Након што сам се са петнаест година преселио у Атину, нашао сам се окружен графитима у размерама какве нисам видео у Њујорку: прекривали су читаве зидове у градским четвртима, дуж ауто-путева, па чак и споменике. То ме је навело да се запитам какав то порив кроз историју наводи људе да остављају знакове на различитим површинама и тако за собом оставе траг. Данас су графити незаконити и сматрају се оштећивањем јавне и приватне имовине, али и даље постоје. Моје интересовање за графите на атинским улицама постајало је све веће и на крају ме је довело до библиотеке манастира Ивирона на Светој Гори.

Удубљивање у књигу Графити Пута свиле (Silk Road Graffiti) Дејла Џонсона, сиријског православног* монаха и лингвисте који је документовао записе на маргинама древних свитака (маргиналије), било је веома просветљујуће. Описивао је трагове деце која су вежбала писање слова, путнике који су остављали поруке на које би понекад одговор стигао тек деценијама касније, као и цртеже и белешке који су се таложили током стотина година. Сметало ми је што историчари маргиналије често третирају као нешто споредно, па чак и као нешто што одвлачи пажњу. Што сам више истраживао, све сам више увиђао да је управо маргина често место на којем читалац постаје присутан и видљив, где се откривају његова несигурност и радозналост. А маргиналије су, на свој начин, и графити који данас прекривају зидове Атине.

У децембру 2025. године кренуо сам на дуг пут до светогорског манастира Ивирона како бих у средњовековним рукописима потражио маргиналије. Долазећи из континенталног дела Грчке, на Свету Гору стигао сам онако како стиже ходочасник: полако и уморан, али са јасном намером. Када сам стигао, боравак тамо за мене је представљао својеврсно средњовековно искуство: време је текло другачије, иако су се црквена звона гласно оглашавала означавајући дневни поредак богослужења и послушања. Архитектура, заједнички живот монаха и природно окружење били су упечатљивији него што сам очекивао.

_{Фото: поглед на библиотеку манастира Ивирон, фрагмент изворне, аутор: Ари Антелман}

Кроз мрачна врата ушао сам у библиотеку, засвођен простор са луковима од опеке и полицама које су се са обе стране пружале све до таванице. Одатле сам угледао низ ходника дуж којих су се ређале дрвене полице и стаклене витрине. Кроз збирку ме је водио библиотекар, монах Теолог Ивиронац.

Најпре су ми пажњу привукли омоти рукописа. Већина књига била је увијена у беле платнене навлаке како би се заштитила од инсеката. На свакој се налазио мали знак исписан мастилом, поред њега број, а затим и геометријске ознаке, док је испод био нацртан тврдокрилац или неки други инсект. Тиме се означавало која је врста инсеката напала одређени рукопис.

_{Фото: платнена навлака рукописа манстира Ивирон са цртежом инсекта који је напао рукопис, исписаним мастилом, аутор: Ари Антелман, извор: orthodoxobserver.org}

Растужило ме је када сам видео колико је рукописа на полицама имало повезе и корице који су се распадали услед оштећења од инсеката. Читаве збирке полако нестају, изједене временом и инсектима. Једну књигу затворио сам пажљиво као да држим љуску јајета која би сваког часа могла да пукне, али се и поред тога са њених трошних страница подигао мали облак прашине. Земљани мирис старог папира стварао је у мени осећај као да се налазим на археолошком ископавању. Дубоко ме је дирнуло то што сам у рукама држао књигу из IX века.

_{Фото: рукописи манастира Ивирон оштећени и уништени деловањем инсеката, аутор: Ари Антелман, извор: orthodoxobserver.org}

Монах Теолог Ивиронац годинама ради на дигитализацији рукописа како би их сачувао пре него што неповратно нестану. Док сам му помагао у овом послу на очувању рукописа, он ми је помагао да препознамо и преведемо маргиналије на које смо наилазили у многобројним слојевима који постоје унутар једног рукописа. Белешке о османском продору у Грчку, историјске напомене, потписи, цртежи и бесмислене шкработине потпуно су ме заокупили. На унутрашњој страни корица једног рукописа више људи је током векова остављало своје трагове: крстови, имена и датуми били су збијени једни уз друге, а сваки наредни читалац дописивао је нешто уз претходну поруку. У другом рукопису приметио сам празан завршни лист на којем су се налазила само два низа необичног текста налик некаквој шифри. У појединим књигама видео сам изнова исписиване потписе, слојеве истих имена.

Порив који је Џонсон документовао није био својствен само једној култури нити једном путу, већ је био свеприсутан у свету читалаца. Одушевило ме је откриће да сваки рукопис има најмање три приче, односно три слоја: дословно значење свога текста, пут који је прешао током векова и белешке и знакове на својим маргинама. И сам сам постао део ланца људи који их откривају, а затим помажу да се ове јединствене књиге сачувају и обнове пре него што их предају следећим нараштајима. Рукописи су преживели османске продоре, оштећења од инсеката и векове коришћења, и желим да наставе да живе.

_{Фото: аутор показује маргиналије у старом рукопису из ивиронске библиотеке, аутор: Арни Антелман, извор: orthodoxobserver.org}

Мој ум, обележен дислексијом, наводи ме да најпре читам оно што је на рубовима, па тек онда да се усредсредим на средиште. За мене су маргине најискренији део странице. Текст књиге преноси оно што се захтева и очекује, док маргине изражавају оно што се не може обуздати. То сазнање одвело ме је из Њујорка, преко Атине, до једне од најсветијих библиотека православног хришћанства у северној Грчкој. Оно што је испрва изгледало као споредна бука на рубу главног садржаја показало се као драгоцена архива. Маргина није случајни простор за оно што нема где другде да стане, већ оаза за писаре којима је потребно још простора.

Ари Антелман је ученик завршног разреда школе Мораитис у Атини. Одрастао је у Њујорку, а тренутно самостално истражује језик и памћење у грчко-америчким заједницама.

*) Dale A. Johnson је свештеник Сиријске православне цркве (миафисити)

Извор: orthodoxobserver.org

_{Насловна фото: аутор током рада са рукописима у библиотеци манастира Ивирона, аутор: Ари Антелман, фрагмент изворне},