Први, други , трећи, четврти и пети део

VI

           У контакту са људима, упркос своје спонтаности и једноставности, била је изузетно пажљива и тактична, пазећи да никог не повреди. Једна од оних које су биле уз њу сећа се: „Није имала спољашње етикете којима би истицала своју побожност. Биле су јој одвратне религијске слаткоречивости. Никада није желела да се у очима других приказује као нешто важно и посебно. Осећала се као последња и преклињала је за молитву других и милост Божију. (...) Живела је за друге, а за себе је била мртва!“ (СГ 276). Упркос томе што је од Бога била обасута многим благословеним даровима, старица Галактија „никада није себи приписивала ниједан од колосалних дарова које јој је Бог дао. Није искоришћавала своје дарове за прикупљање следбеника, помно се скривала, а откривала се чудесно. (...) Волела је људе до самозаборава, али их је избегавала (нарочито док је била покретна) због смирења, када би приметила радозналост или дивљење“ (СГ 277). „Егоизам, показивање и самохвала били су јој потпуно страни. (...) Све је давала дискретно и тајно. Ако би се сазнало за њено милосрђе, веома би се узнемирила“ (СГ 223). Она је била изузетно милосрдна особа. Несебично је давала све што је имала, уверена да ће све што је потребно добити од Господа. Она сама сведочи да је понекад Христос одуговлачио са испуњавањем њене молбе, искушавајући њено стрпљење. Она би му тада рекла: „Зашто ми одлажеш, Господе, кад знам да ћеш ми послати! И ти знаш да ја нећу променити мишљење!“ (СГ 224).¹

           Старици Галактији било је поготово страно осуђивање. „Осуђивање је рак душе“ (СГ 159), упозоравала је оне који су били с њом у контакту. Иако је имала духовни дар да види нечији грех, уздржавала се од тога да га јавно објављује, подсећајући да то нису чинили ни свети оци. Штавише, говорила би: „Ђаво се радује да разоткрива и исмева туђе тајне. Бог то никада не ради“ (СГ 208). Гнушала се греха, али не и грешника. „Непрестано долазе у моју кућу људи са црним лицима, као да су врећа угља, црни због демонске власти над њима и пакла у којем живе“, понекад би, у поверењу, рекла блиским особама. Ма шта видела својим духовним очима, уздржавала се негативних коментара, говорећи самој себи: „Ко сам ја да судим?“ Уопштено би грехом потамнелим људима говорила о потреби покајања и повратка Богу, притом оптужујући себе, да се не би узнела поредећи се са њима, да је 'три пута гора од њих'“ (СГ 64). При крају живота ипак ће бити директнија, поготово према онима који су горди, ако не би реаговали на оно што би им изоколо саопштила.² Упозоравала је људе на неопходност старања да не осуђујемо и не учествујемо у оговарањима. „Оговарање је болест која се лепи за тело љубави“ (СГ 68), знала је да каже. За језик је говорила да је најнечистији део људског тела, јер он често хули, вређа, лаже, осуђује, клевета. „Ни за шта не вреди, осим када славослови Бога, објављује Његова величанства и говори оно што је у складу са његовом вољом“ (СГ 158). „Језик је најбољи пријатељ сатане“ (СГ 159), опомињала је она. Колико је значајно водити рачуна о ономе што говоримо, како не бисмо повредили друге, сведоче њене речи: „Највећа победа је да командујемо својим умом и својим језиком!“ (СГ 258).

           У свакоме је настојала да види клицу добра, а томе је поучавала и своја духовна чеда. Њен духовни син, Антониос Мориотакис, сећа се: „Тражила је нешто добро чак и код злочинца. Ако бисмо рекли нешто лоше о некоме, не само да би променила тему и прекорила нас, већ би исправљала и наш начин размишљања“ (СГ 239). Попут старца Пајсија, који је истицао да човек треба да подражава пчелу а не муву зунзару,³ и она је наглашавала значај добронамерности и гајења добрих помисли. „У свима је проналазила нешто добро и управо то је истицала“ (СГ 39), уверена да је ту клицу могуће оснажити љубављу и молитвом. Архимандрит Антоније Фрагакис, који је годинама био уз њу, кога је она иначе највише волела, истиче да је Старицу красила „обзирност према ближњем и немилосрдна самокритика“ (СГ 37). „За сваког је имала добру реч. Чак и најтеже и најсаблажњивије поступке, иако их није оправдавала, прећуткивала је и молила се за одговорне кад би за њих сазнала“ (СГ 38-39). Будући да је људе читала као отворену књигу, биле су јој познате мисли и жеље посетилаца, да ли су дошли да је виде из духовних разлога или само да би задовољили своју радозналост. Упркос њихових мотива, она је настојала да их, макар у извесној мери, преобрази својом љубављу. „Неки долазе са јаком жељом да ме истраже и створе проблеме другима, али ме није брига. Док су овде, ја не говорим, молим се гледајући у њихова срца и тајно их грлим својом љубављу. Одлазе са добрим мислима, а већина се враћа промењена“ (СГ 49).

           Старица Галактија је поучавала пре свега „својим примером“ (СГ 252), уверена да зрачење бића духовне особе има најбољи педагошки и мисионарски ефекат. Истицала је да се спасење постиже слеђењем Христа, угледањем на Христа. Спасава нас „подражавање Христа“ (СГ 278), говорила је. Радост којом је зрачила потицала је од свести да Христос пребива у њеном срцу. Захваљујући томе што се страх Божији који је осећала одмалена преобразио у огњену љубав према Христу, она је стекла слободу да о Њему говори као о момчићу кога шаље да извршава њене налоге.⁴ Попут Св. Серафима Саровског, који се сваком кога би срео обраћао речима „Христос васкрсе, радости моја!“, и она је сматрала да је Васкрсење „једина права вест на овом свету“, као и да хришћанин, упркос томе што је изложен искушењима, треба да осећа радост у свом срцу. „Када кажемо ’Христос Васкрсе’, ми кажемо да смрт више нема власти у нама“, да је смрт постала „само једна капија која води у загрљај Оцу“, појашњавала је Старица, подсећајући своју духовну децу да је управо радост критеријум да ли је неко заиста прави хришћанин: „Немојте бити тужни хришћани! Радост Васкрсења треба да сија из ваших очију тако да и они који не верују, пожеле да поверују видећи ваш мир“ (СГ 332).

_{Фото: деда по мајци свете старице Галактије, отац Никола Фустанакис, извор: immorfou.org.cy}

           О стању у савременом друштву она је говорила с тугом, истичући да је оно деформисано нарастајућом грешношћу људи. Често би понављала речи свог деде, који је ужаснут оним што је својим пророчким погледом видео, наговестио да ће човечанство постати „слично сатани“. Пред смрт он је духовним очима сагледао оно што се тада још увек чинило незамисливим, „да ће мужеложници (хомосексуалци) парадирати као елитна председничка гарда“, штавише „да ће их владари сматрати најважнијим главама“ (СГ 149). Један од кључних узрока деформисаном стању друштва је, по Галактијином мишљењу, криза породичних односа. „Иструлело је друштво, јер је пропала породица. А породица је пропала јер се отровао заједнички извор, брак“ (СГ 139). Часни брак данас постаје реткост. Људи су постали саможиви и усредсређени на телесна задовољства па стога више нису спремни да попуштају, а камоли да трпе, да се жртвују. „Брачни парови се данас разводе, јер не умеју да воле... Себичност ината, твдоглавост и телесни бес су кривци за то и они се разводе“ (СГ 296). У брачним односима супружника има „толико нечистоте, да је Свети Дух отишао, а ђаво игра међу њима.“ Што је више нечистоће у браку, „то је већа удаљеност међу њима и самоћа... Улази ђаво међу њих и прво раздваја душе... И трује и своју дечицу, своје потомке... Све то преузимају јадна деришта кроз крв... али и душа њихова то упија“ (СГ 139). 

           Позивала је супружнике да се старају о миру у кући и брину се о деци тиме што ће им поклањати љубав и пажњу. Ако један супружник евентуално непажњом плане, други не треба да му одговара истом мером, већ нека заћути и моли се у себи. „Мир у кући не чувају паметне речи, него трпљење и молитва. Када се ти молиш за онога ко те грди, Анђео Чувар тог човека одмах почиње да га смирује, а да он то и не зна“ (СГ 330-331). Попут старца Пајсија, опомињала је супружнике да се не препуштају гледању телевизије, а касније је упозоравала и на опасност која браку прети од фејсбука. Знајући да речи и слике својом енергијом делују на нас, саветовала је да се старамо о томе шта ћемо примати у своју свест. „Не пуштајте телевизор и лоше вести да вам трују душу, него упалите кандило и пустите да светлост Христова говори уместо вас“ (СГ 331). 

           У складу са позивањем на покајање за почињене грехе и опроштај другима за оно што су нам учинили, она је указивала да треба да имамо разумевање за несавршеност људи, поготово својих родитеља. „Дете моје, не гледај на своје родитеље само као на оне који су ти нанели неправду. Погледај их као на рањену децу која нису знала за љубав Божију. Оно што нису имали, нису ни могли да ти дају. Њихова неправда је њихова болест, а ти не треба да се љутиш на болесника, већ да га жалиш“ (СГ 334). Њен савет онима који су рањени грубим понашањем својих родитеља гласи: „Немој стално прстима сећања да копаш по тим ранама, јер оне никада неће зарасти. Предај их Христу“ (СГ 335). Обраћање Христу за помоћ увек је плодоносно, па и у овом случају. Старица је саветовала да се Богочовеку, извору и отелотворењу љубави, обратимо следећим речима: „Господе, Ти буди мој отац и моја мајка, испуни Својом љубављу празнине које су они оставили“ (СГ 334). На родитеље који су нас повредили треба гледати „са жаљењем, а не са гневом“. Старица Галактија појашњава: „Право исцељење долази када престанеш да тражиш од људи оно што само Бог може да ти да. Бог је твој истински Отац, а Пресвета Богородица твоја истинска Мајка. Они никада не греше и никада те не остављају“ (СГ 335). Човек је дужан да се моли за своје родитеље, ма колико да су га повредили. То је корисно како за њих тако и за оног ко је повређен. Молећи се за просветљење и спасење родитеља, истицала је она, „осетићеш како терет пада са твојих леђа. Тај опроштај њима је кључ који отвара врата твог сопственог затвора“ (СГ 334-335).

           Подсећајући да некад деца „нису имала психолошке проблеме које имају данас, јер су одрастала у добрим домовима“, где је свако „имао своју улогу“ па „није било супарништва“ (СГ 296), она је истицала да су родитељи одговорни за њихов духовни развој. Уместо што се старају о томе да својој деци обезбеде материјално богатство, родитељи би требало да се старају о моралном и духовном капиталу који им остављају. Старица је наиме „тврдила да је највеће наследство које родитељи остављају деци њихов сопствени врлински живот“ (СГ 331). Попут старца Порфирија, тврдила је да је лични пример најделотворнији у васпитању деце. „Не грдите децу много речима, јер речи улазе у једно ухо, а излазе на друго. Уместо тога, говорите Богу о својој деци. Молитва мајке је као невидљива рука која милује дете чак и када је оно далеко. Ако желите да вам деца буду добра, будите ви свети. Дете не слуша шта говорите, оно гледа шта радите. Кад види мир у вашим очима и молитву на вашим уснама, оно ће пожелети да буде такво“ (СГ 331).⁵

           Старица Галактија је истицала да човек треба не само да осећа захвалност Богу „и за слатко и за горко“ (СГ 337), будући да је све оно што нам се у животу догађа у складу са Његовим промислом, него и према људима који су му учинили било какво добро. „Незахвалност личи на губу (лепру)“ (СГ 167), имала је обичај да каже. Она је упоређивала захвалност са магнетом која привлачи у наш живот Божију милост. Притом нам она на сликовит начин представља каква је корист од захвалности: „Неблагодарно срце је као сува земља која не прима кишу, а захвално срце је расцветана башта у којој се Господ одмара“ (СГ 337).

_{Фото: свети Порфирије и Пајсије, извор: dogma.gr}

           Старица Галактија је по свом благом карактеру, као и по благодатним даровима којих је била удостојена, подсећала на Св. Порфирија Кавсокаливита. Духовно чедо Св. старца Порфирија, монах Јован, имао је обичај да је назива старица Порфирија. Не само што је била у стању да прозире садашњост, прошлост и будућност, не само што су њеним молитвама многи исцељивани, него је, попут стараца Порфирија и Пајсија, на себе преузимала туђе болове и болести.⁶ Често би, и не питајући посетиоце, иако се они још нису ни пожалили на своју муку, закрштавала њихове злоћудне туморе и болест би, на запрепашћење лекара, ишчезавала.

           Крсним знамењем закрштавала би не само болне него и своју постељу, углове просторије у којој је пребивала, храну. „Закрсти намернице за своје јело“ и помоли се, говорила је Старица, јер „освећује се и храна од тога и они који је једу“ (СГ 298). Свима је препоручивала да то чине, да се уздају у снагу крста, упозоравајући их притом да је веома важно да се правилно прекрсте.⁷ Уверена у снагу крста и молитвено обраћање Богу, Богородици и свецима, свим сељанима је поклонила крст и акатист Пресвете Богородице, предочавајући им да је „крст наш штит и наша лична карта“ (СГ 207), да човек побожним читањем акатиста привлачи наклоност Пресвете Богородице.⁸

           Иако су многи њеним молитвеним посредовањем исцељивани, старица Галактија је увиђала и потенцијални значај болести, ма колико нам оне биле тегобне, јер се захваљујући проласку кроз огањ болести човекова душа чисти. Попут стараца Порфирија и Пајсија, и она је сматрала да „Бог из љубави допушта тешку смрт“, да рак помаже да се очисте они који су прљавим уживањима испрљали своју душу. „Рак је раван мучеништву“, истицала је она. „Бог допушта да такви уђу у пећ рака... Ако то разумеју и сарађују са Богом, очишћују се и освећују. Зато, иако је лек за рак лак, Бог га још увек није открио... јер се Рај напунио (оболелима од) рака“ (СГ 69).⁹

           Не само што је, сходно својој саможртвеној љубави, на себе преузимала бол других људи,¹⁰ него је Старица такође објашњавала улогу бола у људском животу. Она наводи да Бог људима даје бол из три разлога. Образлажући први разлог, она истиче да као што виновој лози орезивање наноси бол, али јој у исти мах помаже да донесе већи род, тако и нас Бог „орезује“ посредством бола. „Кроз бол одбацујемо лоше навике, мењамо се душевно, узрастамо духовно и пунимо се дивним плодовима.“ Као други разлог она наводи да је сврха бола да ослободи душу малих несавршености. Иако се греховне ране зацељују искреним покајањем и исповешћу, ипак увек, због наше непажње, остану неки ситнији греси неисповеђени, па јак бол има функцију да завршава предузето дело. Трећи разлог је што бол има улогу да „лечи и велике грехе“. Наводећи пример рђе коју „рађа гвожђе, па потом та рђа изједа гвожђе“, она истиче да бол настаје услед прекомерног чулног уживања, а да затим „ти болови бришу та уживања“ (СГ 70). Премудри Бог „узима материјал човечанства, разорен грехом, и ставља га у ’калупе бола’ да би га поправио... да би га поново учинио људским“ (СГ 71), уверавала је Старица своја духовна чеда.

           Занимљиво је да је старица Галактија задржала благодатне дарове упркос томе што је после више можданих удара постала дементна и што је веома слабо чула. Али када би неко изустио реч похвале на њен рачун или када би се неко препустио осуђивању других, реаговала би, баш као и када би јој се за помоћ обратио неки невољник. Последњих година живота провела је непокретна у постељи, али би излазила из тела да некоме помогне или да се узнесе у небеске висине. Њена неговатељица о ономе што је често имала прилику да види каже: „Падала би у неку врсту коме, што је у суштини био дубоки занос (иступање), и док је изгледала као ’мртва’, у том тренутку се душа одвајала од тела и одлазила да помаже људима“ (СГ 168).

           Старица Галактија је била прозорљива, тако да је својим духовним очима сагледавала не само догађаје у садашњости него и оне у прошлости и у будућности.¹¹ Често би виђала новозаветне сцене, а посебно је била потресена виђењем страдања Св. архиђакона Стефана.¹² Све што је у вези са њеним духовним чедима било јој је познато, а често би им притицала у помоћ јер је поседовала дар билокације. Старица је била „мало дете у срцу“ (СГ 223), потпуно безазлена. У својој наивности поверовала је у речи архимандрита Антонија да је Бог удостојио дара да може да види шта се догађа на другим местима зато што је непокретна. На њено питање зашто јој старци Анастасије и Нил љубе руке, добила је одговор да то чине из поштовања, зато што је старија од њих.¹³

_{Фото: света старица Галактија, из отворених извора}

           Осећала је да се, због огромних непокајаних грехова човечанства, поготово абортуса и противприродног блуда, приближава крвава олуја, да смо надомак светског рата. Видела је духовним очима да су рат, болести, природне катастрофе, сиромаштво и глад пред вратима. Упркос томе што се ужасавала оног што је видела, схватила је да је страдање неопходно, да се греховна прљавштина, нажалост, може очистити само крвљу. „Доћи ће велика несрећа на човечанство! Узрок је грех... Ако Бог не допусти овај рат, наша врста нема разлога да постоји на земљи, с обзиром на то до чега је доведена“ (СГ 307-308). „Долази велика глад и друге несреће“, говорила је својим неговатељицама. „Изливаће се на улице гладни. Крашће, убијаће за комад хлеба“, са ужасом је наговештавала будућа дешавања. Показујући на иконе светих, говорила је неговатељицама да је од њих сазнала да је због готово незамисливе огреховљености свет потпуно иструлио. „Више га не спасава ништа осим великог рата“, с тугом је говорила, указујући на помраченост највећег дела човечанства грехом. „Чак ни животиње не чине гадости које чине људи. А и мантије (свештенство) се баве само новцем“ (СГ 127).¹⁴

           Захваљујући молитвама светитеља и заступништву Пресвете Богородице, Грчка, упркос своје огреховљености, проћи ће релативно добро. „Зло ће у Грчкој кратко трајати“ (СГ 126). Иако ће бити глади, она ће бити краткотрајна и моћи ће да се поднесе. „Живећемо од пужева и зеља“ (СГ 134), тешила је она Грке. Старица је, попут Св. Козма Етолског и Св. Пајсија Светогорца, пророковала напад Турске на Грчку, као и да ће се Русија умешати, што ће довести до дефинитивног краха Турске. Мада није била у стању да одреди тачан датум тих дешавања, наговестила је да ће се то одиграти за време Ердогановог наследника либералног усмерења.¹⁵ Турска инвазија на Грчку ће кратко трајати и биће неуспешна. Упркос томе што ће Турци „правити буку“, неће успети много тога да постигну.

           Описујући предстојећа дешавања, старица Галактија је у више наврата говорила о нападу Турске на Грке. „Подиће ће се дични Кипрани, Крићани, чак и жене... После ће их Русија добро средити. Једном заувек.“ Са великим симпатијама она је говорила о Русима, подстичући Грке да се моле за православне Русе, који по многим савременим светитељима имају светскоисторијску мисију одбране планете од зла: „Русија је наш пријатељ, највећи народ у Европи. Наши пријатељи, православни хришћани, они ће нам помоћи“ (СГ 74).¹⁶ Храбрећи своје сународнике, упорно би понављала да ће Руси „бити казнитељи Турске“. Упркос томе што се радовала предстојећој победи Грчке и уједињењу Кипра, осећала је жалост због оних који ће страдати. „Жао ми је што ће изгинути јер су и они људи, али не мирују“, говорила би, „не опамећују се“ (СГ 134), те им следи пропаст.¹⁷

           Старица Галактија је видела да ће се у будућности САД суочити са великим проблемима, у чему је сагласна са старцем Јефремом Аризонским. Због тога што су Американци виновници многих зала, искусиће праведну Божију казну. Не само што је најавила пандемију короне и у разговору са руским духовником констатовала да ће је глобалисти користити за остваривање сопствених себичних интереса, него је такође прорекла: „Американци ... доживеће ’бум’ (прасак). Велики газда ће учинити да дрхте“ (СГ 131).¹⁸

           Пророчке речи старица Галактије, ма колико изазивале нелагоду, не треба да нас наведу на страх и панику. Уосталом, она сама је упозоравала да хришћанину не доликује да буде уплашен. „Страх је отров који нам сипа ’црни’ (ђаво) да би нaм везао ноге и срце“, објашњавала је Старица и понудила нам решење како да поступамо: „Када дођу лоше мисли о будућности, ви само реците: ’Господе, ти управљај мојим животом, ја сам Твоје дете’“ (СГ 331).¹⁹ Ако знамо да су сва пророчанства условна, као и да се све одвија по божанској правди, онда нема сумње да свако од нас треба да буде свестан своје одговорности за будућа дешавања и покуша да властитим духовним преображајем допринесе добробити заједници којој припада и свету у целини. Утешно је што после њених најава: „Свет ће се преврнути наглавачке“ (СГ 123); „Долазе метежи, ратови, глад какву не замишљате“, следи оптимистичка најава да ће после тог огромног искушења за човечанство наступити време када ће људи почети да живе богоугодно. Синергија Бога, који жели покајање човечанства, „окретање Њему једном за свагда“ (СГ 125), и људског покајања, довешће до преокрета. Ма колико потресена ужасним призорима очишћења грешног човечанства крвљу и страдањем, старица Галактија завршава ведријим тоном: „Бог ће после извршити општу промену. Сви народи ће клекнути пред Њим“ (СГ 123).

           На крају, шта рећи, осим скрушено се обратити, још увек неканизованој светитељки, за молитвено посредовање: Света старице Галактија Критска, моли Бога за нас грешне.

1. Старица Галактија каже да је склопила договор са Пресветом Богородицом да празни своју кућу, а да јој мајка Божија шаље оно што јој је потребно. Дешавало се, додуше, да понекад Богородица „закасни да би ме искушавала. Али ја сам мирна јер знам да ће сигурно доћи“. Када би после неколико дана стигло оно што јој је потребно, знала би да каже: „Не изневерава ме Богородица у Својој речи“ (СГ 37).
2. Уп. СГ 208. Док су према Старици добронамерни посетиоци испољавали „неизмерну симпатију“, њена појава је код гордих и недобронамерних „изазивала неизмерну антипатију“ (СГ 234). Они који су од ње очекивали потврду властитих заблуда, непријатељски би реаговали чувши да она разобличава њихове псеудодуховне идоле или их благо упозорава да се окану греховног понашања. Она је стоички подносила клевете на њен рачун, тврдње да је у прелести, да је лажна светица и сл.
3. Уп. Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу, 219.
4. О њеном присном односу са Христом, кога је бескрајно волела, довољно говоре њене речи: „У срцу видим шта је Бог и шта сам ја. Бог је све, а ја сам ништа. Захваљујем Му, међутим, што ми показује моје мане и даје ми времена да се покајем. Свакодневно живим тајну Његове Љубави. Шта год Му затражим, Он ми даје.“ Иако сам Његово „најневаљалије дете“, Он пристаје да буде „момчић кога шаљем да ми разноси поруке“ (СГ 41). Старица Галактија такође каже: „Он се брине о мени и сваког дана видим Његову заштиту и љубав. Он је као мало дете; ја Га шаљем по налозима – чим Га нешто замолим, Он ми то пошаље“ (СГ 21).
5. Св. Порфирије је истицао да су за рђаво понашање деце углавном криви родитељи. „Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост“ (Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, 414), тврдио је он. Пошто је указао да је дечије понашање „у непосредној вези са духовним стањем родитеља“ (Исто, 415), Св. Порфирије родитељима поручују: „Постаните свети па нећете имати проблеме с децом“ (Исто, 418).
6. Иако је и сâм био веома болестан, старац Пајсије не само што се није молио за властито исцељење него је „примао на себе и болести других људи. Често смо га чули да каже: ’Боже подари ми болест тога и тога...’“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 222).
7. Уп. СГ 159.
8. Уп. СГ 207.
9. Св. Порфирије Кавсокаливит једном приликом је рекао: „Лек, којим се побеђује рак, веома је једноставан. Лекари су свакодневно у контакту с њом, он је пред њиховим очима. По благодати Божијој, и ја знам за њега. Међутим, Бога га не открива, јер се у последње време због те болести испуњава рај!“ (Сузе за свет, 468).
10. Уп. СГ 304. O томе како је Св. Порфирије Кавсокаливит преузео на себе ужасне болове жене оболеле од рака костију види: Загледан у звезду, 117-118.
11. Њена неговатељица забележила је марта 1920. године њене речи, које се очито односе на пандемију ковида: „Гледајте, гледајте! Види кревете, једни падају доле, други напуштени, трећи маскирани (прекривени) са машинама на носу.“ О њеној узнемирености због оног што је чула од анђеоских сила – да ће поједине владике променити начин причешћивања (у време ковида), сведоче њене речи упућене  неговатељицама: „Треба нам много батина... Иду да мењају причешће (начин причешћивања)“ (СГ 129).
12. Велику љубав испољила је Старица према првомученику архиђакону Стефану. Обраћала му се речима: „Дај ми мало од своје љубави према Христу.“ Описујући његово страдање својим неговатељицама, рекла је: „Носио је светлоплаву тунику, попут ваше мантије. Камење је падало као киша... Сав је био у ранама. Звери су били ти злочинци, Сви демони су ушли у њих. Он је непомично гледао у небо. Савле је држао одећу убица“ (СГ 102-103).
13. Уп. СГ 166, 241. Наравно, разлог таквог опхођења према Старици био је њихов увид у њен изузетан духовни ниво, али је архимандрит Антоније својим тумачењем настојао да је сачува од евентуалног осећања задовољства властитим духовним стањем, свестан да похвале у духовном животу могу да штете.
14. Руски духовник после кратког разговора са Старицом прокоментарисао је: „Епископи, већина њих, нису у стању да појме и оцене знаке времена. Њихова интересовања нису теолошка нити спасењска, већ економско-политичка, световна“ (СГ 132). Сличног мишљења била је и старица Галактија.
15. Сећајући се њених речи, монах Јован наводи: „Говорила је, на пример, да ће након Ердогановог пада доћи кемалисти и берзански моћници, и да ће они изазвати много горе инциденте на Криту и у Грчкој... И тада ће бити крај Турске и Грчка ће се прославити“ (СГ 176).
16. Занимљиво је да је на фрижидеру старица Галактија имала слику руског војника, мученика за веру, Св. Јевгенија Родионова. Присутнима би говорила да савремени руски мученик каже: „Нека ударе на Грчку, па ће видети шта ће им доћи од нас“ (СГ 81).
17. Св. Козма Етолски је прорекао не само да ће Константинопољ поново бити грчки, него и да ће трећина Турака изгинути у рату, да ће „трећина повјеровати у Христа а трећина отићи у Кохини Миља“ (Зоитакис Атанасије, Равноапостолни Козма Етолски, 65). Коментаришући пророчанство Св. Козме Етолског, старац Пајсије је рекао „да ће Руси – плавокоси народ – да предају Константинопољ Грцима“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, 259). Имајући на уму духовни закон по коме Бог дуго чека на покајање великог грешника, а да га страшна казна на крају чека ако се не покаје, најавио је пропаст Турске. Тврдио је да ће Грци, без учешћа у рату, добити Константинопољ зато што ће то бити у интересу великих сила. „Турци морају много да плате због свега што су починили. Тај народ ће пропасти, јер није благословен“ (Исто, 524).
18. Иако није сасвим јасно да ли је под великим газдом Галактија имала у виду Свевишњег или неку светску силу, пре свега Русију, чини нам се да ипак у виду има Свевишњег. У прилог томе наведимо њене речи пре уснућа: „Рекла сам Великом Газди (Господу): ’Узми ме сада, молим Те, не желим почасти у овој кожи’“ (СГ 314).
19. „Христова љубав нам не дозвољава да се осећамо несигурно, слабо, незаштићено, нити да се плашимо болести, старости и проблема“ (СГ 68), говорила је Старица

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: гроб свете старице Галактије извор: immorfou.org.cy}