Свети синод Васељенске патријаршије је на свом заседању од 23. јуна 2020. године, на предлог Васељенског патријарха Вартоломеја, а на основу образложеног предлога Канонске комисије Васељенске патријаршије, уврстио у диптихе светих Цркве блаженопочившег митрополита едеског, пелског и алмопијског Калиника, свету и освећену личност јерархије Грчке православне цркве.

           Бог ме је удостојио да петнаест (15) година живим под истим кровом, у Епископији, са епископом који је имао све особине и претпоставке светости. Реч је о блаженопочившем митрополиту едеском, пелском и алмопијском Калинику. Исто сведочанство даје и његов наследник на трону Едесе, садашњи митрополит едески, пелски и алмопијски Јоил, који га је добро познавао, будући да смо обојица били његови сарадници као проповедници, а то потврђују и чланови његове пастве који су га лично познавали.

           После његовог упокојења написао сам три књиге под насловима: „Сведочанство живота" (1985), „Украс Цркве" (1998) и „Калиник, митрополит едески – једна 'светитељска личност'" (2015). Поред тога, током година написао сам и више чланака у којима сам представио његов изузетни лик.  Упознао сам га још као гимназијалац у Агриниону, када је био протосинђел Свете митрополије. На мене су снажан утисак остављали његов подвижнички изглед, монашка једноставност, изузетна благост у речи и целокупна његова појава. Долазио је у Хришћански интернат у коме сам живео и сви смо се дивили том пажљивом, пријатном и једноставном клирику.

Када је изабран за митрополита едеског, пелског и алмопијског, пошао сам за њим у његовој епископској служби и живео сам са њим у Епископији око две и по године као лаик, а потом око тринаест година као клирик — укупно петнаест година. Слушао сам његове мудре речи, усвајао сам његов црквени етос и посматрао сам једног „подвижника-епископа". Нисам видео ништа што би ме могло саблазнити или узнемирити. Пошто сам у исто време често одлазио и на Свету Гору, нисам га разликовао од неког освећеног светогорског монаха.

Задивљујуће је било како се трудио да ме васпитава у црквеном духу. Када сам му поверио своју жељу да постанем јеромонах, дао ми је да проучавам „Саветодавни приручник" Светог Никодима Светогорца, који представља сажетак Филокалије светих трезвеноумних Отаца. А када сам почео да проповедам по храмовима, препоручио ми је да прочитам још једно капитално дело Светог Никодима Светогорца под насловом Еортодромион, у коме Свети Никодим, тумачећи каноне Господњих празника, користи све Оце Цркве и даје изванредна богословска и егзегетска тумачења. Само то показује његов црквени дух и начин на који је вршио своју епископску службу. Треба напоменути да је и сам читао ова два изузетна дела Светог Никодима Светогорца и да се на тај начин укорењивао у трезвоумну традицију Цркве.

Као непосредни сведок, који је и слушао и гледао, имао сам прилику да из близине пратим читаву његову епископску службу, његов лични живот, скромност, нестицање, бол који је носио у срцу због свега што је сазнавао, сабраност и благост његовог карактера, његову молитву, чистоту живота, црквени дух, проницљивост и многе друге особине које сам описао у књигама које сам објавио.

Међутим, тамо где сам највише видео његову величину био је начин на који је подносио болест, од операције мозга због тумора који му се развио (глиом), па све до његовог упокојења. Пре операције се исповедио, што је и иначе често чинио. Издиктирао је своје завештање нотару, у којем је молио да га милост Божија прати после исхода његове душе из тела. Непрестано се молио речима: „Нека буде воља Твоја". Потпуно је предао себе Промислу Божијем. Достигао је дубину самоукоравања и смирења. Пазио је да не прихвати ниједну помисао како би се чист појавио пред страшним судиштем Христовим. Видео је Пресвету Богородицу Прусотису у светлости и догодила су се и многа друга духовна искуства.

Бог ми је даровао да видим последње дане једног архијереја као да посматрам светогорског подвижника, истинског пустињака и монаха. На постељи своје болести, на којој је непрестано славословио Бога, пред собом нисам видео само једног епископа, него преподобног подвижника и мученика, по начину на који је подносио своје страдање.

Још нешто чудесно што сам осетио било је то да је доносио мир људима који су му приступали, а био сам сведок и његових чудотворних дејстава. Седео сам поред његовог болничког кревета, читајући углавном Филокалију светих отаца трезвоумља, и на мени несхватљив начин био сам исцељен од телесне болести која ме је у то време мучила. Такође, за време његовог опела исцељена је од дугогодишње болести и једна његова духовна кћи из Етолије и Акарнаније, која није могла да пронађе лек иако је обишла многе лекаре.

Његова чуда су бројна. Још за живота је својим молитвама ослобађао људе од демона који су их мучили. У књигама које сам написао описујем такве чудесне догађаје. После његовог упокојења јавља се многим људима у сновима и делотворно им помаже. Многи су посведочили да су на различите начине примили помоћ од митрополита Калиника када су га призивали у молитви или када су посећивали његов гроб.

Сва његова благодатна личност и његов духовни етос јасно се огледају у три текста: у беседи коју је изговорио приликом епископске хиротоније, у беседи на устоличењу и у свом завештању. Ако се овим текстовима придружи и једна од његових последњих забележених беседа под насловом „Одећа душе", тада се употпуњује целокупна духовна атмосфера овог благодатног епископа Цркве Христове.

Размишљам о томе да је Православна црква у последње време, на иницијативу Васељенске патријаршије, а нарочито васељенског патријарха Вартоломеја, обогатила свој календар савременим светитељима, светлим звездама које сијају на небосклону Цркве. Међу њима су јеромонаси и монаси, али нема ниједног епископа.

Ипак, постоје просвећени и освећени епископи, међу којима је и митрополит едески, пелски и алмопијски Калиник, који су достигли исту благодат светости, сједињену са архијерејским служењем. Бог свима дарује своју благодат, а нарочито епископима, како би могли да одговоре узвишености своје службе. Светост није ограничена само на монахе и јеромонахе, јер би такво схватање представљало недостатак истинског црквеног духа. Она обухвата целокупну пуноћу Цркве.

Бог ме је, у сваком случају, удостојио да упознам једног освећеног епископа, и моје сведочанство није плод субјективног осећања, него, верујем, сведочење истине. Исто сведочанство даје и мој сабрат митрополит едески, пелски и алмопијски Јоил, који се удостојио да буде убројан међу његове наследнике, као и мноштво архијереја чија су сведочанства објављена у мојим књигама.

Када би неко посматрао митрополита едеског Калиника, нарочито за време Свете литургије, како је једном приликом неко приметио, видео би „живу икону". Према сведочењу блаженопочившег оца Епифанија Теодоропулоса, он је био „једна светитељска личност Грчке цркве" која је „читавим својим животом прославила име Божије и указала част Православној цркви као мало ко други", имајући „светитељски живот и светитељску кончину". И Свети Пајсије Светогорац називао га је „светим епископом". Према сведочењу његовог духовног чеда, јеромонаха оца Пајсија, Свети Пајсије је „веома ценио Калиника због његове побожности и љубави према Цркви. 'Свети епископ', говорио је за њега, додајући да до тада није срео другог епископа сличног Калинику".

Нека имамо његове свете молитве и заступништво пред Богом.

Митрополит Навпактоса и Светог Власија Јеротеј (Влахос)

Извор: Ο άγιος Καλλίνικος, Μητροπολίτης Εδέσσης, Πέλλης και Αλμωπίας (Μητροπ. Ναυπάκτου και Αγίου Βλασίου Ιερόθεος) – Η ΑΛΛΗ ΟΨΙΣ

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: снимак екрана видеа (митрополит Јеротеј Влахос и свети Калиник Едески)