Јерусалим и Света земља одувек су имали посебно место у духовној и националној свести грузијског народа. Према старом предању, након смрти славне грузијске царице Тамаре 1213. године, место њеног погребења остало је тајна. Једна од претпоставки била је да је сахрањена управо у Јерусалиму, што сведочи о великом значају који је овај свети град имао за Грузију. Везе Грузије са Светом земљом потичу још из најранијих времена хришћанства. Према црквеном предању, света равноапостолна Нина, просветитељка Грузије, дошла је управо из Јерусалима да проповеда хришћанство у тој земљи. Спомен на њен долазак сваке године се прославља 1. јуна и овај празник зове се Ниноба. Такође се верује да је први хришћански грузијски владар, цар Миријан, посетио Свету земљу и да је у Јерусалиму основао манастир намењен својим сународницима.

           Најстарији историјски подаци о присуству Грузијаца у Палестини потичу из V века и везани су за знаменитог монаха и епископа Петра Ивера. Током више од хиљаду година грузијски монаси живели су и подвизавали се у Палестини заједно са другим хришћанским народима – Грцима, Сиријцима, Египћанима, Арапима и Кападокијцима. Подизали су цркве и манастире, преписивали и преводили свете књиге, обрађивали земљу и често страдали за веру.

           Ипак, временом је присуство Грузијаца на Светој земљи постепено слабило. Данас се у Јерусалиму више не служи литургија на грузијском језику, а већина њихових старих манастира прешла је у руке других хришћанских заједница. Најзначајнији губитак био је губитак манастира Светог Крста код Јерусалима, који су Грузијци били приморани да напусте пре око сто педесет година. На некадашње присуство грузијског народа данас подсећају тек поједина презимена у оближњим селима која садрже корен „џвари“ (крст) и ретки археолошки остаци.

           Важне податке о грузијским светињама у Палестини оставили су путописци и ходочасници. У XVIII веку епископ Тимотеј Габашвили посетио је Свету земљу и забележио бројне податке о грузијским споменицима. Почетком XIX века грузијски дипломата Георгије Авалишвили детаљно је описао светиње које је обишао, остављајући драгоцене цртеже и планове.

           Праву прекретницу у проучавању грузијског присуства у Палестини донела су археолошка истраживања. Једно од најзначајнијих открића представља манастирски комплекс у месту Бир ел-Кут, недалеко од Витлејема. Захваљујући пронађеној керамици и другим предметима, утврђено је да овај манастир потиче из VI века, из времена цара Јустинијана. Вероватно је престао да постоји након арапских освајања у VII веку.

_{Фото: грузијски натпис из налазишта Бир ел-Кут, извор: wikimedia.org (Jerusalem Terra)} 

           Овај манастир је био први откривени сеоски манастир из византијског периода на Светој земљи. Археолози су пронашли бројне економске објекте, просторије за производњу вина и уља, што показује да су монаси водили веома организован живот. Најважнији налаз био је грађевински натпис у манастирској трпезарији који помиње светог Теодора, монаха Антонија и човека по имену Јосија, заслужног за израду мозаика. Научници сматрају да је поменути Антоније вероватно исти онај јерусалимски монах грузијског порекла који се помиње у житију свете Марте, мајке светог Симеона Столпника. Он је касније постао епископ у Сирији, а његово деловање временски се поклапа са периодом изградње манастира.

           У Бир ел-Куту пронађени су и други натписи који помињу имена Мурван, Бурзен и Бакур. То су имена која су била веома распрострањена међу грузијским племством и владарским породицама. Због тога су неки научници претпоставили да би овај манастир могао бити повезан са Петром Ивером и његовим монашким кругом. Ипак, за такву тврдњу нема довољно доказа, јер нису пронађени остаци из времена самог Петра Ивера нити било какав натпис који би недвосмислено потврдио ту претпоставку.

           Без обзира на то, откриће Бир ел-Кута представљало је праву научну сензацију. Натписи пронађени у манастиру написани су једним од најстаријих облика грузијског писма и могу бити старији чак и од најранијих натписа пронађених у самој Грузији. Ово откриће показало је да је грузијска писменост већ у VI веку била веома развијена. Поједини истраживачи чак су изнели претпоставку да су грузијско писмо усавршили или развили монаси који су живели у Палестини како би лакше преводили Свето писмо и богослужбене књиге.

           Још једно значајно откриће догодило се 1996. године у јужном делу Јерусалима, на локалитету Ум Лејзун. Израелски археолози открили су остатке грузијског манастира из VI и VII века. Каснија истраживања, у којима су учествовали и грузијски научници, показала су да је манастир био део шире мреже монашких насеобина које су повезивале Јерусалим, Витлејем и чувену Лавру Светог Саве Освећеног.

_{Фото: старогрузијски натпис у Ум-Лејзуну, извор: translated.turbopages.org}

           У средишту комплекса налазила се црква украшена мозаицима, окружена двориштем и привредним објектима. Најзначајније откриће била је крипта са више гробница. У једној од њих пронађен је натпис на старогрузијском језику који гласи: „Ово је гроб Јована Картвела, епископа Пуртавија.“ Овај натпис отворио је многа питања. Није било познато ко је био епископ Јован нити где се налазило место Пуртави. Највероватније је реч о древном граду Партаву у данашњем Азербејџану, који је некада био важан хришћански центар на Кавказу. Ово откриће показује колико су у раном средњем веку биле повезане Грузијска, Јерменска и Албанска Црква и колико су њихови духовни путеви водили ка Светој земљи.

           Од првих археолошких открића многи истраживачи покушавали су да сваку грузијску старину повежу са именом Петра Ивера, једног од најзначајнијих грузијских светитеља. Међутим, савремена наука је опрезнија. У рановизантијским изворима национална припадност монаха ретко се наглашавала, па је често веома тешко утврдити да ли је неки манастир био искључиво грузијски.

           Археолошки налази показују да се живот грузијских монаха у Палестини није много разликовао од живота осталих монаха тог времена. У њиховим манастирима пронађени су исти предмети свакодневне употребе – једноставно посуђе, уљане лампе, стаклене боце и алатке. Такође, архитектура грузијских манастира потпуно се уклапала у опште византијске стандарде. Манастири су најчешће били организовани око централне порте, окружене келијама, складиштима, шталама и другим привредним објектима. Посебна пажња посвећивана је изградњи цистерни за воду, што је било неопходно због суве климе Палестине. Цркве су углавном биле мале базилике украшене мозаицима са геометријским и биљним мотивима.

           Занимљиво је да архитектура ових манастира није одражавала специфичне особености грузијског градитељства. Док су у самој Грузији у то време настајала велика ремек-дела црквене архитектуре, попут манастира Џвари код Мцхете, грузијски монаси у Палестини градили су храмове истоветне онима које су подизали и други хришћани Свете земље. Разлог за то може бити чињеница да су користили локалне мајсторе, да су се придржавали правила јерусалимских црквених власти или једноставно нису желели да се издвајају од осталих монашких заједница.

           Због тога су најважнији доказ грузијског присуства у Палестини управо натписи на грузијском језику. Данас је познато око двадесет таквих натписа из раног периода. Они сведоче о живој духовној, културној и књижевној делатности грузијских монаха и ходочасника који су вековима долазили у Свету земљу.

           Најпознатији манастир који је раније припадао Грузијској Православној Цркви јесте манастир Часног Крста налази се западно од старог града Јерусалима, у Долини Крста, месту које хришћани од давнина сматрају светим. Према старом предању, праведни Лот је ту засадио бор, кедар и чемпрес, који су временом срасли у једно дрво. Верује се да је управо од тог дрвета касније направљен Крст на коме је разапет Исус Христос.

           Постоје различита предања о настанку прве цркве на овом месту. Једно је везује за цара Константина и његову мајку Јелену, а друго за византијског цара Ираклија, који се после победе над Персијанцима и повратка Часног Крста зауставио у Долини Крста пре уласка у Јерусалим. Грузијска традиција, међутим, као што је речено, сматра да је оснивач свети цар Миријан, први хришћански владар Грузије, који је наводно од Константина добио ово земљиште током ходочашћа у Свету земљу.

           Археолошка истраживања показала су да су на овом месту постојале хришћанске грађевине још у IV–VI веку. Пронађени су остаци базилике са мозаичким подовима и гробовима, а почетком VII века храм је проширен и украшен новим мозаицима са представама животиња и птица. Ипак, данашњи манастир највећим делом потиче из XI века. Његову обнову покренуо је свети Јефимије Светогорац, који је желео да окупи грузијске монахе расуте по Светој земљи. За вођу радова постављен је његов ученик Прохор Шавшели, а средства за изградњу обезбедили су грузијски цар Баграт IV и његова мајка Марија.

_{Фото: унутрашњост цркве манастира Часног Крста у Јерусалиму, извор: wikimedia.org (Yosarian)} 

           Главна манастирска црква завршена је око 1056. године и у великој мери је сачувала свој првобитни изглед до данас. Поред духовне улоге, манастир је постао и важан центар грузијске културе. У њему су преписиване и превођене књиге, а окупљали су се бројни монаси, писари и преводиоци. Захваљујући томе, манастир Часног Крста постао је један од најзначајнијих центара грузијске учености и духовности на Светој земљи.

           Историја Грузијске Православне Цркве у Светој земљи представља сведочанство о постојању дубоких духовних веза између Грузије и места где су се одиграли најважнији догађаји хришћанства. Иако су грузијски, као и српски манастири данас углавном нестали, археолошка открића и сачувани натписи подсећају на векове присуства грузијских монаха у Јерусалиму и Палестини. Они су оставили трајан траг у историји Свете земље и представљају важан део културног и духовног наслеђа целог православног света.

           На то подсећају и разна предања, попут предања о путовање познатог подвижника из VII века, светог Давида Гареџијског у Свету Земљу које гласи у којем се каже да је свети Давид у једном тренутку одлучио да оствари свој давнашњи сан и да се поклони Гробу Господњем. Са још неколико монаха преподобни је кренуо на пут. Кад се пред ходочасницима указао Јерусалим преподобни Давид је пао на колена и рекао: „Не могу даље, пошто сматрам да сам недостојан да газим земљу по којој је Спаситељ ходао.“

           Давид је замолио своје сапутнике да се помоле за њега на Гробу Господњем, а сам је за успомену на Свету Земљу узео три камена и кренуо назад. Јерусалимски патријарх је у сну видео Анђела који је рекао: „Божји изабраник Давид је однео сву благодат из Јерусaлимa,“ и наредио је да коњаници стигну преподобног и да му узму два камена, а трећи оставе. Патријарх је учинио све што је чуо од Анђела – два камена су враћена у Јерусалим, а трећи је донет у Гареџијску пустињу. По доласку у обитељ Давид је камен ставио у храм и многи хришћани су се од њега исцељивали. Сматрао се да је ако неко три пута посети Лавру Давида Гареџијског исто као да је ишао у Свету Земљу. Камен се налазио у цркви Преображења Господњег, а после смрти преподобног однет је на његов гроб.

_{Фото: Камен благодати преподобног Давида Гареџиског, фото: pravenc.ru}

           Много векова касније кад су почели напади Дагестанаца камен је однет из Лавре заједно с другим светињама. Нападачи нису знали какву светињу имају у рукама, па су бацили камен. Један од заробљених монаха је запамтио то место, после заробљеништва се вратио, узео камен и вратио га је у Лавру. Камен се данас налази у саборној цркви Свете Тројице у Тбиисију. За празник преподобног Давида односи се у цркву Преображења Господњег у Лавру светог Давида Гареџијског.

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

_{У писању је коришћен текст из књиге Јане Чехановец „Грузијска Црква у Светој земљи“, Издавачка кућа Индрик, Москва, 2012.}

^{(Яна Чехановец, Грузинская Церковь на Святой Земле, Издательство Индрик, Москва, 2012)}

Насловна фото: манастир Часног Крста у Јерусалиму, фрагмент извора: wikimedia.org (Sir kiss)