Кад човек отвореним очима сагледа црногорску немаштину, мора се зачудити двема стварима: црквама и гробљима. Ретко је црногорско село без цркве, а нема ни једнога гробља запуштена и занемарена. Иако мале и скромне, све су те црквице укусно озидане, све оне одају утисак да људи нису жалили труда да им Божја кућа буде и лепша и угледнија од њихових властитих. Укупно узевши човек нигде по селима и малим градовима, каква су обично црногорска трговишта, неће видети толико марљиво озиданих гробова, често од приморских и оточких плоча. Чини ми се да је ово данак старини, непрекидана веза са царским средњевековљем. А свакако ни бегунци по катунским кршима нису сви били само себри и меропси. Било је међу њима и одличника. Ваљда…

Без шале у Подгорици има шта да се види. У њој и у околу. Римска Дукља је на изванредном месту и дивна геометријска шара. И Зета и Морача и Рибница су дивне текућице. Везиров мост мало уступа Швању крај Ђаковице. Нови град је умело заснован. Стари опет препун је слика на међи између некадањега Венедика и Стамбола.

Високе обале око Рибнице од окамењена песка дају безброј чудних пећина. Тамо је љута сиротиња подгоричка начинила станове за себе: неколико дасака на улазу, једно мало прозорче и готов стан! Али Дајбабе су за мене биле право откриће. Као да сам отишао у Тивајиду Антонија Великога, или на Синај. По Богу, да ли је овако нешто могућно у наше дане?!…

Једнога хладнога децембарскога предвечерја, кад је сунце ударало у црмничке горе, мени у Дукљи напоменуше те чудне Дајбабе. Одмах сам појурио одатле путем који од Подгорице води за Плавницу, и после четири километра вожње, кола се почеше пети уз крше вијугавом стазом, добро очишћеном и изведеном, десно од језера и поља плавничкога. Испод сурога крша у камењару, гдегде прошараном младим кипарисима, маслином и којим храстићем, појави се лице Дајбаба, са аркадама и два звоника. Сунце је баш било на заходу и ја се окренух пут језера, дивећи се његовој лепоти и погледу одавде. Око цркве су свега две зградице: једна за госте, а друга за испосника и оснивача овога чуднога манастира. Из те куће се појави смирени, омален калуђер са великим архимандритским крстом на прсима и расом умашћеном масним бојама.

Ја сам архимандрит Симеон Поповић – Јабучанин и молим шта желите?
– Да видим вашу цркву, вашу задужбину, оче.
Ако се не шалите, нека вас Бог благослови!
– Не, оче, ја сам овамо дошао као сарадник „Политике“.
О, то ми је баш пријатно: а ја сам њен ревносан читалац.

Кроз једна мала врата на средини трема, просто пробивена на стени, архимандрит ме поведе кроз један свећама осветљен ходник, кроз који смо се негде и пењали преко уклесаних степеница, док не уђосмо у цркву, праву црквицу у камену са олтаром и другим по пропису. Из припратице и десно и лево воде врло кратки ходници у друге црквице, да би целокупна црква била у виду крста. И све је то у стени као катакомбе и још овај старац и лево и десно непрекидно дуби хладни камен, да би му црква постала већа. Све су просторије живописане по једној раније утврђеној основи. То све ради сам архимандрит, додуше, доста самоучки, али предано и с вољом. Сад почиње да ради и на платну и показао ми је после у својој радионици једну приличну „Богородицу“.

Необичан је, дакле, и овај манастир и његов оснивач, који га тако и називље. О његову постанку он је издао једну књижицу и овако тамо каже:

„Родом сам са Цетиња, Поповић по фамилији. Свршио сам у Русији Духовну академију и по свршетку науке као имућнији по ондашњему Цетињанин, пошао сам у Француску ради познавања тадашњег западног свијета.“ (У разговору ми рече да је тад био и ожењен.)

„Али ни његова (западна) мода, ни слава свјетског човека није ми била по духу. Зато се вратим поново у Русију и примим калуђерски чин 1887. У манастиру Острогу дође ми једно чобанче по имену Петко, родом из Зете, из села Дајбабе, и исприча своје виђење 1890. које је имао на јави. Чувао, рече, браве на бријегу код гробова гдје су сад ладови манастирски, – и осетио мирис тамњана и видио на једној вељој плочи човјека сва у злату, а око њега двоје дјеце. „Хоћу да ми манастир градиш.“ – „Ја сам, оче, сиромах!“ – одговори Петко. „Нећемо богатих; требаће с почетка мало црквице.“ Стога се ријеших, наставља архимандрит, да своје имање и труд посветим томе мјесту, сматрајући да сам на то самим Богом призван, јер сваки човјек прима од Бога неки пут спасењу.“

Краљ Никола и цетињски митрополит одобрили су му намеру, те је 6. децембра 1895. дошао у Дајбабе на овај пусти камењар, где је била само драча и неколико старинских гробова, и од сељана га откупио. Пошто је подигао нешто крова од дасака 1896. године, њему се „јавило“ где ће цркву започети. Од главице до гробова пружале се црне стене. Позвао је раднике и они су минама ширили катакомбу цело лето. Тај посао још траје. Чим архимандрит скупи што новца, он се даје на грађевине и дуби камен. Не допушта ништа да му се бесплатно подигне. Погодио је једнога момка, са којим и дању и ноћу сам ради. Изгледа чак да је и овога сељака придобио за своју необичну намеру, те га предано слуша.

О Дајбабама се у Црној Гори много говори. Оваква појава данас је необична. Људима је и до шале и до разних тумачења. Архимандрит је из чувене породице Јабучана и имао је горких часова. Напустио је каријеру коју му је кућа одређивала још док је био ожењен, оставио је настојатељства једнога тако чувенога и богатога манастира као што је Острог, преварио наде родбине и Цетиња да буде барем митроносац. И дошао у овај пусти камењар да разбија његове подземне стене и гради цркву онако како се данас нигде не гради. Свет хоће да види или оно охоло црногорско лицемерство, или манијаштво.

Међутим архимандрит Поповић је врло образован, нормалан и добар човек. Али дубоко религиозан. Онако како је за нас несхватљиво и како се могло видети само некад по руским пустињама и испосницама. Тамо је било људи не од овога света. Додуше двојаких: једни полулуди, махнити светитељи, прожети мржњом према „поганој“ земљи и људима, и други дубоко свети у души, ванредно снисходљиви и хумани. Ја сам једном срео једнога овакога калуђера који ми је готово у дитирамбима говорио о Едисону и Марконију, а Шекспира (кога је Толстој нападао) назвао „највећим нашим јерархом!“… Ја сам и са испосником са Дајбаба подуже разговарао.

Објашњавао ми је свој подвиг. Он проповеда хришћанску побожност и човечност. Он има свој свет, онај мали груби сељачки свет, гладан и хлеба и вере. То су православни и мухамеданци и католици. Све их подједнако прима, благосиља и молитви, охрабри и умири. Никога верски не заводећи, никога не одвајајући, показујући му само пут к једином Богу, извору свих вера и исповедања. Долазе му испреко језера и с малисорских гора Арбанаси и Арбанашкиње. Па су га зато посетили и њихови жупници. И видевши све, умирено су се вратили назад.

- Не смејте ми се, господине, и реците, „Политици“ да је мој рад и верски и човечански и националан: мирим људе, које векови завађају и које државе не могу да измире. Ето доказујем овде на овом кршу овој дивотној, древној околини, да ми Срби нисмо ни безбожни, ни нечовечни, ни искључиви, ни тако фанатични…

Занимљиве су Дајбабе, на лепом месту у старој Зети и једна реткост у нашој земљи. Подгорица би имала свакојаки рачун да их боље рекламира, а да им се мање смеје. Не заборавите, молим, да су Јабучани православци од Бадњега вечера владике Данила. Зар то није прилично занимљиво?…

Григорије Божовић, Дајбабе, Политика, 29. март 1928, стр. 7.
(Из збирке приповедака „По Црној Гори“)

Извор: zurnal.me (са фејсбук странице Манастира Брњак)

Насловна фото: преподобни Симеон Дајбабски приноси дајбабску светињу Господу, нова фреска, извор: facebook.com