Иако је бивало светоотачких гласова – попут Светог Григорија Нисијског или Светог Јеронима Стридонског – који су казивали да на мјеста на којима се збио Домострој Господњи треба путовати духом, а не ногама или да је небо исто изнад Британије и изнад Јерусалима, похођења топонима на којима је проливена крв свједока Васкрсења Господњег или на којима се стољећима узносе молитве и  лију сузе подвижника никада нису престајала. Тачно је да је Господња сва земља и све што је на њој, али је човјек одувијек ходио тамо гдје је могао да види човјека на чијем лицу се огледа Господ.

Наш митрополит Фотије је – праћен својим свештенослужитељима и службеницима Епископије зворничко-тузланске – у овом пасхално-педесетничком периоду посјетио неколико мјеста страдања, подвига и почивања наших духовних предака. У Солуну се поклонио жртви Светог Димитрија Солунског, којем је вјера у Господа била ближа од сопственог тијела, јер му је живот био Богочовјек. Храм Светог Димитрија у Солуну – поред своје архитектуре која фасцинира – свједочи о драматичној ромејској и отоманској историји ових простора. Митрополит Фотије је посјетио и храм Премудрости Господње у Солуну. Ријеч је о древном храму у којем почивају мошти Светог Василија Солунског, Епископа овог града из осмог вијека, а у чијем животопису се огледа слојевит однос Патријаршије Рима према тим крајевима.

Манастир Светог Јована Богослова и Светог Арсенија Кападокијског у Суротију је Митрополита Фотија дочекао са љубављу са којом је Преподобни Пајсије Светогорски – чије тијело васкрсење чека у овом Манастиру – деценијама у чувеној келији Панагуди дочекивао гладне и жедне Бога Живога, међу којима и нашег Митрополита у његовим студентским данима. На гробу Преподобног Пајсија се сусрећемо са човјеком који почива, а присутнији је од присутних. Сусрећемо се са нашим савремеником који у себи носи подвиг Горе Атонске и Горе Синајске, искуство прогнаника, тежину болести, духовно руковођење непрегледног низа духовне дјеце, прогон од стране демона и лажне браће... Међу многобројним поклоницима, два америчка презвитера која свештенослуже у Епископији западно-америчкој наше Патријаршије су дошла да изразе благодарност Преподобном Пајсију. Изражавају особиту пажњу према нашем Митрополиту и казују му да ријеке Американаца постају сутјелесници наше Цркве...

Митрополита Фотија је у Манастиру Хиландару дочекао – у одсуству архимандрита Методија, игумана хиландарског – монах Теодосије, епитроп ове свештене обитељи, са својом сабраћом. Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице је средиште. Све у Хиландару из њега извире и све у Хиландару у њега увире. У гостопримници желе да чују како напредује изградња храма Светог Саве Српског у Бијељини, а који се са благословом хиландарских отаца гради по узору на Саборни храм у Хиландару. Чујемо да је са сјеверноамеричког континента стигла иницијатива да се тамо оснује метох Манастира Хиландара. Свима нам се јавила идентична импресија: старац Јефрем Аризонски и његов рад на оснивању бројних манастирских братстава диљем Сјеверне Америке и утврђивању молитвене праксе Преподобног Јосифа Исихасте у културолошком миљеу који је (чинило се) био предалеко од исихије. Али, није узалуд отац Александар Шмеман знао да каже: Благодаримо ти, Господе, што си нам даровао ову земљу гдје смо слободни да Те љубимо као Бога!

Док је трајала посјета Митрополита Фотија монаху Сави у хиландарској келији званој Самарија, ми смо ходали манастирским стазама стичући утисак да је небо изнад Бијељине и Горе Атонске можда идентично, али да нас Сунце различито грије.

Извор: Информативна служба Епархије зворничко-тузланске

Фото: Манастир Хиландар