Пред очима целог православног света у Украјини се одвија процес без преседана. Ако се раније радило претежно о насилним отимањем храмова и административном притиску на Украјинску православну цркву, сада смо сведоци потпуно новог феномена – духовне цензуре и сегрегације светитеља. Структура која себе назива "Православном црквом Украјине" отворено је почела да дели Божје угоднике на „подобне” и „неподобне”, руководећи се искључиво тренутном политичком конјунктуром. Најочигледнији доказ за то је недавно заузимање храма у Одеси.

Догађаји који су се одиграли 23. јуна 2026. године на територији Војне болнице у Одеси одвијали су се по већ класичној силеџијској шеми. Храм посвећен светом благоверном кнезу Александру Невском заузели су представници „ПЦУ” уз физичку подршку приватних структура за обезбеђење. Операцијом је руководио такозвани капелан „ПЦУ” Теодор Оробец. Цркве је била опкољена, а законити власници зграде (свештенство и парохијани УПЦ) физички блокирани. Покушај секретара Одеске епархије УПЦ да конфликт реши мирним путем завршио се тако што је свештеник нападнут и претучен.

^{Видео: настојатељ-капелан отац Виктор сведочи о нападу на њега и отимању цркве}

Оправдање за ово безакоње нађено је у чисто политичким разлозима. У „ПЦУ” су заузимање храма назвали „чином успостављања историјске правде”, позивајући се на то да је настојатељу парохијске заједнице председничким указом одузето држављанство, а да је саму одлуку о „преласку” наводно донела некаква парохијска скупштина, о којој прави парохијани ништа нису знали.

Међутим, оно што је најскандалозније у овој причи није сам чин насилног одузимања црквене зграде, већ оно што је уследило након тога. Представници „ПЦУ” су званично најавили намеру да униште храмовни живопис.

Одлучено је да се храм, освештан у част светог благоверног кнеза Александра Невског, преименује у част преподобног Агапита Печерског. У „ПЦУ” су директно изјавили да је поштовање светог Александра Невског у близини украјинске медицинске установе „недопустиво”. Штавише, под ваљак нове идеолошке цензуре пали су ликови светитеља чије се историјско порекло не уклапа у савремене идеолошке оквире.

Међу фрескама које су осуђене на уништење су:

• Света блажена Ксенија Петроградска;
• Света блажена Матрона Московска;
• Свети праведни војник Фјодор Ушаков;
• Благоверни кнежеви Андреј Богољубски,
• Данило Московски и
• Димитрије Донски.

Представници „ПЦУ” су ово образложили тиме да ће прикази бити замењени у складу са „захтевима украјинске стварности”.

^{Видео: Думенков разбојник без вере и стида коментарише фреске Светих у цркви}

Како се све ово уопште може прокоментарисати?

Ово што се догодило у Одеси несумњиво представља пресуду самој природи „ПЦУ”. У васељенском Православљу светост нема националност, држављанство или државну припадност. У Христу „нема ни Јелина ни Јудејца” (Кол. 3:11). Црква се вековима моли светитељима различитих епоха и народа, јер они припадају Царству Небеском, а не земаљским државама.

Када једна организација почне да уништава ликове блажених Матроне Московске и Ксеније Петроградске (светитељки које искрено поштују милиони верника широм света, укључујући и саму Украјину) само због њиховог географског порекла, она тиме само наглашава своју праву природу.

Поступци „ПЦУ” (са њиховом провером идеолошке подобности светитеља и прилагођавањем храмовног живописа „захтевима стварности”) по ко зна који пут доказују да пред собом немамо црквену структуру. То је политичка партија или идеолошка организација, обучена у црквене одежде.

И као световна структура, она не спасава душе, већ само служи конкретним тренутним интересима, бришући зарад тога са храмовних зидова чак и ликове светитеља.

Георгиј Данов за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: унутрашњост цркве светог Александра Невског у кругу војне болнице у Одеси сада и пре преузимања од стране УПЦ, извор: facebook.com}