На догађај Преображења посебно сам обратио пажњу током студентских година. Тада сам први пут прочитао књигу о Светом Серафиму Саровском, који се и сам преобразио у познатом догађају током разговора са Мотовиловим. Тог снежног зимског дана светитељ је засијао блиставом светлошћу, а Мотовилов је осетио како га испуњавају топлина и радост. То ми је, сасвим природно, привукло пажњу. Помислио сам: „Волео бих да и ја могу да видим нешто такво!" Та жеља се још више појачала када сам почео да читам и открио православно учење о светлости Преображења као о „божанским енергијама", које нису ништа друго до нестворена светлост Божија. Према том учењу, можемо да видимо божанске енергије и да учествујемо у њима, али не и у божанској суштини. То сам запамтио и наставио своје истраживање.

           Када се сада осврнем на то време, мислим да сам желео да видим две ствари. Прво, желео сам да „видим" нешто што би ме уверило у постојање Бога. „Када бих могао да видим такву светлост", размишљао сам, „више не бих сумњао." Друго, желео сам само то искуство – да и мене на неки начин испуни та светлост. Мислим да је ово најискренији начин на који могу да опишем своја тадашња размишљања. Вероватно нисам једини који је тако размишљао.

           Учење о божанским енергијама и нествореној светлости Преображења добило је догматско одређење на паламитским саборима у 14. веку. Црква је потврдила учење Светог Григорија Паламе да је виђење светлости Христове, које се понекад дарује човеку у молитви, заправо искуство Бога у Његовим божанским енергијама.

           Много година је прошло од тих мојих првих читања и истраживања током студентских дана. Требало ми је готово све то време да учење о божанским енергијама схватим на начин који ми је заиста био од користи. У великој мери, моје разумевање било је „заслепљено светлошћу". Под тим подразумевам да сам био толико усредсређен на искуство Преображења и на одбрану монаха коју је предузео Свети Григорије, да сам допустио да то обухвати целокупан опсег светоотачког учења о енергијама.

           Код раних Отаца, међутим, налазимо учење о енергијама које је много једноставније, чак и практичније. То учење можемо разумети ако једноставно погледамо значење речи „енергија" (energy), односно „енергија" (energeia). На грчком, energeia једноставно значи „делање" или „дејство". Божанске енергије, дакле, означавају божанска дејства, све оно што Бог чини. А шта Бог чини? Он ствара; Он одржава; Он све држи у Својој доброти; Он све покреће и све привлачи ка сједињењу са Њим. Оно што морамо разумети јесте да то држање у доброти, то покретање, привлачење, сједињавање, одржавање и стварање заправо јесте Сам Бог као божанске енергије. И када то разумемо, морамо увидети да „у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо".

           Али уместо да то разумем и созерцавам, годинама сам чезнуо за искуством божанске светлости. Као таква, та идеја ми је заправо одвлачила пажњу. Преображење је, на известан начин, одвукло пажњу и ученицима. Свети Петар је говорио о томе да на гори подигну три сенице, како би обележили или сачували успомену на тај чудесни тренутак. А када је Христос потом говорио о Свом предстојећем распећу, Петар Га је прекорео! Тиме је показао да још увек ништа није разумео о Христовом делу. Свако Христово дејство (укључујући и Преображење) било је кретање ка Крсту и ка делу („енергији") уништења смрти смрћу.

           Ово остаје кључ за созерцавање божанских енергија (које су свуда присутне и све испуњавају). Дела и дејства Божија по својој природи су крстообразна. Ми исповедамо: „Све си премудро створио", док нам се истовремено каже да је распети Христос „Божија сила и Божија премудрост" (1 Кор 1, 23–24). Свети Максим нам говори да онај ко разуме тајну Крста разуме све ствари.

           Свети апостол Павле био је дубоко погружен у ову тајну. (Он узвикује: „Да познам Њега и силу васкрсења Његова и заједницу Његових страдања" – Фил 3,10). Звук творевине, коју одржавају крстообразне божанске енергије, Свети Павле описује као „стењање као у порођајним боловима". Страдална творевина, која нам се открива у сваком тренутку, страда са Христом и стење са Христом.

           Занимљиво ми је што ме је, када сам размишљао о искуству Петра, Јакова и Јована са Исусом, Мојсијем и Илијом на гори Тавору, управо светлост највише заинтересовала. А када се сада осврнем на то, видим да сам ту светлост на неки начин посматрао као нешто одвојено од Самога Христа. Насупрот томе, речено нам је да је Христос Светлост света и да је та Светлост живот.

           Погледајмо како Свети Дионисије говори о божанским енергијама:

„[Бог] је Својим промислом присутан у свему и постаје све у свему ради очувања свега, остајући ипак у Себи и никада не иступајући из Свог сопственог идентитета, у оном једном непрестаном дејству у којем се састоји Његов живот; и тако, непоколебљивом силом, даје Себе ради обожења оних који се Њему обраћају." (О божанским именима, IX, 5)

           Једноставно речено, ученици су на гори Преображења видели као светлост оно што сви ми непрестано видимо као Божији промисао. И као што они нису препознали оно што су видели, тако ни ми не успевамо да разумемо и препознамо шта је заправо то што и сами видимо.

           Христос је стајао и разговарао са Илијом и Мојсијем – са светитељем који је жив узнет на небо у огњеним колима и са светитељем који је, према Предању, после смрти телесно узнет на небо. Узгред речено, овај разговор у потпуности оповргава оне који поричу заједницу светих и наше општење са њима. Ми следимо Христов пример. Ови светитељи су разумели тајну Крста. Речено нам је да су са Христом разговарали о Његовом „изласку" (exodus), односно Распећу. Говорили су у јединству са тајном саме светлости.

           Прослављати празник Преображења значи, по мом мишљењу, прослављати тајну Крста која дејствује у свему и кроз све. Целокупна творевина је попут блиставе одежде која стење и даје глас божанским енергијама које све нас одржавају – оном „једном непрестаном дејству у којем се састоји Његов живот".

           Светлост Христова просвећује све.

Протојереј Стивен Фримен

Извор: glory2godforallthings.com

Са енглеског превела: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: унутрашњост манастирске цркве на Тавору, извор: wikimedia.org