвим другу суштину и дубину доживљаја. Речи су задобијале снагу и интензитет какве раније нисам ни слутила. Понављала сам речи из Свете Литургије и осећала да их сада проживљавам на сасвим другачији начин. За такву молитву била је потребна потпуна тишина. Током дана то није било могуће, јер су жене разговарале. Зато сам се молила ноћу, као на бденију, сама. У ћелији смо биле три. Тада се у мени јавио осећај заједничког духовног општења. Имала сам утисак да живим и са онима који су били са друге стране зидова. Тај осећај се временом све више продубљивао. Било је и других жена које су тако осећале, али о томе нисмо разговарале, из опреза. У то време си могла бити кажњена ако се прекрстиш. Доушници су одмах пријављивали, па се молитва вршила у тајности, свако за себе. У почетку надзор није био толико строг, али пред крај казне почели су да нам говоре да морамо „променити начин размишљања" ако желимо да будемо пуштене. Жене са којима сам била у ћелији долазиле су после десет година проведених у Мјеркурја Чуку, где су казне биле углавном физичке, а не психичке. У време када сам ја стигла почела је такозвана политика преваспитавања. Неке су под тим притиском поклекле. Зато се није могло слободно испољавати. Пре тога је, међутим, постојала „молитва у ланцу" коју смо упражњавале. На пример, од буђења до одласка у радионицу неко се молио у име свих; затим је друга преузимала од радионице до ручка; трећа од ручка до паузе у пет сати. Тако се настављало и ноћу. Свака је у своје време преузимала молитву, када смо радиле у радионицама и када нас је у ћелији било више. Ја сам тада била најмлађа, бар петнаест–двадесет година млађа од осталих. У одређеним часовима и ја сам учествовала у том „ланцу". Тамо сам научила многе молитве. У Мјеркурја Чуку су, на чудесан начин, доспеле неке странице из Светог Писма или из молитвеника. Неке су их научиле напамет, а ја сам их од њих преузела. Изговарала сам Акатист Пресветој Богородици, псалме и друге молитве. Било је право чудо што сам могла рукама да радим физички посао, а умом да се молим. Тада сам схватила да је тако нешто заиста могуће. Док смо ишле у шетњу или на рад, у себи сам изговарала те молитве. Не знам да ли су се и друге молиле на исти начин. Само код те „молитве у ланцу" знало се ко је у том тренутку слободан да се моли за све. Молиле смо се да нам Господ дарује олакшање од оптужби које су нам стављане на терет. Тамо смо научиле и да помоћу правила десне руке израчунамо датум Васкрса, па смо тако могле да знамо када ће доћи празник. Иако смо биле затворене, имале смо осећај да смо повезане са целим космосом. Постојао је и подвиг поста у част Пресвете Богородице. Један дан у недељи смо постиле и читале Акатист Пресветој Богородици. Тако смо шест недеља узастопно држале тај пост. После таквог искуства увек би се нешто догодило. На пример, ја сам један такав пост завршила у суботу пред Педесетницу, а већ следећег дана била сам пуштена на слободу. Тако сам, на неки начин, била ослобођена после поста посвећеног Мајци Божијој. Други пут, после таквог поста, све смо биле премештене из Жилаве у Арад, где је атмосфера била боља јер смо радиле. То је било као нека врста награде. Ако се, пак, ништа не би догодило, то је значило да оно што смо тражиле није било добро — или да још није дошло време.

Да ли сте после изласка из затвора задржали такав начин молитве?

После ослобођења отишла сам из Букурешта на саму периферију земље. И мој отац је исте године био пуштен из затвора. Није му више било дозвољено да се врати у Китилу, већ је добио парохију у Барагану. Ја сам замолила да будем распоређена у психијатријску болницу за децу, у близини Хацега. Тамо сам провела две године и имала сам могућност да запишем све што се догодило у затвору, а да нико за то не зна. Отац је рукопис послао у Француску, где је остао од 1966. до 1990. године. Нисам могла да поднесем буку и ужурбаност. Волела сам самоћу и тишину. На неки начин била сам везана за затвор. Могу чак да кажем да сам на известан начин патила када сам изашла из затвора. Одлучила сам да се не удајем. И то је била нека врста жртве. После тога сам радила у једној болници у Бузеу, затим у Пућиоаси, где сам већ била више у додиру са људима, а на крају у Букурешту. У почетку, док сам живела у већој осами, молитва је била веома снажна, али је касније почела да губи ону пређашњу силу — нарочито у Букурешту. Отац се више није вратио у Букурешт, већ је остао на селу све до пензије. 1990. године, већ као пензионер, упокојио се у Господу.

Каква је била молитва после 1990. године, када је дошла слобода?

Разочарање је било много веће. Сећам се 26. или 27. децембра, када су се на Римском тргу у Букурешту окупили млади људи, пошто је већ било проглашено да је „Револуција победила". Ти млади су стајали тамо и плакали, говорећи: „Украли су нам Револуцију!" Тада то нисам разумела, али су били у праву. Хтели су да организују митинг на Тргу револуције и да уклоне оне који су се попели на власт. Међутим, свуда су се појављивали људи који су упозоравали народ да не иде на Трг револуције, јер „долазе терористи". Ја сам се у том тренутку налазила у метроу, чула сам то упозорење и поверовала му. Тако се народ више није ни окупио на Тргу револуције. Зато су ти млади и плакали. И пре 1989. године недељом сам у Букурешту одлазила у цркву: у цркву Светог Спиридона, Светог Елефтерија и у Патријаршијску саборну цркву. Ишла сам тамо где је био хор, нарочито када је у саборној цркви дириговао господин Николае Лунгу. После 1990. године схватила сам да ствари нису онакве каквима сам их замишљала. Веровала сам да ће овај дивни народ, чим се подигне плоча која га је притискала 45 година, изаћи на светлост чист, непомућен и верујући, као Фет-Фрумос из бајке. То су, по мом уверењу, одувек биле особине румунског народа, који је по својој природи био хришћански. Мислила сам да таквог народа нема нигде. Али после упада рудара, који су се понашали као хорда демона, док је народ све то аплаузом поздрављао, почела сам да се питам да ли је народ промењен не само у свом менталитету него готово и у самом бићу, јер се из њега рађало нешто исте врсте. Због тога није страдала само молитва него и Црква.

Пре 1989. године требало је бар унутар цркава да бранимо своју веру, али то се није догодило — из страха од власти. После 1990. године више није било потребно да неко из Секуритате буде посебно послат да у цркви изазове неред или смутњу. Сада то чинимо ми сами: нисмо у стању да будемо сабрани, разговарамо, препричавамо шта су нам деца урадила, и све то за време богослужења. Тако се, нажалост, све оно што је Чаушеску некада желео остварује само од себе. Видимо то и у рушењу старог Букурешта, у нестајању лепих сеоских кућа, које се замењују градским грађевинама. А што се тиче вере — она често постаје пуки формализам: говоримо да смо верујући, али то остаје само на речима. Ипак, Бог нам увек даје нову прилику. У затвору је постојала једна изрека: „Када си најочајнији, спасење је близу." То значи да, изгледа, још увек нисмо довољно очајни.

Извор: O viaţă de rugăciune printre încercări, ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"

_{Насловна фото: Галина Радулеану у Испосници Цетацуиа, 1966. године, након њеног пуштања на слободу, извор: ziarullumina.ro}