Први део

Aсптракт: У другом делу есеја о украјинском проблему, аутор наставља појмовник и проблематику изнесену у првом делу, те продужава ка конкретном доприносу Васељенске патријаршије целој ствари. Размишљање упућује не толико на спекулацију, колико на историографију, која потврђује кривицу и константу грчке Цркве и њену умешаност у руске јужне просторе. Поред вероломне нестабилности изложеног руског југа, у раду се наглашава и руски допринос проблему, изражен недостатком артикулисања проблема и претераном пермисибилношћу, којој се ипак настоје потражити историјски корени. 

Кључне речи: Украјина, пермисибилност, канони, Свети Оци, православље, Фанар, Русија.

У првом делу рада о украјинској кризи смо пробали да сагледамо неке константне историјске нестабилности јужног руског подручја, које се за Русију историјски показало као токсичан актив. Побројане су основне стратегије које je Русија користила према јужним земљама. То су:

• системи ”засечних линија”
• ”Руина”
• Сепарантни уговори
• Сеобе
• Атаманштина

Упада у очи да је природу тих стратегија током векова било могуће одредити првенствено као одбрамбену, те се онда, нарочито у империјалној фази руске историје, природно намеће питање: где се денула офанзивна фаза те стратегије? Оно се с нарочитом оштрином поново поставља у данашњим догађајима у Украјини. Установили смо да канонске границе не краси тотална пермеабилност (пропусност), те да не важи њихова самосталност од семиотичких структура које из ње настају (нације, границе, територије, стратегије, државе, итд.). Ако томе додамо да украјинске земље краси дестабилизујућа вишевекторност, касније ће нас то питање неминовно одвести до чудновате појаве руског етоса, до извесне пермисибилности која се у у датим ситуацијама и не очекује. Видели смо такође да су ове стратешке мере уједно и ауто-генерисане фазе украјинске историје, које лако са властитог стања фазних криза могу да се пренесу и на свог господара (Пољска, Литва, Турска, Грчка, пре свега Русија). Прост разлог је што је ”Украјина”, након монголског пустошењења средином 13.века, постала џиновски шерхолдинг супростављених интереса који, ипак, бележи константу: антирускост. 

Антирускост малоруских земаља, након њеног Златног руског времена (9-12 век), у главном је резултат деловања истих оних земаља које ће 1991. године, хиљаду годна касније, створити и државу Украјину као ексклав Русије и као плац за рат са њом: Пољска, Фанар (Васељенска Патријаршија), Израел, Турска (у мањој земљи), Мађарска, Литва. Пресудан конститутивни елемент ту су Јудеји (не Јевреји, и не Израел, који настају много касније, експатријацијом из Русије, управо са ових подручја). Пре свега тога је потребно издвојити две чињенице. Прва је да су те фазе данас довеле до оног што руски прогностичари називају ”фазном кризом” (Сергеј Переслагин) за саму Русију, због њене неодлучности око вођења украјинског рата. Та криза која може да представља увертиру у унутрашњу дестабилизацију, док аналитичар Павел Шчелин украјинско лице кризе назива ”негативном сувереношћу”, тј. претварањем Украјине у Анти-Русију, што је довело до организоване морталности, опседнутости духа и вероватно до највеће талачке кризе у историји. Ни једној ни другој страни од ове дијагнозе дијагностике није нарочито боље, с том разликом што се Русија лечи од споменуте хроничне пермисиблности као некаквим хомеопатским леком. Но сигурно је боље ”трећој” страни, потенцијалном западном непријатељу, који се таквом расклимавању историјских руских стабилности за сада може да се радује.

Не могући историјски да превиди, често ни предвиди своје јужно суседство, Русија је присиљена и била присиљена на хибридни, који је данас прерастао у тоталан рат, док се Украјинци строваљују у последње стадијуме штокхолмског синдрома, који прети да њихово становништво просто истреби. Нема нарочите потребе да се истиче да украјинска власт, која није ни руска ни украјинска, у овом тренутку и не испуњава више замисли Фанара – од којег је цела ствар у многом и почела у 17.веку. Фанар, тј. Васеленска Патријаршија се од некадашњег тесног савезника Русије у периоду туркократије до данашњег времена превратила у канонског изазивача Русије, као дела плеторе стратешке хостилности Запада према Русији. Тако радикалан обрт еклисиолошког органа је свакако питање које завређује више пажње, но у овом прегледу немамо простора да се задржимо на појединостима такве анализе. 

Ствар је у томе што се сам Фанар налази у таквом историјском агрегатном стању да он сам по себи то јест, самостално, нити може да буде бенефицијар икакве кризе, нити да је наручи, нити спроведе. Фанар је у раздобљу туркократије, а нешто  и пре тога, прошао развојни пут од стожера каквог таквог центра одлучивања и моћи, до босфорске статусне сабласти, какав је данас. Фанар НИЈЕ могао да потегне, иницира и изведе канонски преврат 2014. године, који је довео до овако великог рата, не само без помоћи са стране, већ на било који начин, због тог што Фанар не влада ни хронополитичком, ни икаквом субјектношћу. Он је могао само да буде туђа рука и агенс, којим је трећа страна могла да изводи превратнички елемент. Изостављајући многе значајне моменте ове кризе који су несумњиво важни, у овом другом делу есеја хтели бисмо да се задржимо на само две компоненте које су допринеле развоју овако непогодне ситуације на руском јужном правцу (који је већи од било које европске државе). 

Први је та необична руска пермисибилност, политичко стратешка попустљивост, док је други тај, у 17. веку уочљив и јасан конкретан утицај фанарског православља, који се након 400 година изразио овако, али који је у време о којем говоримо, у 17. веку, још увек носио битне ознаке самосталности. Могло би се прелиминарно рећи следеће: тај последњи талас стратешке иницијативе Фанара у 17. веку у Русији је и породио руску пермисибилност. 

Руска иницијатива према јужним земљама се од цара Алексеја Михајловича може сагледавати као једна ”бесконачна петља”. Она се испољава тако јер се наслања на претходно развијен споменут систем ”засечних линија”, но своје координате је после Алексеја променила из простог разлога што је Малорусија тада припојена Русији. Русија је тада ”преузела” лош актив, који је у идућих 400 година ”отровао” саму Русију. Слично, премда нас се овде директно не тиче, мора се рећи и за територијалне руске аквизиције на Западу (Пољска, Балтик), кроз које је у Русију продрло иста она популација и култура од које је Русија током хиљаду година настојала да се огради и заштити. Тако затровано, вишемилионско, Русији хостилно становништво, постало је огромна претња и терет за Русију, што је 1917.године довело до краха Руске Империје

Русија дакле реагује не иницијативно већ, с обзиром на историјски импулс који формира ситуацију, реактивно на претходно припремљено и стимулисано поље. У случају који нас занима реч је приливу и сугестији грчких клирика који су, како ћемо видети, сугерисали низ геополитичких, маскираних у канонске сумњиве идеје. Како сведочи историја, одговор московске духовности је заправо допринео катастрофи. То мишљење деле многи истраживачи, али можемо да издвојимо осветљујуће идеје Николаја Трубецког и историчаре овог периода, Каптерева и Бориса Кутузова. Руска реакција се у сваком случају, упркос привиду спорадичних стратегија, мора тумачити у оквирима реактивне, а с обзиром да су иницијативе за њу дошле од грчких посленика, те да су од власти примљене целосно, руски одговор се претоворио у културу пермисибилности до једног степена који завређује даљу историјску анализу. Преношење тог ”гена” пермисибилности је формирао слику о руској култури као ”трпељивој”, безмало фаталистичкој и пасивној. Но древни Русичи, стари Руси су били све сем тога. Русија је првенствена војујућа нација, у оној стандардној подели која се често среће, на трговачке и војне нације. Мекоћа ”словенске руске душе”, дуготрпељивост, неспособност да се одговори, ”споро седлање и дуго јездење”, као централни стереотипи донесени до нас руском културом, у оној мери у којој су уопште тачни, а то је само делом, онолико су реални за тај тип човека колико је тито-комунизам за српског: да народ није искасапљен и побијен репресијама, никакве пермисибилности не би било. Напротив, у првом случају се у војничком смислу ради о најнапреднијој и најнезгдонијој култури у историји, која је стресла с папуча својих најмасовније завојеваче у историји (Русија), а при том јој ни потенцијала за унутрашње преврате, бунтове и потраживања правде никад није мањкало;у другом, српском случају, зар је потребно посебно говорити о српском пркосу,експлозивности и бунту? Задржаћу се на руском случају, јер је он по једној ствари уникатан. Финална епизода ”прековавања” руског народа (Борис Миронов), тј. бољшевички 20.век, отпочео је унутрашњим погромом не на нивоу симболичо-духовне катастрофе, како се стиче утисак из књига какве су Георгија Флоровског итд. За димензије староверског ”раскола” и свега што је тада урађено руском народу потребно је читати не њега, већ Каптерева или Зењковскога. Реч је унутрашњем геноциду. Друга његова особеност, која га у одређеној мери приближава оном који се десио у Француској у 13. веку, лежи у томе што је он спроведен од православаца, у име православља – над православнима. Царска власт и клир, бивајући у мањини, жестоким мерама које граниче са депопулацијом, спровели су примарно црквено-обредне измене над властитим народом, да би се домогли једног стратешко позиционог мостобрана, купљеног од Фанара, који би царској Русији омогућио титуларни статус заветног чувара и ослободиоца прве Византије. Грчки, а често и украјински клирици сумњивог етничког и верског порекла, којима ћемо се вратити нешто касније, укратко, наредили су усаглашавање целокупне руске, старе 800 година, верске обредности – новогрчкој фанарској, која пореклом уопште не одговара старовизантијској. Старовизантијски обред, од личног до колективног верско-политичког понашања, сачуван је у Русији, те ју је стога, кад је у позној Византији засметала присутној папској агентури, требало и уништити и прилагодити новој. Затим је оно до чега се домогло тешком силом у свести свију остало упамћено као једино и правилно, особито руско држање. А ради се о новој, у великој мери прекованој, набаченој културно-верској фасади – на свим нивома и слојевима кода једне цивилизације. Промене су и почеле изменом симболизма обредности. Фанар је инсистирао, а Царизам поверовао и спровео, да је потребно: 

• двојепрстије заменити тропрстијем: обликом знака крста. О значају и значењу и првог и другог овде немамо простора да распрострањујемо, за више информација потребно је прочитати код Каптерева, Зјењковског и Кутузова.
• текстове староруских богослужбених текстова, тј. старословенских, које су вековима делили Руси са Србима, потребно је било доста радикално изменитити у оквирима ”Никоновских реформи”, од имена Спаситеља, до промене целе парадигме читања и писања црквено-словенске синтаксе. Поред споменутих историчара, за ово питање је могуће консултовати и монографију Б.А.Успенског о томе како се у старини читао и користио црквено-словенски (старо-руски, старо-српски). Занимљиво је да су први у заштиту старих текстова иступили и пострадали српски монаси на Атосу, који су подвгнути гоњењима и страдањима од грчког монаштва у 17.веку. Србима на памет није пало да старе текстове и на моменат доведу у питање. Тек касније, у зениту Туркократије и током 18. века, са приспећем у Србију већ реформисаних учитеља и штива, где није остало ничега и никога, ствар је отишла у том правцу. Али и то српско ”реформисање”, треба памтити, одиграва се истовремено са великим Сеобама значајних блокова Српства у Русију, што је историјски гледано један уникатан и важан догађај. Реформа штампаних богослужбених текстова тангирала је све, од ортографије до делова Литургије (Символ вере, Херувимску песму, Псалтир, Евхаристијски канон, чин Крштења, Богородичини и други тропари – интервенције у текстуалну псалмодију и текстуалност, измена глаголских времена, партицип-аорист-имперфект-перфект, увођење речи слабијих значења, замена датива генитивом у богослужбеном тексту, што је довело до слабљења језичких веза, неоправдане фонетске промене, увођење двоструких вокала и консонаната). Све ово данас се може чинити као ситничавост, но свако ко је проучавао догматску историју Цркве свестан је колико велике последице може да има интервенција у такве ствари. А у руском случају реч је о промени целог предањског и прихваћног, при том са старом Византијом, усаглашеног кода – једним новим.
• било је потребно променити моменат литургијског кретања и поретка, конкретно – богослужбено кретање опхода око олтара, унутар храма те око храма, из правца по кретању сунца (са истока према западу, обрнуто од кретања казаљки на сату, у правцу кретања казаљки, што је Фанар од католика почео заједно са чином миропомазања да усваја већ од 13.века). Овај момент је за руски културни код имао посебну тежину и као расколничка динамика трајао је дуго, интензивно и пренео се на све сфере црквеног и грађанског живота.
• било је потребно изменити староруски начин црквеног једногласног појања, веома сложеног и старог музичко-сакралног система, и постепено увести католичко-барокно вишегласно концертно појање, које у Русији траје и данас и назива се ”партесное” појање. Асоцирање и код нас руског, са некаквим изокренутим са становишта православља, вишегласјем, те оперском перформативношћу, није уопште чињеница руске сакралне културе, већ расколничка иновација насилно уведена у периоду 17-18.века. Старо појање је бачено у заборав,забрањено, премда се данас постепено дешифрује и враћа у праксу. За појединости о овом питању потребно је консултовати монографије човека који је на реконструкцији руске музичке старине учинио највише, Максима В. Бражникова и његових ученика, особито Н.С.Серјегине.
• напослетку, било је потребно уништити хиљадугодишњи систем иконописа и заменити га барокно-католичким. Тек то питање у руском културном пољу је имало катастрофалне последице, о чему ће сазнања почети да се јављају тек почетком 20.века кад је за руску државу већ било касно, те је тако и судбина иконе, најважнијег православног медијума, остала у неизвесном положају до данас.

То су били захтеви које је пред Русе истурила клика фанарских посланика. О њима сам навео само суштину, док су о свакој појединачној ствари написани томови, у шта је овде немогуће улазити. Ради се о томе да су богослужбене измене спроведене на силу, са огромним бројем пострадалих противника тим реформама, који су онда проглашени ”староверцима”. Те богослужбене измене биле су само почетак промене цивилизацијског курса Русије са првобитног према западном. Занимљиво је тако да је фамозни западњачки курс, који у Русији ни до данашњег дана није избијен из корена, у Русију уведен дозволом царевине, али сугестијом Византијске Патријаршије, што је несумњив показатељ да је Фанар значајно пре тог 17. века већ увелико био позападњачен, тј. налазио се у сумњивом канонском статусу. Укупан биланс и разилажење између две струје, довео је до руске збуњености пред оним што народ није могао да разуме, те и до пермисибилности и попустљивости, чиме је напослетку ослабљен и првобитни пасионарни фонд, слој и таленат руског народа – војнички.

Споменути историчари се придржавају става да се цели систем грчке сугестије сводио на увлачење руског самодржавља у фасцинацију идејом да оно треба да постане опште православно Царство које, жртвујући властиту духовност и интересе, за први задатак има ослобођење Грка од туркократије, где би Грци онда повратили статус титуларне православне нације. Русија би у таквом сценарију требало да буде бејбиситер, зидар и жртва обновљене Византије. Борис Кутузов, заједно са другима, сматра да се у томе не би могло успети ако се Русе претходно не увери у властиту првоначалност. У томе се састојао циљ фанарских поклисара, који су у ту сврху унели целу једну културу, која се у Русији изразила као споменути Велики црквени раскол, неразрешен до данашњег дана. 

Николај Трубецкој иде и даље, разрађујући претпоставку која је довела руске цареве до сугестибилности према таквој идеји, кад тврди да јој је разлог лежао у недостатку компетенција у одлучивању московске црквене јерархије. Трубецкој те недостатке повезује првенствено са недостатком властитих руских књига, теолога, школа и штампарија, које су онда надоместиле нове кијевске, подстакнуте грчким утицајем. Но пажљивије разматрање ”грчког програма” нам указује да је он већ садржавао програм да се Московска духовна школа, избављена вековима пре тога од стратешке и духовне нестабилности Југа и Запада, држи у стању артикулацијске ”стагнатности”, те да се препусти у руке другачијег, схоластичко-кијевског богословља које већ са рускошћу никакве везе није имало. Са општом оценом могиљанско-кијевске схоластике, коју на пример даје Георгије Флоровкси, немогуће је не сложити се. Но право питање које не тангира ни Флоровски (клирик Васељенске Патријаршије) није то, већ: како је могуће да се преко Фанара постане већи католик од папе? Погледајмо дакле прво ко су грчки актери ове драме.

Прекидањем Рјуриковске династије и доласком Романових на трон, одједном се десила поплава грчко-кијевских клирика од утицаја, са сасвим јасним, те Москви туђим духовним реформама и програмима. Прије Грка у Москву су дошли кијевски монаси већ припремљени од стране Грка и језуита, предвођени Епифанијем Славенецким, који је ”Бјелорус”. Већина актера који ће рушити структуру московске духовности уопште не припадају великорускoj народности. Арсениј Грк, главни преводилац кијевске схоластике, који преводи Еразма Ротердамског и протестанте је Јеврејин који је converso, тј. упитна православац. Сва кијевска схоластичка булумента, коју Флоровски акцентира и која стимулише богословску слабост Русије, тренирана је Фанаром и неким другим скровитијим структурама које су споменуте. Преглед свих украјинских посленика током дужег периода од 18.века до данашњег рата, пројављује увек етилошки низ Пољаци-Језуите-Јевреји. Реч је дакле о мјерама колективног Запада, богословским мјерама, да се  слабости склона, московска духовност уклони, духовност којој су заиста недостајале школе и штампарије, која се свела на тиховање, монаштво и која се исцрпљивала у томе да се оцрне поборници ”стјажатеља”, процарских, пронационалних дјелатника Руске цркве. Као што је у 14.веку Западу одговарало да  Византију уоквири у апофатички етос богословља,који се катафатским исказима неће пројављивати,тако је од 15.века трајала борба да Русија остане ћутљива и монашка.

Московија је другим ријечима била начета, но не можемо да улазимо у појединости о којима су написане стотине књига. Главни грчки актери су архимандрит Пајсије Лигарид, архимандрит Дионисије из Ивeрског светогoрскоg манастира, два константинопољска патријарха Атанасије и Пајсије, александријски и антиохијски грчки патријарси, a неколико година послије тога и јерусалимски грчки патријарх. То је јато светогорских, грчких преводилаца, монаха која је ”хеленизовала” Москву.

Фокус овог периода лежи на  два црквена сабора. 1656. и 1667. године одржани су кардинални руски помјесни сабори на иницијативу цара Алексеја Михајловича, другог у низу Романова. Они су анулирали Стоглави сабор Ивана IV Васиљевича, који је стотину годину пре тога ратификовао позиције Старе Русије у свим аспектима њеног живота. Извођач нових Сабора,који ће после тога и сам да падне у немилост, био  је патријарх Никон, који је био Мордвин, a не Рус. Ниједан актер вјероломних црквено-теолошко-политичких догађаја који су почели од овог тренутка и трајали 300 година, и пре свега се тицали Великорусије, по националности није био Великорус. Национални указатељ у таквим стварима се може учинити сувишним само кад се у обзир не узму крајње последице и плодови ових стремљења. А ти резултати су били финално уништење Русије у 20.веку.

Резултат та два царска сабора који су Русију заувијек промијенили, припремивши још горе реформе Алексејевог сина, Петра I, посљедице су које делују и данас. Једна од њих је да је оно што је истинска и заправо једина руска духовност, старина, отишло и натјерано у раскол, принуђено да се повуче у вјештачке егзистенцијалне нише и принудни стил који се зове старовјерство. А нова духовност, сасвим у нескладу са Светом истинском Русијом, је углавном једино оно што нама са стране изгледа као рускост: о правој,старој рускости готово да не постоје сазнања. Та нова рускост то уопште и није. Зашто се то десило и како? Прво, смијењена је династија Рјуриковаца, нестао је први руски цар Иван Грозни са својим сином, а да је цијела та ствар са смјеном цара и убиством сина ликвидација, свједоче Смутна времена, најтежи период руске историје. Нимало случајно крај Смутног времена коинцидира са највећом европском кризом, са почетком Тридесетогодишњег рата 1618., док почетак смутних активности Никона и Алексеја коинцидира са Вестфалским миром 1648. године, што је и време када је Русији придружена ”Украјина”. По много чему се сме тврдити да је присаједињење Украјине Русији представљало тајно и постепено грађење приступног мостобрана Запада преко Фанара. Тек у светлу данашњег украјинског рата та истина провирује својом пуном снагом. Украјина није само ”меки трбух” Русије, већ и њена узда која је Русију привезала са непријатељску и јеретичку културу Запада.

Из студије најважнијег историчара раскола, Каптјерева, види се сљедеће: Византинци већ тада нису више Ромеји – већ Латини прерушени у Турке и ”Грке”. Друго, Константинопољ унапријед припрема агенду за московске саборе, затим шаље изасланике за које се зна да ће их Московљани похапсити.

• Посленици из хапса емитују јеремијаду о руском ослобађању царства од Турака, припремајући унију цркава под егидом руске теополитике.
• На то, припремљен кијевским монасима, руски цар њих ослобађа, спонзорише, одрешује им руке да жаре и пале по Русији спроводећи геноцид над старо-православним руским народом. Шест фанариота, Грка, је осудило неколико милионе Руса motu proprio, само што је казнена песница која има да спроведе реформу Царства лукаво препуштена сопствевној руци домаћина. Из студије Зјењковског види се да је преко 78% или 80% руске популације било верно строј традицији, те је стога морало да их се прогласи за јеретике Староверце. Они су натерани да постану старовјерци, a жртве приликом тих црквених реформи и чистики броје милионe. Никакво сагледавање било које рускости барем без узимања у обзир тако значајних историјских чињеница не може се сматрати аутентичним, нити у анализама може да доведе до икаквих правилних резултата. Оно је током векова само развијало специфику руске збуњености,коју сам назвао пермисибилношћу.

Цара се дакле подстиче, а он се и сам прихвата двије абразивне улоге. Прво оца ујединитеља двије руске територије, јужне одавно пропале, контаминиране до непрепознатљивости утицајима о којима је заправо још увек тешко и говорити, те сјеверне очуване, старе колико и Кијевска Русија, сјеверне земље светог Сергија Радоњешког која је већ етаблирана у 14. вијеку као стожер. Те године и годину раније, вишесмисленим маневрима цар Алексеј Михајлович ратификује иницијативу Богдана Хмељницког о присаједињењу Малорусије Русији. То је урађено, али је и духовност и политичност овог козаштва, које је прије тога играло на три стране, минимално пробудило сумњивост која остаје до данас.  Дакле, јурисдикција над тим огромним простором Јужне Русије је барем у очима Фанара до тада била његова. Од тог тренутка 1648, наводно великог за Русију, уследили су небројени проблеми чији врхунац је погибељ огромног броја најпасиониранијих, најспремнијих руских мушкараца у ратовима који увијек Русији долазе из истог правца, са истим циљем. И довршава се тај низ данашњим украјинским ратом. Готово сви ратови, ако не и сви историјски проблеми Русије, историјски су долазили са југа и запада, ка којем је Царство хипнотисано тежило. 

Биланс је онај који је Пушкин споменуо везано за Романове: да имамо на снази непрестано нарастање три централне за Русију величине – кризу националне руске идеје, улогу Малорусије то јест Украјине у њој, и спонзорство Украјине или Малорусије од стране цијелог низа фактора: Пољака, Литванаца, Ватикана, Језуита, Турака, Венецијанаца, Аустријанаца, Американаца, ЕУ (ја искрено вјерујем данас и Кинеза у једну руку, но нећу елаборирати тај дио овдје), те напослијетку Фанара. Фанар је спонзорисао ту прву кризу Великог раскола која је расколила заувијек Руску цркву и омогућила други раскол који се сад претворио у рат и у погибељ већ преко 3 милиона православних Руса. 

Откуд дакле Грци изненада у Русији? Из простог разлога: да руском цару дају налог и улогу новог Мојсеја, да га заразе идејом ослобађања Цариграда од Турака, са којима Русија до Ивана Грозног и његовог убијеног сина убијеног никад до тада није ратовала, но је имала склопљен  споразум о вечном  миру.

Да се сазда нова Византија, то јест ново Грчко царство које под себе има да постави сво православље, које ће онда довршити пројекат Фирентинске уније. Тако су главни покровитељи, Ватикан тек у четвртој руци, и на основу истраживања које овдје не могу да презентујем, европска обавештајна црквена мрежа.

Грчки пројекат је централни пројекат који венама кола спољне геополитичке руске намјере од Алексеја Михајловича до краја руске империје, и то је у основи убило Русију. Апетит цара Алексеја Михајловича хране наравно источнофанарски грчки патријарси, епископи, књижници, који од византијске трауме 13. вијека, до срозавања  вијековима послије тогa, врше битне богослужбене реформе. Како је речено, старо  двојеперстије прелази на тројепeрстије, крштење са два и три прста, наместо двоструке јектеније трострука, те најважнија промена– промена богослужбеног покрета са „посолоњ“, то јест кретању у правцу Сунца, на кретање унутар наоса цркве мимо олтара како је било у Русији, ка кретању обрнуто правцу Сунца, што је латинска богослужбена мјера. Увођење кризмања, то јест миропомазања византијског цара по латинском обреду, увођење камилавке као имитације турског феса, широке мантију као имитацијe турског кафтана, дугa косу духовништва смјењује тонзурa или гуменце руско, као ознаку световне власти јер је Османско царство од цркве васељенске направило министарство за националне мањине, са примесом концесијске трговинске размјене на Великом кинеском путу свиле. 

Штампарске реформе досежу до  већих промјена богословља, књига које се штампају у Латина у Венецији, са доказаним променама текстова, богослужења и капиталних дјела, на примјер искључење Григорија Богослова, или прећуткивањем светог Максима Исповедника, патријараха Фотија и Никифора, те дела св.Григорија Паламе. Све то долази у Русију преко тројанског коња Малорусије у 17. вијеку, који треба сматрати једнако тада тројанским коњем и опасношћу колико и данас. Дакле од 14. вијека ми примјећујемо раслојавање сјевероисточне руске духовности од јужне. Тако на примјер и код Срба до 16. вијека доминира двојеперстије, крштење са два прста, а што је важније од тога, прва жртва књижевне никоновске реформе јесу српски монаси на Атосу који су пружили физички отпор у 17. вијеку. Србима на памет није пало никад да се повинују таквим стварима. Сва данашња православна богословска пракса, укључујући српску и руску цркву, потиче из Цариграда 13. вијека послије утицаја Латина. На примјер двојепрсна фраза из молитвослова јелинског 10. Вијека, прије токсичних утицаја гласи: „Ако се ко не крсти са два прста као и Христос нека је анатема.”, тј. „Итис ус фрагизи тис дис дактилис катос ке о Христос, анатема.“ И то потврђује Стоглави сабор Ивана Грозног 1551. године. Што значи да све што се дешава од 1551. до 1651. године, представља напор да се маргинализује, криминализује теолошки, политички зенит, старе Русије, возглављене Иваном IV Васиљевичем, кога је васпитавала као што знамо Српкиња, његова бака.

То ефективно значи да је криза Русије, револуције, стомилионити губици, рат, ућуткивање Русије, континуиран напор који само у различитим временима мијења стожере и извршиоце, али увијек унутар Русије чак проналази сараднике слабости – последица руског приближавања југу и западу. И због тог није случајно да се круг завршава данашњим ратом, који није више никакав канонски, већ операцијски код ратне вјештине Запада, који кошта милионе православних Руса и православних Малоруса, пустошећи Украјину.

Украјински рат треба сагледати сасвим и досљедно као дио једног субверзивног система русофобије засноване на нехристолошком, противиконичном и мишљењу које је усмјерено чак и против старе Византије прије 12. и нарочито 13. вијека. Поента је у томе што православље не дозвољава, стварање никаквог калифата (минимално два покушавају да се направе), никаквог каганата (минимално два покушавају да се направе), глобалног пута свиле, глобалног комунизма који је на прагу и Америке, а одавно је у Европској унији. Литургијски, онтолошки, иконично, христолошки, тројично, не дозвољава дакле богословски. Због тога православље мора да се уништи свим наведеним мјерама.

Али од почетка имамо једну слабост о којој је говорио Флоровски, мање-више тачно да не улазимо у то, слабост московске духовности која на тоталну нашу жалост до 17. вијека није направила штампарију и богословску реакцију да сачека кијевску схоластику коју је тренирао Фанар. Резултат је, понављам, смрт класичне Русије, то јест Фебруарска револуција. Русија како некад, тако и сада, има да бира опет између еволуције и револуције.

Литература:

• Борис Кутузов, Ошибка русского царя: византийский соблазн, Москва,2008.
• Н.С.Серегина, Слово о полку Игореве и русская певческая гимнография ХII века, Москва, 2011.
• М.Бражников, Древнерусская теория музыки:по рукописным материалам XV-XVIII веко, Ленинград, 1972.
• M.Бражников, Статьи о древнерусской музыке, Издательство 'Музыка', 1975.
• М.Ф.Мурьянов, Гимнография Киевской Руси, Moсква, 2003.
• Вадим Кожинов, Русь богатырская:героический век, Moсква, 2020.
• Каптерев Н. Ф. Патриарх Никон и его противники в деле исправления церковных обрядов. Время патриарха Иосифа. М., 2003
• Каптерев Н. Ф. Патриарх Никон и царь Алексей Михайлович, Москва, 1912.
• Борис Сергеевич Миронов, Бремя мертвых. Как перековали русский народ. Москва, 2025.
• Георгий Флоровский, Пути русского богословия, Париж,1937.
• А.Н.Сахаров, «Мы от рода русского…»: рождение русской дипломатии, Лениздат, 1986.
• Б.А. Успенский, Царь и патриарх: харизма власти в России (Византийская модель и ее русское переосмысление), Букинист, 1996.
• Дарко Риство Ђого, Русь: руско-украјинско црквено питање, књига прва, Православни Богословски Факултет у Фочи, 2021.
• Франк Лисон, Презирање сопственог: о културолошкој самомржњи у Европи, Београд, 2022. 
• Патријарх Никифор, Против Иконокласта, ЦИД Подгорица, 2008.
• Фроянов, Игорь Яковлевич, Драма русской истории. На путях к опричнине, Москва, 2023.
• Лав Гумиљов, Крај и нови почетак, Андрићев институт, 2020.
• Емануел Тод, Пораз Запада, Карпос, 2025.
• Курцио Малапарте, Волга се рађа у Европи, Београд, 2025.
• Michael Cherniavky, Tsar & People: Studies in Russian Myths, Yale University Press, 1961.
• Nicolai N.Petro, The Tragedy of Ukraine: what classical Greek tragedy can teach us about conflict resolution, Walter De Gruyter GmbH, Berlin, 2023.
• Tim McDaniel, The Agony of the Russian Idea, Princeton University Press, 1996.
• Barry Chamish, Shabtai Tzvi, Labor Zionism and the Holocaust, Lulu.com, 2009.
• Elise Kimerling Wirtschafter, Structures of Society: Imperial Russia’s ‘People of Various  Ranks’, Northern Illinois University Press, 1994.
• Јohn Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, St.Vladimir Seminar Press, 1989.

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

_{Насловна фото: Цар Алексеј Михајлович (Романов) и патријарх Никон, фрагмент слике Игор Машков (1993.), отворени извори}