Први, други , трећи и четврти део

V

           Опијена божанском љубављу, захваљујући свом смирењу у потпуности предана вољи Божијој, она је ипак уочавала да већина људи много више воли себе од Бога, да егоизам и саможивост у свету све више нарастају, што ће имати лоше последице јер, по божанским законима, и за појединце и за заједницу важи да „охолост претходи паду“ (СГ 68). Иако је у потпуности била лишена егоизма, умањујући себе, она у име читавог човечанства трезвено примећује: „Наш егоизам нас надима и мислимо да смо велики, важни и узвишени. Ми смо, свакако, важни јер смо деца Божја и цео универзум је створен ради нас. Али да бисмо ово осећали, треба да себе сматрамо као једно ништа пред нашим Господом, и међу собом.“ Свесна обмане нечастивог којој су подлегли наши прародитељи, она указује да не треба „да дижемо главе и хулимо на Њега и мислимо да смо богови без Њега“ (СГ 63).

           Старица Галактија је, ожалошћена оним што је духовним очима сагледала, тврдила да је данашња огреховљеност човечанства већа него икада раније у људској историји. „Данас имамо уживања гора него у време Нојево и у време праведног Лота у Содоми и Гомори... Људи су оболели од окорелости савести  и то не осећају. Све сматрају природним... Сви се скрнаве, чак и брачни парови... Гадост, гадост! Ни животиње тако не чине... животиње су бестидне, али само у оквирима своје природе; оно што је противприродно животиње не познају“ (СГ 70-71). Не само што је  с тугом говорила о огреховљености данашњих, пре свега западних друштава,¹ него је старица Галактија, захваљујући благодатном дару, била у стању да осети мирис греха. Наиме, они који су подлегли страстима, који се уподобљавају демонима, око себе шире несносни демонски смрад. Иако је увек водила рачуна о томе да јавно неког не осрамоти, него да заобилазним путем каже оно што само онај коме је намењено разуме, требало јој је доста снаге да издржи додире огреховљених особа, па би након њиховог одласка светом водицом чистила себе од њиховог смрада.² Духовним очима видела је таму греха, који се попут црног дима шири свуда наоколо. Говорила је да огреховљене особе испуштају црни дим. „Тај дим гуши њихове домове, читав универзум“ (СГ 141).

           Иако се уздржавала од јавног изобличавања грешника, осим уколико би нечија гордост била толика да би то за њих било благотоворно, није се устезала да наводи грехе као узрок предстојећих невоља, да наводи речи свог деде да нечији појединачни грех може да оскрнави заједницу.³ Сматрала је да су гордост и егоизам погубни за човека зато што су они корен свих страсти.⁴ Своју духовну децу, коју је позивала да негују љубав, упозоравала је: „Немојте имати гордост и егоизам. То Бог мрзи. Од гордости крећу све страсти“ (СГ 159). Жигосала је нарочито грех абортуса и грех противприродног блуда.⁵ Била је против контрацепцијских средстава која врше функцију абортуса. Као и њен деда била је против избегавања рађања деце. Женама је говорила: „Не користите те убице (спирале) да убијате децу“ (СГ 172).⁶ Младима је саветовала да се уздржавају од предбрачних односа. Њена миљеница Фотини сећа се да јој је једном приликом рекла: „хоћу да твоја чистота буде твој најбољи мираз у браку“. Старица јој је предочила да као што чиста поља дају најбоље биљке тако је и са човековим бићем. „Ако се упрља гресима, рађа бескорисну децу, проблематичну. После му треба обогаћивање делима покајања, а ипак не бива као оно чисто. Ти греси стварају велике поноре и после је потребна велика борба да се они затворе“ (СГ 255). Најавила јој је да ће јој архангел Михаило подарити дивног мужа, а од ње је захтевала да се чува „три смртна греха брачних другова“ (СГ 256): абортуса, прељубе и противприродних дела.

           Занимљиво је да су демони, који су често насртали на Старицу, самим својим изгледом наговештавали будуће модне трендове. Старица Галактија о ђаволу каже: „Одевање и изглед је направио према својој ружноћи... минђуше свуда, начуљена коса, огољеност, цртежи по кожи (тетоваже)...  тако га видим када долази... После неког времена то исто видим на људима“ (СГ 140). Старица Галактија је често виђала демоне „са минђушама, у носу, у стомаку, па чак и на језику“ (СГ 153), тетовиране, са потпуно усправном фризуром, као бодљама.⁷ Противећи се модним трендовима, поготово све израженијој голотињи жена, која је израз нарастајуће бестидности, она је опомињала: „И немојте се разодевати... И код мене долазе жене... Мене је срамота док их гледам... Кажем им нежно: ’Прехладићеш се, дете моје’. ’Не – одговарају ми – врућина је’. ’У души ћеш се прехладити – додајем – па ћеш после пренети грип и другима’. Нешто схвате, али мало њих се мења“ (СГ 141).⁸

           Иако се гнушала блуда, тврдила је да је још горе од тога ако је неко тврдица, ако је равнодушан према патњи сиромашних. Две велике данашње страсти, по њеном мишљењу, везане су за тело и новац. Док телесне страсти понекад људе спуштају испод животињског нивоа, новац срца богаташа „чини тврдим као челик“. За разлику од проститутки које су се сажалиле на гладну децу, које су се захваљујући том пламенитом чину, удостојивши се Божије милости, покајале и одустале од те нечасне праксе, богаташи се „не потресају ни када виде њиховог комшију да се бори са смрћу пред њима“ (СГ 65). Старица је била веома заинтересована за социјалну правду. Упозоравала је да су они који бездушно експлоатишу друге људе грешнији од оних који се предају блудном животу. Састрадавајући са сиромашнима, Старица је говорила: „Тешко неправедницима, послодавцима експлоататорима. За комад хлеба искоришћавају и муче сиротињу која тражи мало хлеба за своју дечицу“ (СГ 149).

           Скромна кућа у којој је живела Галактија подсећала је иначе атмосфером којом је одисала на монашку колибу. У њеној соби било је мноштво икона. Много времена током дана Старица би проводила стајући побожно пред сваком појединачном иконом.⁹ Очито да је на тај начин успостављала контакт са светитељима чији су ликови на иконама, молећи их да помогну људима у невољи. Показујући на светитеље насликане на иконама говорила би присутнима да су то њени пријатељи,¹⁰ што је заправо било и тачно, јер су они на њену молбу притицали у помоћ потребитима. „Поистовећивала се са болом и радошћу других. Проводила је ноћи бдећи и молећи се за ’свакога појединачно’ и за ’целокупан Адамов род’“ (СГ 279). Видећи духовним очима страшна дешавања које предстоје због велике огреховљености човечанства, увек изнова позивала је људе на искрено покајање,¹¹ на враћање оних који су се окренули лагодном световном животу хришћанском начину живљења, а он је, по њеним речима, скопчан са аскезом и ношењем крста.¹² О значају покајања, толико потребног данашњим људима, довољно говоре њене речи: „Покајање је једина сила која ’пегла’ изгужвану душу и враћа јој првобитну лепоту. Када човек искрено каже ’сагреших’, Бог одмах узима ’четкицу’ Своје милости и брише све те наказне црте које је грех нацртао на нашем лицу. Душа се поново ’уобличава’ према Христовом Лику, постаје светла и лагана, и тада је анђели поново препознају као своју сестру“ (СГ 330).¹³ Обраћајући се, пуна сажаљења и љубави према свима, а поготово према онима који помишљају да им због греховне запрљаности више нема спаса, она нас охрабрује и поучава: „И највећи греси бришу се када се покајеш. Видела сам – Бог воли више оне који су много сагрешили па се исповедили, него оне који нису грешили а погордили су се“.¹⁴ О моћи покајања и исповести, која „обнавља душу“ (СГ 67),¹⁵ сведоче њене утешне речи да „покајање и исправна исповест пуне пресветли Рај“ (СГ 112). Осим покајања, да бисмо издржали предстојеће тешко време, инсистирала је на редовном литургијском животу, као и на достојном причешћивању.¹⁶ Једном приликом, након духовног сусрета са упокојеним светитељима Партенијем и Евномијем из манастира Кудума, обавестила је своја духовна чеда о ономе шта су јој они саопштили: „Рекли су ми: ’Говори свету да прима Свето причешће... да добије снагу... Да издрже оно што долази... Али не тек тако (без припреме)’. Показали су епитрахиљ. ’Дубока испoвест’, рекли су. ’И што каже eпитрахиљ (тј. духовник)’. И показали су бројаницу. ’Тако да говориш. Са тиме ће свет издржати. Да други не осуђују оне које виде да се често причешћују’“ (СГ 124).

_{Фото: старац Јефрем Аризонски, извор: orthodoxcityhermit.com}

           Иако готово да и није напуштала своје село, па је самим тим мало кога могла физички срести, Старица је имала молитвени контакт са многим духовним особама. Посебно ваља поменути њену духовну комуникацију са старцем Јефремом Аризонским.¹⁷ Узајамно су се веома уважавали. Она је говорила: „Најсветији човек се зове Јефрем и налази се у Америци“ (СГ 135).¹⁸ Једна од њених познаница испричала је да јој је једном приликом дала „пластифицирану фотографију тада још живог старца Јефрема Аризонског. Она је одмах почела да целива ту фотографију „са посебном пажњом и побожношћу“. Уочивши да је познаница с радозналошћу посматра, појаснила јој је да се познаје са Старцем. Убрзо након тога је, „на тајанствен начин, фотографија почела да мироточи, док је истовремено цела њена просторија замирисала“. Приликом следеће посете, пре упокојења старца Јефрема, када јој је поново „у њене благословене, осушене руке ставила исту ту фотографију“, она се обратила „блаженом Старцу наглас: ’Као што смо се договорили! Прво ти, а после долазим и ја’. Тако је и било“ (СГ 244).

           Старица Галактија се са љубављу односила према свима, поготово према малој деци, напаћенима и особама са посебним потребама. У својој песми Деца, након што је за невину децу рекла да су „цветови Раја“, „кринови цркве“, „браћа Анђела“, „Иконе Светитеља“, старица Галактија, која је и сама била попут безезленог детета, крајње искрено наводи: „Волим дечицу. Те безазлене очице. Чисто срце. Прелепо лице. Њихов слатки смех“, да би након тога рекла: „Најлепше што сам срела у овом испразном свету су деца. Нарочито болесна деца“ (СГ 327). Према онима који без своје кривице пате, а поготово према онима који су толико мало дарова добили рођењем, показивала је изразиту наклоност. „Називала их је одабраном војском Свецара Христа“ (СГ 207). Била је уверена да их чека онострана награда, у шта се осведочила након сусрета на Небесима са упокојеном сестричином Антонулом, рођеном са Дауновим синдромом.¹⁹

_{Фото: света старица Галактија са Маријом из Ираклиона којој је променила живот на боље, извор: immorfou.org.cy}

           Старица Галактија је имала нарочити дар тешења. Једну мајку која је изненада изгубила тридесетогодишњег сина, чији је бол био неизрецив, она је утешила, рекавши јој да га види у рају: „Не плачи дете моје! Твој лепотан је потпуно жив усред Божијих лепота! А ти, све што си дуговала овом свету, отплатила си.“ Уверена у истинитост речи прозорљиве Старице, мајка је отишла од ње не само утешена него и испуњена радошћу. Неколико месеци касније утешена мајка опет је посетила Галактију, саопштивши Старици да, упркос томе што се радује његовом оностраном боравишту, ипак јој син недостаје, на шта је старица Галактија узгред напоменула да ће јој га довести да га види. Тако је и било. Истог дана, док је лежала на боку, мајка је осетила да је неко грли. Угледала је свог покојног сина. „Још лепшег, потпуно живог, насмејаног!“ (СГ 217).

           Захваљујући речима свог деде са којим је задржала контакт и након његовог упокојења, као и властитом духовном увиду, знала је колико су наше молитве потребне покојницима, будући да они више себи не могу да помогну. Саветујући је да се моли за што више покојника, рекао јој је: „Мислио сам, дете моје, док сам живео на земљи, да им помаже само Проскомидија. То је, наравно, најважније. Међутим, и бројаница и Псалтир много помажу душама“ (СГ 148). Иако се сама интензивно молила за многе упокојене, и од других је то тражила: „Молите се за мртве, палите им свеће, дајте милостињу за њих. Покојни се гуше као што се ми давимо у води. Не добијају Божији кисеоник!“ Када се молимо за оне што су са овог света „отишли са гресима, непокајани“, уколико се „молимо за њих, они продишу, побољшавамо њихово стање“ (СГ 142). Покојни од нас очекују да побољшамо њихову ситуацију. „Живи морају да их ’погурају’“ (СГ 69), говорила је Старица.²⁰

(Наставља се)

1. Игуман Јефрем Ватопедски с правом је указао да „ни у једној епохи грех није био до те мере друштвено прихваћен и легализован као данас“ (Игуман Јефрем Ватопедски, Реч са Атоса, Истина, Београд – Шибеник, 2011, 83).
2. „Осећам њихов [демонски] смрад на људима који им угађају. Поготово када ме неко пољуби“, писала је Старица, Пошто је навела: „Смрде им уста“, она појашњава и разлог: „Због богохуљења и страшних аномалија које чине устима“. Затим додаје: „Онда морам да ставим Свету Воду на руке и на лице. Тако демонски смрад нестаје“ (СГ 67).
3. Увече, на Велики петак, црква у којој је служио њен деда затресла се кад је један сељанин закорачио преко њеног прага. Галактијин деда Никола схватио је да постоји неки разлог те га је насамо испитао о чему се ради. Када му је овај признао да је на тај свети дан имао сексуалан однос са супругом, наложио му је епитимију удаљавања из села све док не прође Педесетница. „Испуњаваћеш канон који ћу ти одредити, како би очистио свој дом и село од зле енергије“ (СГ 289), рекао му је, а он се томе покајнички повиновао.
4. „Не постоји веће зло од егоизма“ (Сузе за свет, 523), тврди старац Јефрем Аризонски. И Св. Пајсије Светогорац сматра да је егоизам „корен свих страсти“  (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 243).
5. Старица Галактија у разговору са небеским силама чула је не само да „убијене бебе вичу“ (СГ 129), него и да се греховна чаша човечанства прелила. Старац Пајсије имао је страшно виђење некакве стрме и сурове провалије, која се орила „од стравичне кукњаве хиљада раздирућих гласова који би сломили и најтврђе срце“. Свише му је објашњено да је то место „на ком се налазе душе абортиране деце“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 139).
6. „Избави се од тог убице којег носиш у својој утроби“ (СГ 225), рекла је жени која је имала спиралу.
7. Старица Галактија се није задржавала само на усменим упозорењима младима да тетоважама, пирсингом и чудним фризурама подражавају демонски изглед, него би се потрудила да им на лицу места поправи изглед, поготово када су у питању фризуре налик на бодље. „Када би видела младића са таквом фризуром, одвела би га до лавабоа и опрала би му косу. Кварила му је фризуру јер су се демони тако појављивали“ (СГ 214). Старац Пајсије је у шали говорио да ће му молитвена захвалност мајки чијим је синовима скидао минђуше и скраћивао косу бити од помоћи када  се упокоји. Уп. Старац Пајсије – човек љубави Божије, 157.
8. Још старозаветни пророци су опомињали да је нестанак стида, поготово код жена, наговештај будућег страдања. Преносећи Јеврејима да су Богу неприхватљиви све већи народни греси, пророк Исаија, између осталог, поручује: „Још говори Господ: Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата намигујући очима, ситно корачају и звекећу ногама. Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским, о откриће Господ голотињу њихову“ (Ис. 3, 16-17). Лишиће их Господ скупоцених хаљина и накита. „И умјесто мириса биће смрад, и умјесто појаса распојасина, умјесто плетеница ћела, умјесто широких скута припасана врећа, и умјесто љепоте огорјелина“ (Ис. 3, 24).
9. Уп. СГ 212. О духовном односу старице Галактије и светаца најбоље говори њен опис: „Светитеље грлим духом, љубим им руке, чело, они миришу, лепо разговарамо. Ох! Какву сладост имају... Мир, спокој, кротост, свако добро. Кажу ми многе ствари“ (СГ 100).
10. Уп. СГ 57. Једном приликом је узела фотографију Св. Порфирија Кавсокаливита, па пошто је „преко ње ставила крст како би ’дошла светлост’“, замолила га је да оде на Кипар како би помогао митрополиту Неофиту који је био изложен жестоким нападима због проповеди о страстима које се наслеђују од предака.  И сама Старица се слагала са мишљењем светих отаца да треба „да се кајемо не само за своје грехе, него и за грехе својих предака“ (СГ 82).
11. Свесна да су људи изгубили осећање грешности, да се површно исповедају, она с правом примећује: „Грех који те заболи, веома тешко ћеш поново учинити. Они који га поново чине, покајали су се главом. Не срцем“ (СГ 76).
12. „Морамо заволети Крст, то јест подвиг и бол, јер без њих се не отвара срце да бисмо видели светлост васкрсења“ (СГ 186), поучавала би Старица своја духовна чеда.
13. Од колике је важности покајање за човека сведоче речи Св. Пајсија Светогорца. „Нико нека не тражи од Бога ни светлост, ни благодатне дарове, нити ишта друго, него само покајање, покајање, покајање“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 361-362), говорио је он, подсећајући да му човек увек изнова мора прибегавати: „Покајање се никада не завршава“ (Исто, 363).
14. Присетимо се новозаветне приче о царинику и фарисеју: Лк. 18, 10-14.
15. „Исповедајте се како треба, да ђаво не остави трагове у вама“ (СГ 41), опомињала је Старица.
16. Имајући на уму опомену Св. апостола Павла о опасности недостојног причешћивања (1. Кор. 11, 27-30), она примећује: „Данас људи помахнитају јер живе горе од свиња, а иду да се причесте“ (СГ 296).
17. Та веза слична је оној коју су имали Св. Порфирије Кавсокаливита и Св. Софроније Есекски. Ова двојица стараца су комуницирала, стотинама километара међусобно удаљени, молитвеним путем. Види: Загледан у звезду, 71-72,
18. Својство светитеља је да друге уздижу а себе унижавају. Леп пример су похвале које су један на рачун другог наводили старци Пајсије и Порфирије. Док је старац Пајсије своју прозорљивост упоредио са црно-белим телевизором, за ону коју је поседовао старац Порфирије рекао је да је „телевизор у боји“. Св. Порфирије је пак о старцу Пајсију рекао: „Благодат, какву има старац Пајсије, има већу вредност у поређењу са мојом, јер ју је он задобио након великог труда и подвижничког зноја, док је мени Бог дао потпуно бесплатно, док сам био још веома млад, само и само због тога да бих помагао браћи!“ (Сузе за свет, 480).
19. У томе је сагласан и Св. Пајсије Светогорац. Наводећи пример племените девојчице која га је ганула, а била је иначе ментално ретардирана, он износи своје очекивање: „Помисао ми каже да богоносни светитељи на небесима неће имати бољи положај, кад је у питању богопознање, од ове деце“ (Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 332).
20. Није наодмет споменути и увид Св. Пајсија Светогорца. Слажући се са свиме реченим, он додаје: „Најбољи од свих помена за упокојене је наш исправан живот. (...) Упокојени осећају радост, када је њихов потомак близу Бога. Ако ми нисмо у добром духовном стању, онда пате наши упокојени родитељи, наш деда, наш прадеда, све генерације“ (Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 444).
     

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: света старица Галактија са иконом преподобног Пајсија, извор: immorfou.org.cy}