Дежурство на сваковрсним писменим испитима представља за професоре један тежак час. Док поглед, оштар попут јастребовог, тражи сваку неправилност и надзире непристрасност читавог поступка, ум истовремено тражи некакво занимање како би прошло једно од најмонотонијих трочасовних раздобља читаве школске године. Тако мисли час одлутају ка великим питањима живота — шта је живот, шта је смрт, таштина над таштинама и слично — час сабирају планове за летњи одмор, час праве распоред кућних обавеза, а понекад се препуштају носталгији. Управо је ово последње и најчудније, али и најпротивречније, јер се слатко сећање на школске дане меша са горким осећањем времена које пролази космичком брзином.

Ове године реших да будем оригиналан. Шетајући између клупа, посматрао сам оне малобројне личне ученичке ствари које су дозвољене на испиту, па сам почео, полазећи од њих, да психолошки „читам“ свако дете и изводим закључке о његовом окружењу. И тада, током тог обиласка, међу отприлике три стотине ученика ове године, на само једној клупи угледах малу иконицу. Изненадио сам се, јер чак ни та једина могућност више није постојала у мом уму. И сетих се да смо пре свега четрдесетак година бар половина нас, током испита, испред себе имали понеку иконицу.

Када сам се вратио кући, та мала икона са школске клупе није ми излазила из мисли. И поред толиких обавеза, препустио сам се носталгији и у једној малој дрвеној кутији, пуној дечјих и школских успомена, потражио иконицу која ме је пратила од првог разреда гимназије па све до пријемних испита — оних првих државних испита које је већ први предмет обележила крађа испитних тема. Пуних шест година, са зимским и летњим испитним роковима.

Моја стара иконица није била реткост. У помало западњачком стилу, приказивала је Христа како се моли у Гетсиманском врту, непосредно пре хапшења. Обична иконица, сасвим обична, без неке посебне уметничке вредности. Али та иконица била је и остала, више од четири деценије, она једна, једина, моја иконица — дата руком родитеља који више није међу живима и уз благослове срца, ретке колико и поштени политичари. Држао сам је у рукама и размишљао колико је писмених задатака „видела“ да исписујем. Где нестадоше сви они часови испита? Где ли су сада оне запечаћене свеске исписане мојим трудом? Каква их је судбина задесила? А она бескрајна исписивања, плод непроспаваних ноћи, учења и стрепње — где су сада?

Све је прошло, све се изгубило, а остала је само та мала иконица у дрвеној кутији, као да одбија да ме напусти. Знам напамет сваки њен милиметар: потресан Христов поглед који пробија ноћ, Његове прекрштене руке, месечину у позадини, претећу таму која ће ускоро довести ученика издајника ради пољупца издаје.

Сигуран сам, међутим, да је и та мала иконица добро познавала мене. Свакако памти колико сам пута тражио њену помоћ у тренуцима када би се поделиле теме, у часовима панике пред непознатим одговорима, пред задатком који је „пао“, а није био међу означеним као најважнији, пред памћењем које је само трен раније све знало, а сада ме издавало! Били су то тренуци када сам молио Христа са иконице да бар накратко заборави на страдање које Му предстоји и да се помоли Богу Оцу да ми открије решење тешких једначина или синтаксу непознатог текста. Признаћу вам: никада ми није испунио ту жељу! А када бих претерао са својим упорним молбама, као да сам чуо глас како излази из тог обојеног папира и говори ми:

„Памет сам ти дао. Требало је више да учиш!“

Па ипак, никада нисам замерио својој иконици. Јер ме никада није издала. За мене је она увек била присуство, сапутник, наговештај да тамо негде постоји један други, шири свет који ме чека да ме научи стварима које још нисам ни почео озбиљно да питам. Била је то извесност да је свет већи од онога што очи виде и уши чују, а та иконица била је прозор отворен ка тајанственим бојама и звуцима. И долазили су тренуци када би се тескоба распршила, а ум почињао да сања свет који не притиска, не намеће се, не оцењује, него само милује, охрабрује и обећава.

Моја иконица, она са школске клупе и испита, од самог почетка нашег заједничког пута претрпела је много тога: подсмехе и отровне опаске. Најпре од мојих драгих старих школских другова. Једни су је називали „талисманом“, док су други настојали да нас раздвоје логичким аргументима о објашњењу религиозног феномена и „необоривим“ доказима о непостојању Бога. Било је тренутака када нисам имао шта да одговорим. Али када би притисак постао превелик, обузимао би ме неки пркос да, упркос свему, браним своју иконицу и да је не „издам“.

Школовање се завршило, дошли су универзитетски дани. И она, иако је нестала са студентских клупа, преселила се у малу читаоницу срца. Али ни тада напади на моју иконицу нису престали. Крути рационализми младости замало су је демитологизовали и навели нас на један културан и споразуман „развод“. Потом је дошла и опседнутост психологијом! И шта све није морала да слуша! Да је знак психолошке незрелости, неспособности ослобађања од родитељског ауторитета, инерције прошлих времена, одбијања да доведем у питање сигурности претходних генерација, израз несигурности, преобликовање нагона и ко зна чега још. Ни академско изучавање теологије није је поштедело. Бултман и његова школа устремили су се и на њу. Историјски Исус почео је да се у мермерним аренама мога ума бори са Христом вере; индивидуална религиозност да се сукобљава са црквеним догађајем; а заводљивост научног тумачења библијских текстова настојала је да ишчупа њену топлину и разложи је на елементе научне анализе: где се данас налази Гетсимански врт, који су месијански и пророчки елементи ове последње Господње молитве и тако редом.

Ни изучавање историје уметности није је поштедело. На мом благом Христу у молитви почели су да откривају трагове западног утицааја, па сам мало-помало и сам почео да посматрам своју иконицу као некаквог Тројанског коња продора Запада у православно предање. Године су наставиле да пролазе, а многи пресудни и преломни тренуци — испити, сусрети, важне одлуке и делања — одигравали су се без њеног видљивог присуства. Када је дошло време служења војног рока у морнарици, а потом и професионалног живота, гледао сам како и моја иконица и све оно што је представљала доживљавају прогоне горе од Диоклецијанових. У разговорима са старешинама и колегама некад сам ћутао, некад се са хумором супротстављао, некад улазио у сукобе, али никада нисам имао храбрости да станем усред Колосеума и затворим очи чекајући да ме звери растргну. Увек би се у последњем тренутку нашао неки компромис и сви бисмо настављали даље, привидно задовољни. Много тога је прошло и нестало, а ко зна шта тек долази. И усред свега тога, једина непроменљива остала је иконица коју сада држим у рукама. Издржала је. Није изгубила своје боје, а прозор који ми је отварала и даље је остао отворен.

Сада ми је све јасно: свих тих година заправо сам ја био онај који је несвесно искушавао своју иконицу, као што је Петар искушавао свога Учитеља у часу буре:

„Господе, ако си Ти, заповеди ми да дођем к Теби по води.“

А Господ се није увредио због тог изазова, нити се саблазнио због сумње — можда Му је чак било и драго. И рекао је:

„Ходи!“

Гледам и ја своју иконицу која је прошла преко хиљаду таласа мојих унутрашњих бура и још увек остала сува — можда тек са понеком капљом влаге на ивици, од неке давно проливене сузе. И управо је она била та која ми је непрестано упућивала то „ходи“, водећи ме стазом много сигурнијом од свих широких и добро осветљених булевара којима сам корачао тражећи извесност коју никада нисам нашао.

Приближава се и дан последњег дежурства на испиту. Теме ће бити подељене и после два-три часа деца ће изаћи у школско двориште. Тај призор већ добро познајем: свако ће брзо и ужурбано укључити свој екран и потражити друштво покретних слика. И тада ми долази једна мисао: није ли екран мобилног телефона или таблета постао иконица XXI века? Личи, али постоји једна суштинска разлика.

Моја непомична иконица личила је на тихо и мирно море, а ја на лађу која, раширених једара, плови његовом површином. Данас, међутим, страхујем да непрестано кретање екрана подсећа на узбуркано море по коме плутају празне пластичне канте отвореног грла — довољан је један нагиб да се напуне водом и потону.

Можда сам само одјек једног света који је прошао. А можда ми је био дарован тек један кратак тренутак поетског виђења да наслутим тешка времена која долазе. Шта год да је истина, Онај који је сачувао моју иконицу сачуваће и Своје живе иконе — људе. А ја ћу наставити своју малу статистику. Сваки пут када угледам неку иконицу на школској клупи, тихо ћу прошапутати: „Слава Богу“ — јер нада још није изгубљена.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"