Први, други и трећи део

IV

           Старица Галактија је била „оличење смирења и љубави“ (СГ 36).¹ Својој духовној деци говорила је: „Имајте страх Божији. Тражите тишину, смирење, покајање, љубав и тајну милостињу“ (СГ 104). Мада није лако стећи те дарове, човек мора да се труди да их се удостоји. Уколико их човек има, онда ће и остало постепено долазити. Старица је поучавала: „Без смирења, нико не може ходити по вољи Христовој. Напротив, он следи своју вољу, и у овом привременом животу пати од разних искушења која имају циљ да га врате у ред“ (СГ 67).² Знајући за велику духовну корист који се добија тиховањем, она би говорила: „Чини ми се да је света тишина пут ка вечном животу“ (СГ 158).

           Старица Галактија је живот проводила у строгом посту, интензивно се предајући молитви, будући да је сматрала да у нашим животима она не сме бити нешто споредно, него најважнија човекова делатност. Захваљујући свом узорном аскетском животу, у чему је превазилазила већину монаха,³ увидела је да је много важније обраћати пажњу на пост мислима и речима него уздржавању од мрсне хране. „Пост није само да не једеш месо, него да не једеш свог брата језиком и лошим мислима. Шта вреди ако ти је стомак празан, а срце пуно отрова?“ Уочивши да се многи причешћују без доличне припреме, упркос томе што су им срца прљава, она је подсећала да човек мора бити што је могуће чистији када приступа оном што је свето: „Свето причешће је Огањ. Када идеш да се причестиш, не иди као да идеш на обичан ручак. Иди са страхом и са љубављу. Реци у себи: ’Господе, ја сам ништа, али Ти си Све. Уђи и очисти ме’. Ако се причешћујеш са смирењем, тај Огањ ће спржити све твоје страсти и испунити те небеским мирисом који ћеш осећати данима“ (СГ 332).⁴ Толико се Галактија усавршила у молитви, даноноћно је практикујући, да јој је умносрдачна молитва омогућила да има духовне увиде. „Моје мало искуство ме је научило да је срце оно што разликује човека од осталих створења. Не мозак...“, говорила је она. Не само што срце „даје живот телу“, него нас оно „доводи у додир са Богом“. Појашњавајући властито духовно искуство, она каже: „Један други човек се крије унутар срца. Он има сопствена чула. Очи, уши, језик, чак и укус.“ Тог духовног човека у свом срцу откриваш „кроз плач, покајање, призивање Христа. Одатле учиш да разликујеш божанско од зла“ (СГ 147). И заиста, будући да је у потпуности очистила своје срце и учинила га Божијим престолом, Галактија је имала изражен дар разликовања духова.

           Захваљујући томе што је успела да спусти ум у срце, Старица је знала колики је значај садејства ума и срца. „Највећа удаљеност није од једног краја земље до другог“, говорила је она: „Највећа удаљеност је да се унутрашње око (ум) спусти из главе у срце. То је већа висина него од Месеца до земље! Одонуд, изнутра, видиш Небеско! Али и оно подсвесно (паклено)!“ (СГ 148). Да је Старица имала увид у разликовање очишћујуће, просветљујуће и обожујуће енергије, показује њен одговор на питање о томе шта је то умна молитва. Уздржавајући се од теоријског објашњења, она је, на основу властитог искуства, одговорила „да је то као један мали пламичак; ум је као пламен који се спушта у срце, непрестано кружи унутар срца и изговара Име Христово“. Свесна ниског духовног стања већине људи и неопходности упорног постепеног духовног напредовања, она је додала: „Али немојте то многи говорити свету, јер свет треба прво да прође кроз покајање и кроз очишћење“ (СГ 17).

           Ма колико била свесна да је тешко описати „механизам срца“ који се покреће када је срце испуњено љубављу према Христу, она је истицала да се пламен љубави тада „прелива и шири по целом бићу човековом“. Старица о томе како се она тада осећа каже: „Сва чула постају једно. Сав се човек распламсава. Свуда светлост. Свуда Христос. Не знаш одакле видиш. Тамо је мир, потпуни спокој, пуноћа, радост, а опет не можеш описати своја рајска искуства. Желиш да целиваш пречисте ране Христове. Да Му покажеш своју распламсалу љубав, да Га пригрлиш у свој загрљај. А Он ти тајанствено говори: Ја сам у теби. Станујем у твом срцу, шта друго желиш?“ (СГ 157)

           „Срце“, говорила је, захваљујући оном што је лично доживела, „има многе чулне моћи које човек игнорише, јер су блокиране грехом. Када Божја благодат активира ове мистериозне унутрашње механизме, Божанско присуство се јасно види у целом околном природном простору. Тада он схвата да су чак и неживе ствари његовог света директно окренуте ка Творцу, хвалећи Га и певајући Му хвале, попут срца прочишћеног Благодаћу, и стога су непрестано усклађене с њом на литургијски начин“ (СГ 48).⁵

           Непрестана огњена молитва давала је крхкој старици огромну духовну снагу. „Молитвом је привлачила Благодат и умножавала врлине чистоте, смиреноумља, тиховања и љубави. Имала је толико моћну и јаку молитву да су је повремено мала деца, током Свете Литургије, виђала сву у светлости и занесењу (у екстази), како се уздиже изнад земље, док су је небеске анђелске војске окруживале и појале заједно с њом“ (СГ 36). Захваљујући властитом молитвеном опиту била је у стању да посаветује друге на шта да обрате пажњу када приступају молитви. „Ако не опереш лонац, не ваља у њега сипати уље“ (СГ 164), на сликовит начин нам је представила да молитви треба да претходи покајање, иначе ће наши непокајани греси учинити молитвени труд бесплодним.⁶ Опомињала нас је да не подлегнемо ономе што онемогућава истинску молитву. „Када примаш помисао гордости или осуђивања, молитва у срцу престаје“, упозоравала је она. Но и ако се то деси, важно је покајати се и поново јој прибећи: „Тражиш опроштај врелим сузама и она се враћа.“ Она је наглашавала значај пажње током молитве, јер је расејаност чини млаком. „Када се молим са дубоким уздисајима, Бог ме прима. Молитва излази из срца. Када се молим и зевам, срце не учествује. Глава (мозак) мрмља, а сатана га омамљује. Успављује те“ (СГ 297).⁷ О времену најпогоднијем за молитву она каже: „Ноћна молитва иде као стрела на Небо. После поноћи отварају се Небеса“ па је то време „најпогодније за молитву“ (СГ 306). Наравно, за оне који су узнапредовали у молитви, будући да се почетницима саветује да се ноћу не излажу опасности суочавања са демонским силама.⁸

           О ономе што се дешава када узнапредујемо у практиковању Исусове молитве она каже: „Када изговарамо име Исуса Христа, када просимо Његову милост и исповедамо се, ствара се пукотина у души и унутра долази светлост. Не видимо је одмах, али је осећамо. Доноси мир, олакшање, спокој, али ти показује и оно што је даље. Као када сунце уђе кроз прозор, па нам покаже и прашину. Тада покајање јача и непрестано износи отпад. Што више Бог улази, то више видимо шта смо заправо ми. И плачемо.“ О томе да је у Исусовој молитви осећање блаженства често спојено са увидом у сопствену несавршеност сведоче Галактијине речи да „кад окусиш сладост Божију, непрестано говориш ’дај ми милост’, и што ти више даје, то више тражиш, јер све више видиш сопствени јад“ (СГ 76).⁹

           Старица је, свесна опасности прелести, указивала да у молитвеном животу треба бити веома опрезан, да уместо сујетног поуздања у себе треба неговати покајничко расположење. „Машта „није добра ствар“ (СГ 156), упозоравала је она. „У молитви не пратимо ништа друго, осим својих грехова које ће нам Бог открити да бисмо се покајали. Не слушајте гласове, не гледајте слике (визије) итд., јер ћете се на крају поклонити и ђаволу, а да то не схватите“ (СГ 167). Уверена да човек треба да се моли Богу да му подари покајање, смиреноумље и тиховање, она истиче да ти дарови доприносе човековом спасењу. Човек треба да се клони „помпе и показивања“, баш као и фанатазирања. „Зар је лако, дете моје“, наводи она у писму, „да неко види Христа или Богородицу?“ Уверена да су прелестним виђењима подложни они који нису сагорели свој его, она о сликама којима су фасциниране такве особе, каже: „То су уобразиље у глави и лукавства сатане, егоизми и охолости“ (СГ 73).¹⁰

_{Фото: света старица Галактија са оцима, фрагмент изворне}

           Сећајући се речи свог деде и ослањајући се на властити духовни увид Старица је била непоколебива у уверењу да је неопходно сачувати чистоту православља. Када је 1924. године у Грчкој, на инсистирање Цариградског патријарха дошло до промене каландара, њен деда се много двоумио да ли да следи нови календар. Он је имао на уму речи свог духовника, преподобног старца Партенија: „Доћи ће Патријарси и Владике који ће вам рећи како Црква има исти центар, а много врата. Центар је један Бог, а врата (улаз) и са стране Папе, и свих јеретика! Пазите добро да задржите ’једна и једина врата’! Свето Православље“ (СГ 286-287).¹¹ О Критском сабору, одржаном од 17. до 26. јуна 2016. године у месту Колимбари, она је рекла: „На Сабору на Криту, Христос се много ражалостио!“ Разлог томе била је веома изражена екуменистичка тенденција челника Цариградске патријаршије, настојање глобалиста да дух модернизма завлада православљем. Будући да је старица Галактија увек духовно била уз њој драге особе, следеће речи тичу се вероватно митрополита Јеротеја: „Тамо су много узнемирили и једног мени блиског човека... Провео је тешку ноћ... Била сам уз њега и пратила га одавде молитвом целу ноћ“ (СГ 302).¹² Након завршетка тог контроверзног сабора она се срела са митрополитима са Кипра. О том сусрету она каже: „Рекла сам им оно што сам видела: ’Срећом што нисте потписали’.“¹³ Када је један од њих, Антоније, упитао Старицу: „Да ли папа има свештенство?“, уследио је њен бритак одговор: „Последњи православни Хришћанин са Крштењем и Светим Миропомазањем је изнад њега! Он је, јадник, слуга таме! Немам ништа против тог човека, за име Божије! Против његовог достојанства (чина) имам... Систем коме служи је антихришћански. И на крају постаје саботер човечанства“ (СГ 302-303).¹⁴

           Старица Галактија је била веома критична према ружичастом, сентименталном православљу. Ма колико поштовала црквену јерархију,¹⁵ ма колико била свесна чињенице да су владике изложени много већим демонским смицалицама од обичних верника,¹⁶ није могла да затвара очи пред негативним појавама у Цркви. Са тугом је упозоравала да су многи црквени великодостојници исувише толерантни према различитим савременим греховним појавама, да су неки од њих, у име тобожње љубави и неосуђивања, спремни да прихвате различита греховна понашања као тобоже природна, као ствар личног избора. Иако је мало оних који се, за разлику од западних јеретика, јавно изјашњавају у прилог хомосексуализма, преовлађује ћутање, избегавање да због одбране правоверног црквеног становишта буду изложени медијском прогону.¹⁷ Иако је хвалила поједине владике,¹⁸ према већини владика имала је критички став, јер они само „причају“ у празно, а заправо „ништа не кажу“. Уместо да жигошу грех и позивају на покајање, они својим нечињењем заправо изневеравају Христа. „Онај Велики (Бог) је веома жалостан“, говорила је Старица. Он се са тугом пита: „Јесам ли их овом учио?“ (СГ 164)¹⁹

           Владикама који имају храброст да се јавно супротставе све израженијој тенденцији прилагођавања Цркве свету она би, поготово када су били угрожени, притицала молитвама у помоћ. Посебну наклоност је показивала према митрополитима Јеротеју Нафпактском и Неофиту Морфском. У више наврата заштитила је митрополита Јеротеја од демонских напада.²⁰ О кипарском владици Неофиту говорила је да има „јаку веру и чистоту“, да је веома храбар. Најаву коју му је дао Св. Пајсије Светогорац „да ће доћи време када ће се многе мантије и одела исећи у рите“, да ће се „све то испреплести и постати лопта којим ће се сатана играти“ он је добро упамтио, баш као и свој задатак: „тада буду Макавејац!“ О њему је Старица говорила: „Реч му је као булдожер који хоће да сруши све тврђаве зла!“ (СГ 302).

_{Фото: свети Порфирије Кавсокаливит, извор: orthmad.gr}

           Старица Галактија је охрабривала и мирјане да у јавности бране православно становиште, када се већ многи клирици, дајући предност лагодном животу и незамерању светским моћницима, уздржавају да то чине. Тако је, рецимо, Атину Сидери, духовно чедо Св. Порфирија Кавсокаливита, одвратила од намере да, због болести, престане са предавањима за која је од свог старца добила благослов. „Називај ствари њиховим правим именом“, као што те је саветовао старац Јефрем Филотејски и Аризонски, „да би се бар неки спасли“ (СГ 143), охрабрила је Старица неодлучну Атину, која се долазећи код ње молила Богу да добије одговор на дилему шта да чини. Повиновавши се налогу старца Јефрема „да поименице осуђује и жигоше изопачена дела која данас господаре, јер су она основни узрок страшних догађаја који долазе“, Атина је, због свог текста „Грех ће донети велике невоље Грчкој“, била изложена медијском линчу и „страшним увредама, углавном од стране самог клира“. Снагу за изобличавање све израженије греховности у Грчкој налазила је сећајући се речи Св. Порфирија: „Доћи ће време када ће један део Цркве пригрлити оно што је противприродно! Тада се одуприте. Када се Црква компромитује са противприродним стањима, она губи своје назначење! Не функционише као Црква Христова! Зато ће неки то говорити... а не цела Црква. Касније, после рата, биће сазван један Велики Сабор који ће прославити Православље. Он ће ставити тачку на ту ’парафизичку (лажну) теологију љубави’ (тзв. агапологију)“ (СГ 144). Да би јој помогла у њеној мисији, старица Галактија је од ње, сасвим неочекивано, затражила „да скине сако и да јој га дâ“. Добивши га, Старица га је загрлила, „прекрстила, притисла на груди и неко време тихо шапутала молитву... Затим га је пољубила и вратила гђи Атини“. Присутнима који су у први мах били изненађени оним што је Галактија затражила, Атина је у сузама објаснила „да је тај сако благословио Свети Порфирије и да га је носила на сваком свом предавању“. Очито је да је старица Галактија „то ’видела’ духом, зато га је затражила и поново благословила“ (СГ 145).²¹

(Наставља се)

1. По мишљењу Св. Пајсија Светогорца, „љубав и смирење су двоје чврсто загрљених близанаца“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 430).
2. Старац Јефрем Аризонски истиче: „У складу са величином ваше гордости, провиђење Божије припрема се да вас казни искушењима, како бисте научили да мислите смирено“ (Сузе за свет, 527).
3. Њен нећак Никос о аскетском подвигу старице Галактије каже: „Постила је колико и све монахиње са Крита и молила се колико су се све оне молиле заједно“ (СГ 35).
4. Њој су биле блиске речи Св. Порфирија Кавсокаливита: „Строго води рачуна да не приступаш причешћу из навике. Свако причешће треба да ти буде важно као и прво, а да осећаш као да ти је последње, пред смрт“ (Сузе за свет, 394).
5. Да псаламске речи: „Све што дише нека хвали Господа“ (Пс. 150) нису пука песничка фигура, већ да осликавају оно што се заиста у природи дешава, искусили су велики духовници. Монах који је доспео у екстазу видео је да и животињско и биљно царство на свој начин говори „о слави, величанству и лепоти Божијој“. Он нам преноси своје искуство: „Све је говорило о слави Божијој – појање птица, миомирис цвећа, дрвеће са својим цветовима и мирисима, сунце, блистави дан“. Св. Некатрије Егински је удовољио молби монахиња да им објасни значење 150. псалма. Захваљујући његовој молби Бог их је удостојио да осете и чују „како васцела творевина, једним громким гласим, прославља Господа“ (Старац Јефрем Филотејски и Аризонски, Мој старац, Јосиф Исихаста, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2014, 288-289).
6. Искрено покајање и исповест неопходни су да би човек имао чисту савест. Ако своју савест не осећаш „чистом и спокојном, немој ни започињати да се молиш и бориш“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 409), поучавао је монахе Св. Пајсије Светогорац.
7. „Доста ћеш се изморити док не схватиш да је молитва без пажње и будности, губљење времена, труд без плате“ (Старац Јосиф Исихаста, Изложење монашког опита, 40).
8. Ноћна молитва се „нарочито цени и изузетно је тежак подвиг“ зато што „у те сате јача напада враг, и тежи је двобој са њим“. Међутим, „за неискусног је погубно да ступи у двобој“ јер после поноћи „тамне силе нарочито осећају своју моћ и нападају на душу са необичном јарошћу“ (Валентин Свенцинцки, „О молитви Исусовој“, у: Књига о Исусовој молитви, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2010, 195) па се зато почетнику препоручује да у то време спава.
9. Св. Порфирије Кавсокаливит је тврдио да постоје два „пута која нас воде ка Богу: један тежак и заморан, на којем предузимамо жестоке напоре против зла, а други лак, испуњен љубављу“. Уместо фронталног сукобљавања са демонским силама, боље је препустити се Христовој љубави. „Не упињите се да изагнате мрак из собе ваше душе. Отворите рупицу да уђе светлост, па ће мрак побећи“ (Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, 292), саветује он, истичући да ако се Христос усели у наша срца, ако задобијемо благодат, све ће се одвијати готово сáмо од себе, јер ће божански огањ постепено преобразити наше страсти. Но да би се Христос уселио у наша срца, потребно је да она буду чиста, да наше биће одише смирењем.
10. Подсетимо се поучних речи Св. Јосифа Исихасте: „Ако, на пример, говориш ’ја сам грешник’, а дубоко у себи мислиш да си праведан, не можеш избећи прелест“ (Старац Јосиф Исихаста, Изложење монашког опита, 56).
11. Св. Пајсије Светогорац сматра да „протестанти и католици имају само спољашњи духовни живот, привидан“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 232). На сликовит начин одговорио је на питање оца Плакиде у чему се састоји разлика између православља, римокатолицизма и протестантизма. Будући да су седели испред његове келије, саграђене од камена, старац Пајсије је православље упоредио са том чврстом каменом грађевином. Римокатолици су, по његовим речима, уклонили везиво између камења и „грађевину Цркве учинили нестабилном“, а протестанти су уклонили чак „и ситно камење између великих каменова“ (Исто, 199), те су тиме грађевину учинили крајње склону урушавању.
12. На њега су клирици Цариградске патријаршије вршили толики притисак да потпише Критску декларацију да је био принуђен да се закључа у собу, штавише да подупре врата намештајем.
13. Није наодмет споменути да, осим владике Максима Васиљевића, владике СПЦ које су учествовале на Критском сабору такође нису ставиле свој потпис на одлуке сабора. Неки од њих, нпр. владика Давид Перовић, баш ништа нису потписали, а неки тек један или два неспорна документа, која су у потпуном сагласју са светоотачким учењем.
14. Св. Козма Етолски „папу отворено назива антихристом и јеретиком“ (Зоитакис Атанасије, Равноапостолни Козма Етолски : житија и пророчанства, Истина, Београд – Шибеник, 2016, 82).
15. О старици Галактији архимандрит Антоније каже: „Током целог живота имала је црквени ум, поштовала је и покоравала се институционалним личностима Цркве“ (СГ 53).  Без обзира на своје благодатне дарове, она је у односу са владикама испољавала изузетно уважавање њиховог чина. У писму митрополиту Јеротеју Влахосу, она најпре изражава своје велико поштовање и тражи његов благослов, да би му затим саопштила: „Падајући на колена, поклањам се твојој светости и љубим ти ручице. Опрости ми што те зовем ’чедо моје’ – ти си Митрополит пун Духа Светога, а ја сам једна старица пуна грехова коју је Бог оставио до дубоке старости да би се покајала. Ипак, осећам бескрајну мајчинску љубав према теби и пуштам срце да се слободно изрази“ (СГ 20).
16. Почињући своје ноћне молитве најпре молитвом за локалног владику, Галактија би настављала да се моли „за све Патријаршије и Јерархе“. Говорила би: „Тежак је њихов посао. Нека их Бог просвети да праве што мање грешака“ (СГ 306).
17. Св. Порфирије је најавио да ће један клирик, „са великим утицајем у медијима и међу младима“, „претворити своје страсти у ’теологију’ Цркве“ (СГ173). Док, нажалост, има епископа „који промовишу оно што је противприродно“, „који прећутно дозвољавају абортусе, тобоже јер је случај под ’посебним околностима’“, већина њих ћути. „Исправни клирици се плаше ироничних и потцењивачких епитета попут ’опсесиван’, ’моралиста’, ’талибан’, ’хомофоб’ и слично“ (СГ 174).
18. Истакнимо неке од њих: Јеротеј Нафпактски, Неофит Морфски, Серафим Пирејски, Атанасије Лимасолски, Хризостом Трифилијски и Олимпијски, Јоил Едески, Августин Флорински, Епифаније Ледријски.
19. Након сусрета са Старицом, који је протекао у обостраној радости, велики руски пустињак је прокоментарисао да епископи углавном „нису у стању да појме и оцене знаке времена“. Разлог томе је следећи: „Њихова интересовања нису теолошка нити спасењска, већ економско-политичка, световна“. Они не схватају да „савремена проповед мора бити пророчка, усредсређена на покајање“ (СГ 132).
20. Види: СГ 272-273.
21. Свој благослов старица Галактија многима је, па и достојним владикама, даривала, скромно говорећи да га даје уколико га има. Један професор универзитета са Крита, кога је Старица запањила својом прозорљивошћу, замолио је да мараму која му је претходно поклоњена прими из њених руку. Старица Галактија је узела мараму „и почела да је крсти и да се тајно моли“, након чега му је предала, рекавши: „Узми је. Сада није моја. Њихова је“, показавши притом на иконе светитеља у соби. Добивши од њега икону Св. Пајсија Светогорца на поклон, дубоко је „утонула у посматрање лика Преподобног Пајсија. Очи су јој биле непомичне и загледане у даљину, као да види нешто велико и задивљујуће, као да се налазила негде другде“. Присутни су је чули да нешто неразговетно говори. „Са великом побожношћу“ Галактија се „прекрстила на посебан начин, више пута“, након чега је целивала лик овог светитеља. Изашла је у сусрет професоровој молби за благослов, скромно рекавши: „Ако га имам, нека вам је на здравље и спасење. Не знам да ли га имам јер сам једна нула. Имајте, међутим, покров Свете Тројице, Богородице и свих Небеских Сила“ (СГ 162-163).

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: света старица Галактија са владикама (препознајемо митроплита Неофита морфијског и Атанасија лимасолског), извор: immorfou.org.cy}