Пише: Његово Високопреосвештенство митрополит крфски, пакски и диапонтијских острва Нектарије

Као митрополит, осећам потребу да са једноставношћу и искреношћу изнесем неколико размишљања.

Не чиним то да бих било шта оправдавао, јер знам да живот епископа не може бити заснован на материјалним захтевима, нити се његова мисија може мерити висином плате коју прима.

Чиним то зато што смо дужни да о сваком питању које се тиче нашег друштва, а посебно онда када се Црква налази у средишту јавне расправе, говоримо отворено, без гнева и страха, али и без прикривања истине.

Последњих дана подигла се велика јавна бука поводом питања усклађивања примања архијереја наше Цркве.

С пажњом сам пратио све што је написано и изговорено, чуо сам разочарање многе наше браће и сестара, видео оправдано незадовољство друштва које пролази кроз економске тешкоће, али и бројна претеривања, поједностављивања и погрешне утиске који су створени око једне теме која, ма колико деловала споредно у односу на велике изазове са којима се наша отаџбина суочава, ипак задире у питање како схватамо Цркву, како гледамо на епископа, како разумемо однос Цркве и државе, али и како сви ми, нарочито они који носе јавну одговорност, треба да стојимо пред народом који страда.

Законска регулатива овог питања заснива се на члану 145 Закона 4472/2017, допуни чланом 57 Закона 5128/2024 и новој законској одредби из члана 56 предложеног закона, којом се поново мења члан 145 који се односи на примања архијереја.

Према овој одредби, укупна месечна примања Архиепископа, митрополита и титуларних митрополита везују се за 90% максималног износа који је предвиђен за генералног секретара министарства, док је за титуларне и викарне епископе предвиђено 70% одговарајућег износа.

Ово наводим не да бих умањио значај теме, већ ради јасноће, јер је једно законска одредба, а нешто сасвим друго утисак који се ствара када се у јавности истиче само један број, издвојен из свог институционалног оквира.

Желим најпре да кажем да, колико је мени познато, од стране архијереја није било никаквог званично изнетог захтева нити притужбе у погледу висине наших примања.

Епископ не постоји у Цркви да би се борио за личну корист, већ да би служио народу Божијем, да би богослужио, поучавао, тешио, подржавао, уједињавао и заједно са својим народом носио бреме живота.

Добротворни рад, установе милосрђа, социјалне активности, кампови за младе, народне кухиње, вртићи, старање о болеснима, младима, ожалошћенима, породичним људима и незапосленима — све то није нешто спољашње у односу на Цркву. То су плодови вере.

Међутим, средиште епископске службе није друштвена делатност као циљ сама по себи, него спасење човека, његов сусрет са Господом нашим, исцељење његове душе и искуство да у Цркви није сам.

Друго, питање примања свештенства и архијереја не може се посматрати одвојено од укупног односа Цркве и државе.

Свети архијерејски сабор наше Цркве има сопствену духовну самосвест, сопствени канонски етос и сопствену одговорност пред Богом и нашим народом.

Због тога сам на Сабору и лично изнео мишљење, које сада понављам и јавно, да би можда ми архијереји требало озбиљно да размотримо потпуно одрицање од примања из државног буџета.

Не говорим то ради стварања повољног утиска, нити ради привлачења пажње.

Говорим то зато што сматрам да духовна слобода Цркве има већу вредност од било каквог финансијског решења.

До 1986. године архијереји су своја примања добијали преко тадашње Организације за управљање црквеном имовином, као и вероучитељи и проповедници.

Зато би се могао пронаћи другачији модел, по којем би средства која се данас издвајају за архијереје била усмерена као помоћ нашим свештеницима, нарочито онима који свакодневно носе терет служења у малим, сиромашним и удаљеним парохијама.

О нама би могла да брине сама Црква и наша духовна чеда, када би знала да њихов епископ живи без плате.

Треће, пошто се ова расправа водила на начин који је архијереје готово ставио у положај да се правдају, потребно је јасно рећи да до данас нико није поставио питање шта се заправо дешава са новцем који прима један епископ.

Свако од нас ће најпре дати одговор Богу и својој савести, а потом и свом народу.

У свакој митрополији постоје потребе које се не виде.

Постоје људи који немају ни најосновније услове за живот, млади који не могу да се школују, породице које не могу да плаћају кирију, стари који живе сами, болесни којима је потребна нега и деца којој је потребна подршка.

Митрополије нису само управне установе, већ и свакодневна уточишта људске патње. А када човек покуца на врата Цркве, она не може а да не одговори на његове потребе.

У нашој Светој митрополији, на пример, пре отприлике годину дана започели смо израду пројекта за изградњу око осамдесет студентских гарсоњера и двадесет мањих двособних станова за наставнике и државне службенике који долазе на Крф, а не могу да пронађу смештај или да поднесу високе трошкове становања.
Ова студија, чија вредност износи 615.000 евра, приводи се крају и очекујемо издавање неопходних дозвола како бисмо приступили реализацији пројекта.

Установа за збрињавање хроничних болесника „Платитера“, која делује при нашој Митрополији, већ двадесет пет година пружа дом за око 65 до 70 штићеника.

Међутим, тој установи су потребна значајна средства за обнову. Ко ће обезбедити новац неопходан за такве радове?

Наше парохије, у већини случајева, немају довољно прихода ни за редовно одржавање својих храмова.

Људи који долазе у цркву размишљају и о педесет центи за свећу, не зато што су равнодушни, већ зато што су времена тешка.

Порези, трошкови електричне енергије, одржавање храмова и свакодневне потребе постали су веома тешко бреме.

Зато је и у критици неопходна мера, како се истина не би претворила у повод за саблазан.

Чуо сам и предлог једног драгог брата архијереја о изградњи стамбених објеката.

Ценим ту иницијативу, али не мислим да је била потребна јавна расправа да би свако почео да набраја оно што чини.

Црква делује и служи без буке. Она помаже људима без камера, без саопштења и без аплауза.

То је њен етос. Међутим, када се Црква као целина доводи у питање и оптужује, тада је можда потребно рећи понешто, не да бисмо тражили признања, већ да би наш народ знао да се иза једног митрополита не крије лагодан живот, већ често велико бреме одговорности.

Не могу да превидим ни још једну страну овог питања.

Оно је добило велики публицитет на начин који је, објективно гледано, био усмерен на то да додатно узнемири већ изморен народ — народ који се бори да преживи од плате до плате, да плати кирију, школује децу и сачува свој дом.

У временима кризе држава и средства јавног информисања често, свесно или несвесно, преусмеравају друштвену забринутост са стварних узрока проблема на поједине групе људи, супротстављајући један друштвени слој другом.

То смо видели и у другим раздобљима, када су људи били подељени на вакцинисане и невакцинисане, на одговорне и неодговорне, на корисне и сувишне.

Такав дух подела не користи ни друштву, ни Цркви, ни отаџбини којој нису потребни нови расколи и нова супротстављања.

Моја последња мисао односи се на начин на који је ова законска одредба представљена јавности.

Још пре него што је усвојена и коначно примењена, у јавност је пласиран велики новчани износ, готово као нека врста провокације.

Истина је да се говори о повећаним бруто примањима. Али исто тако је истина да нето износи, након законских одбитака и пореских обавеза, нису једнаки цифрама које се помињу у медијима. То не укида право на расправу.

Нити умањује осетљивост нашег народа на ову тему, али захтева тачност и прецизност. Јер када се један број представља издвојен из стварног контекста, тада се друштво не обавештава, него се подстиче на огорчење.

Лично сам се током читавог живота трудио да своју бригу препуштам у руке Божије. Не бих желео никакву плату нити материјалну помоћ као средство личног обезбеђења.

Своју наду полажем у љубав и милост Божију, за коју осећамо да нас прати у све дане нашег живота.

Један од мојих професора са Богословског факултета рекао ми је након мог избора за епископа да архијереј не може живети као господар овога света.

Позван је да живи као отац, као служитељ, као човек који себе троши за друге. Ако народ коме служи страда, епископ не може бити спокојан.

Ако народ оскудева, епископ не може уживати у изобиљу. Ако народ сумња и поставља питања, епископ не сме да се љути, већ треба да објашњава, да се каје тамо где је то потребно и да сведочи истину.

И, да будем још личнији, Света митрополија никада није морала да издваја средства за издржавање мог личног живота.

Моја плата је оно од чега се лично издржавам, али и из чега покривам трошкове повезане са зградом Митрополије и свакодневним обављањем наше службе.

Не наводим то као похвалу самом себи, већ зато што живот епископа није приватна ствар одвојена од живота Цркве.

Питање примања ће проћи и бука ће се стишати.

Оно што ће, међутим, остати пред Богом и пред савешћу нашег народа јесте да ли је Црква у овом тешком тренутку поступила са истином, смирењем и одговорношћу.

Одговор на то питање неће бити дат само речима нити саопштењима. Биће дат делима покајања, транспарентношћу, милосрђем, духовном слободом и љубављу према човеку који страда.

Христос нас није позвао да бранимо сами себе, већ да будемо пастири по лику Доброга Пастира, који познаје своје овце и полаже живот свој за њих.

Зато брига Цркве не може бити ни плата, ни јавни утисак, ни пролазно људско одобравање.

Њена брига јесте Крст Христов, смирење служења и одговорност да буде уз народ онда када он пролази кроз искушења.

Када епископ живи за себе, он рањава лик Цркве.

Када се, међутим, жртвује за народ Божији, тада и саме људске слабости бивају исцељене дахом благодати.

Црква је истинита онда када се не плаши да даје, да се одрекне, да се смири и да постане уточиште за уморног и напаћеног човека.

Извор, фото: romfea.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"