Када говоримо о Грцима, фанариотима (Константинопољској патријаршији) и Словенима, доминирају виђења о пријатељству током историје: иста вера и слична историја (ропство под Османлијама, односно борба против њих), затим братски односи: Грци и Словени су традиционално блиски, а Грчка је једна од земаља са којом Словени имају веома добре односе. Ту су и богате историјске везе: Грци су подржавали Србе и Бугаре током устанака против Турака, а и током 20. века два народа су прошла кроз велике историјске изазове. Такође, постојао је и постоји јак културни утицај, који је, додуше, више био на штету Словена, посебно Срба и Бугара. На крају, ту је и незаобилазни туризам и пријатељство: Словени често летују у Грчкој, што додатно јача везе између ових народа. 

       Другим речима, „народна дипломатија” ствара утисак да је између Грка и Словена било и јесте све у реду.

       Међутим ова идеализована представа мора бити коригована, пре свега неслагање Грка и Словена, у том смислу и Срба, због неискрених савезништава, односно због сасвим другачијег понашања политичке и културне елите Грчке у односу на народна осећања. Василиос Мугракис у приказу монографије „Грчко-српски односи 1913–1918. Савезнички приоритети и политичка ривалства” (Солун, 2004), говори да када је у питању однос две државе, заступа гледиште да је све што је било добро – заправо мит.²

       Велики проблем је настао после пропасти „Велике идеје”, првог савременог политичког програма Грка о обнови Источног Римског Царства (тзв. Византије), где би имали доминацију над Словенима (Србима и Бугарима). Тада се отворило мноштво питања, као што су грчка државотворност, савезничка искреност, али и однос према Словенима из Грчке, највише из Егејске Македоније, који су протерани после пораза од Турака (1919 – 1922), али и асимиловали (хеленизовали). 

       Такође, треба указати и на други аспект грчко-фанариотско-словенских односа, а то је неслагање и међусобна борба, тј. жеља Грка да се прошире на словенске територије асимилују Словене (хеленизују), што је био предмет сталног спора и разлог стварања аутокефалних цркава.  

       Трећи проблем је антисловенска делатност Фанара (укидање Пећке патријаршије),³ што је довело до исламизације и хеленизације Срба и Бугара, али и давање Томоса о аутокефалности расколницима и онима који су били уз њих; подржавање римокатоличких планова по питању православних Словена у Хрватској и Пољској, али и стална борба да се словенска дијаспора потчини Фанару.

       Такође, треба обратити пажњу и на српску науку и културологију, где је однос према Грцима неуједначен. 

       Пре свега, Грци се описују као вешти трговци – сналажљиви, рационални, често успешни у послу. Штедљиви (или шкрти)⁴ – што понекад прелази у карикатуру. Културно су „другачији” – са специфичним језиком, акцентом и обичајима и, на крају – припадници градског, трговачког слоја, за разлику од српских сељака или тек формирајуће грађанске класе. 

       Пођимо редом, тј. од краха „Велике идеје”

       Мегали идеја (грч. Μεγάλη Ιδέα — „Велика идеја”) био је иредентистички концепт грчких националиста који је за циљ имао успостављање грчке државе која би обухватала све просторе насељене етничким Грцима, укључујући велику грчку популацију, која је након грчког рата за независност 1830. године⁵ и даље била под Османлијама. Појављује се након стицања независности Грчке (1830).

       Израз се јавља први пут за време разговора председника владе Јоаниса Колетиса са краљем Отом, којем је претходило доношење устава 1844. године. То је била националистичка тежња која је требало да доминира грчком спољном политиком, одређујући унутрашњу политику државе у првом веку њеног постојања. Израз је био нов у то време, али концепт је имао корене у грчком народу, неговајући стару наду да ће доћи до ослобођења од турске власти и поновног успостављање Царства. 

       Мегали идеја је за циљ имала успостављање Византијског царства, оснивањем грчке државе, што би било, како је антички географ Страбон писао, обухватало грчки свет од Јонског мора на западу, Мале Азије и Црног мора на истоку и од Тракије, Македоније и Епира на северу до Крита и Кипра на југу. Нова држава би имала Константинопољ као престоницу и била би то „Грчка на два континента и пет мора”. 

       Мегали идеја је доминирала грчком спољном и унутрашњом политиком од рата за независност 1820-их до балканских ратова на почетку 20. века. Идеја је подршку почела губити након грчког пораза у Грчко-турском рату и великог пожара у Смирни 1922, чему је следила грчко-турска размена становништва 1923. године. Упркос крају пројекта Мегали идеја 1922. године, грчка држава се проширила пет пута за време свог постојања, било кроз војног освајања или путем дипломатије (често уз подршку Велике Британије). Након оснивања грчке државе 1830. године, територија државе се ширила следећим редоследом: Јонска острва (1864), Тесалија (1881), Егејска Македонија, Крит, јужни Епир и источна Егејска острва (1913), западна Тракија (1920) и Додеканези (1947).

_{Фото: територијално ширење Грчке 1832 - 1947., из архиве аутора}

^{ПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ ОДНОСА ГРКА И СЛОВЕНА}

       У политичком контексту, Грци код Словена нису положили „испит”. 

       Русија је одиграла одлучујућу улогу у судбини Грчке. Током Руско-турског рата 1828–1829, Османско царство је претрпело тежак пораз. На Кавказу, руске трупе су заузеле Ерзурум и стигле до Трапезунда. На Дунавском ратишту, Дибичева војска је заузела Силистру, разбила Турке код Кулевче, прешла Балканске планине и брзим јуришом заузела Адријанопољ, претећи Цариграду (Адријанопољ је наш! Зашто руска војска није заузела Цариград?). Хајденова ескадра у Средоземном мору се спремала да се пробије до Дарданела. Нажалост, цар Николај I је следио пример превише опрезног руског Министарства спољних послова (његово руководство је водило прозападну политику, плашећи се да не разљути Лондон и Беч). Руска војска и морнарица су заустављене на прилазима Цариграду. Вековни задатак ослобођења Другог Рима и мореуза од Османлија остао је нерешен. Међутим, према Адријанопољском споразуму, Турска је признала независност Грчке, уз задржавање плаћања годишњег данка султану. Србија, Молдавија и Влашка су добиле аутономију. Грчка је званично постала независна 1830. године.⁶

       Другим речима, Руско-турски рат 1828–1829. године, где је руска војска победила Турке и донела слободу Грчкој, није резултирао везивањем Грка за Словене. Напротив. Независна Грчка је почела да оријентише своју политику према Француској и Енглеској.

       У словенској књижевности, не само због грчке издаје Руса после стварања савремене Грчке, Грци се представљају у словенској књижевности и науци као лукави и политички превртљиви, док према Словенима манифестују надменост, тј. комплекс више вредности иако, уз све то, нису војнички народ. 

       У монографији „Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа”⁷ стоји да су „преговори с Грчком у циљу заједничке радње били дуги и тегобни. Границе до којих су се простирале грчке народносне аспирације заседале су, чешће, прилично дубоко у крајеве, који су већим делом били насељени словенским живљем, и при свему том, што је Грчка скоро сва Морем опасана, а њена обала пуна удесних пристаништа, њој је требао чак и Солун, који је за словенски елеменат у погледу трговинском био неопходно потребан”.⁸

       Када је већ формирана савремена Грчка, она се окренула против Словена забрањујући школовање на матерњем језику и српску цркву, тј. богослужење на словенском језику.⁹ Другим речима, Грчка је Словене третирала као „Грке словенског језика”.

       О томе је посланик у Краљевини СХС, Јован Ћирковић 1922. године поставио питање министру спољних послова, зашто се ништа не чини да се спречи већ десетогодишњи терор Грка над Србима у Грчкој¹⁰ (убијање српских првака), због чега се „наш свет расељава у Африку” (г. др. М. Иванић).¹¹ Такође „силом од нашег становништва одузимају куће и распоређују њихове избеглице”.¹² 

       Међутим, доста тешку политичку оцену Грка дао је непознати аутор у дневном листу „Време” 1922. године када су Грци, изгубивши рат са Турском (1919 – 1922) хтели са Србима, тј. Краљевином СХС да формирају персоналну унију. Одбацујући ову идеју због грчког индивидуализма и недржавотворности, у листу се каже: „Стари Јелини су се, у поређењу са Римљанима, одликовали неспособношћу за стварање државе”¹³ (живели су у, колико је утврђено, у 1035 политеја, без државе).¹⁴ Аутор(и) даље кажу:

_{Фото: исечак из дневног листа „Политика” 1924., из архиве аутора}

       „Данашњи Грци, индивидуалисти по својим традицијама, помешани са словенским, такође индивидуалистичким елементом, само су потенцирали своју неспособност за стварање државе, што се од ослобођења Грка до данас могло и сувише јасно уочити”.¹⁵

       Слично мисле и грчки аутори. „Несагласност и контроверза унутар грчке политичке сцене испољиле су се од тренутка склапања Пакта о грчко-српском савезу, наводном изјавом грчког краља Константиноса да ће „обешчастити уговор” уколико Србија ступи у рат са Аустроугарском. Краљ, уверен у победу Централних сила, а подржан од германофилских официра Генералног штаба и извесних политичких кругова (запажену улогу имао је Стрејт, високи дипломата и вршилац дужности министра спољних послова), није дозвољавао улазак Грчке у рат. Спречавање Венизелоса да Грчку поведе у рат на страни Антанте довело је до коначног расцепа између краљеве и Венизелосове политике 1915. године. Грчки државник је био приморан да поднесе оставку”.¹⁶

       Но, најтеже што је пало Србима је грчко издајство 1915. године, о којем се код нас мало говорило (што показује да је грчки краљ одржао обећање и да је заиста „обесчастио споразум са Србима”. 

       Наиме, Србија и Грчка су имале Споразум о војној помоћи, ако нека од држава буде нападнута. Када је Аустроугарска напала Србију, а потом и Бугарска – Грчка није помогла. Српска војска, да би се повукла у Грчку и избегла предају и уништење, морала је да иде преко Албаније, где су преживели голготу. Грци су за то оптужили краља Константина (данско-немачког порекла), кога су, истина, ускоро збацили са престола, а премијер Венизелос је помогао да се српска војска, која је ишла преко Албаније прихвати.

       Тако се отворило и питање грчке државотворности.

       На питање новинара: „Велике силе стварају Грчку као независну државу. Да ли су Грци државотворан народ имајући у виду да им је држава „подарена” на међународној конференцији?”, Душан Спасојевић, амбасадор Србије у Грчкој, каже: „Грчка је добила независност захваљујући директној подршци Британије, Француске и Русије. Русија је у први мах хтела да се створе три аутономне грчке територије, много веће, али у вазалном односу према Турској. Русија је, наиме, тада сматрала да има монопол на заступање православних хришћана, на основу уговора из Кучук-Каинџира из 1774. и са те позиције је наступао њен амбасадор у Цариграду Рибопјер. Уговором из Једрена, чије је клаузуле, као победник у рату, Русија диктирала Турској, Србија је добила аутономију и право на територијално проширење, а Грчка независност. Додуше у доста мањим границама од предвиђених.”¹⁷

_{Фото: лист „Време” (1923) сведочи о насиљу Грка над нашим становништвом, из архиве аутора}

       У другом чланку истог листа, поводом претње новог рата са Турцима, али и у Европи, Грчка је опет нудила Краљевини СХС сарадњу, на шта је лист „Време” одговорио: „Прво што морамо констатовати, да нас ни један од противника не везује неким нарочитим савезничким или другим обавезама. Са Грчком смо били савезницима, али, срећом, више нисмо. Са нашим јужним суседом имали смо већ искуства и то, врло лоше али веома поузданог. Њено издајство, носило оно име Константина или Венизелоса што је за нас савршено равнодушно, научило нас је да са Грцима одржавамо само коректне суседске односе и да се на томе зауставимо.”¹⁸

_{Извор: srpskaistorija.com, прилог аутора}

       Када се преговарало о Солуну, тј. српској слободној зони у овом пристаништу, грчки менталитет је опет дошао до изражаја, а српски преговарачи су били изложени „неподношљивим смицалицама”.¹⁹

Наставља се

1. Милош Лучић, Срби и Грци су из купања у крви створили нације, интервју са Душаном Спасојевићем, амбасадором Србије у Грчкој, Печат, бр. 762, 19. 5. 1923.
2. Василиос Мугракис, Мит српско-грчког пријатељства: Савезништво или заштита властитих интереса, Годишњак за друштвену историју, бр. 1–3, 2005, стр. 253.
3. Види: Ђоко М . Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766, Богословље, Београд, 1938, стр. 250 – 307.
4. Најпознатији и најупечатљивији лик Грка у српској књижевности је Кир Јања из комедије Јована Стерије Поповића. Стерија није само исмевао Грке као народ, већ је кроз Кир Јању критиковао шкртост (као универзалне људске мане), деградацију породичних односа због новца и новонасталу трговачку класу и њене вредности.
5. Називати ово ратом за независност је претерано. Грцима су државу поклонили Британци и тада је они први пут у историји и стварају.
6. Как Россия помогла создать независимую Грецию, https://topwar.ru/181241-kak-rossija-pomogla-sozdat-nezavisimuju-greciju.html (преузето 23. 4. 2026)
7. Милан С. Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1895, стр. 93.
8. Исто, стр. 39.
9. Односи са Грчком, Време, 4. јуна 1923, стр. 3. У оквиру решавања питања Солуна „инсистира се и на уређењу питања наших мањина у Грчкој, а нарочито право мањина на слободу цркве и школе, које су Грци досад ускраћивали”.
10. Наши односи са Грчком, Време, 15. новембра 1922, стр. 3.
11. Исто.
12. Исто.
13. Српско-грчка персонална унија?, Време, 5. децембра 1922, стр. 2.
14. Греческий полис — основа эллинской цивилизации, https://diletant.media/articles/45284768/ (приступљено 22. 4. 2026)
15. Српско-грчка персонална унија?, Време, 5. децембра 1922, стр. 2.
16. Василиос Мугракис, Мит српско-грчког пријатељства Савезништво или заштита властитих интереса, Годишњак за друштвену историју, бр. 1–3, 2005, стр. 255 – 256.
17. Милош Лучић, Срби и Грци су из купања у крви створили нације, интервју са Душаном Спасојевићем, амбасадором Србије у Грчкој, Печат, бр. 762, 19. 5. 1923.
18. Пред новим опасностима на Балкану, Време, 21. маја 1923, стр. 2.

19. Преговори у питању Солуна, Време, 30. децембра 1922, стр. 2.

     

Проф. др Зоран Милошевић, научни саветник, за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: мапа Мегали идеје ,аутор: Signed by Gr. Kouriotis (Γρ. Κουριώτης) - Scan of the map, извор: wikimedia.org}