Протојереј Јован Паркер је декан Светотихоновске православне богословије у Саут Канану, у америчкој савезној држави Пенсилванији, најстарије православне богословске образовне установе у Северној Америци. Са три деценије искуства у свештеничком служењу и образовању младих људи који се припремају за свештенички позив, отац Јован говори о дару живота, улози породице, пријатељству у Христу и о томе како вера може преобразити страх у благослов.

Свако од нас је јединствен

Као декан Светотихоновске богословије, који усмерава многе младе људе који се припремају за црквено служење, како приступате својој мисији?

За мене је част што сам замољен да поделим своја размишљања о овом питању. Како православно учење обликује живот усмерен на служење људима? Како ја лично приступам овој мисији? Кључна реч овде је „личност“. Свако од нас, од тренутка зачећа до природне смрти, створен је као јединствена и незаменљива људска личност.

Бог нас призива у постојање! „Нека буде светлост!“ – и би светлост. „Нека воде произведу птице и рибе...“ – и појавише се птице и рибе. „Нека будеш ТИ!“ – и појавио си се ти! И ја!

Господ нам дарује живот као свети дар, а тај дар усмерен је ка двама циљевима: да Он заузме средишње место у нашем животу и да се ми угледамо на Њега и све потпуније учествујемо у Његовом животу. То је чудо, истинско дивљење. Један од мојих драгих учитеља написао је познату књигу у којој учи људе да препознају Богом дано назначење свога живота. Предлажем да погледамо на Распеће, Смрт, Погребење, Васкрсење и Вазнесење Господње како бисмо у њима сагледали и сопствено назначење.

Чак и када се свет налази у најтежем стању – било да је реч о ратовима на глобалном нивоу или о неизвесности и трагедијама у личном животу – ми верујемо: „С нама је Бог!“ Његовим присуством у нашем животу свако од нас постаје светиљка Божије милости и саможртвене љубави у свету – живо сведочанство Божије доброте.

Породица је наша прва евхаристијска заједница

Какву улогу породица има у Вашем животу и шта бисте саветовали онима који желе да створе стабилну породицу засновану на чврстим начелима?

Учили су ме да постоје два благословена „стања“ живота: брак и монаштво. Свакоме је потребна заједница. Муж и жена су од самог почетка благословени да се плоде и множе и да образују своју унутрашњу заједницу. Они који нису у браку призвани су на целомудрени безбрачни живот, а такво целомудрије најбоље се остварује у монашкој заједници. „Није добро да је човек сам...“ Благословен сам тиме што већ готово 32 године живим у браку.

Имамо двојицу одраслих синова, обојица су ожењени и имају децу. Видети децу своје деце заиста је благослов. Нисам био, нити сам сада, ни приближно најбољи родитељ. Пошто сам волео да својој деци наводим речи Светог писма, говорио сам им: „Децо, слушајте своје родитеље!“ А они би ми одговарали: „Очеви, не раздражујте децу своју!“ Како је дивно са својим синовима водити надметање цитатима из Светог писма!

Шта бих саветовао онима који желе да створе стабилну породицу засновану на чврстим начелима? Ево шта:

Прво: нека ваша деца виде како тражите опроштај једно од другога и како једно другоме праштате, а да од тога не правите представу.

Друго: пример деци треба да буде све веће смирење њихових родитеља, које се нарочито показује у спремности да затражите опроштај када сте у породици погрешили. И тражите опроштај конкретно: „Сине (име), молим те, опрости ми што сам викао на тебе. Заиста ми је жао“, и тако даље.

Треће: нека вам приоритет буде активно учешће у животу живе, локалне евхаристијске заједнице. Одлука да се „иде у цркву“ доноси се на Крштењу, а не недељом ујутру.

Четврто: нека вам давање десетка буде приоритет – дајте Господу првих и најбољих 10% својих прихода. „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ Као што пише Свети апостол Павле: „Зли разговори кваре добре обичаје.“

Пето: мужеви и жене, трудите се да једно друго надмашујете у узајамном поштовању.

Шесто: не дозволите да сунце зађе у гневу вашем у браку. Трудите се да, без обзира на све, ви будете први који ће опростити.

Седмо: родитељ не може истовремено бити и пријатељ својој деци – барем док она не достигну зрелост.

Осмо: за свакога од нас од животне је важности да памти да нам је децу поверио Господ и да ћемо за њих пред Њим морати да дамо одговор све до дана када она буду могла сама да одговарају за своје поступке. Зато је најбоље деци говорити: „Ово није моје мишљење; учим вас ономе чему нас је научио Исус Христос. Трудимо се да живимо животом достојним Бога. Можете бити незадовољни нама; можете сматрати да нисмо добри или праведни. Ако је тако, за то ћемо одговарати пред Богом; али ми настојимо да вас васпитавамо онако како нас је Он научио...“

Бог сусреће људе тамо где се они налазе

Ко је утицао на Ваше духовно формирање и које сте животне поуке од њих усвојили?

Одрастао сам у англиканској традицији, а мој духовни наставник у детињству био је отац Фред. Његова љубав према Богу била је заиста заразна. Био је спреман да учини све што Исус тражи. Имао је активну и сталну улогу у томе да томе поучава све младе. Никада се није устручавао да пита другог човека о његовом духовном животу и напредовању, а притом се нико никада није осећао осуђиваним. Поверавао је младима различита служења, омогућавајући им да узрастају у хришћанској зрелости.

Отац Јован Брек примио је моју породицу и мене у православну веру. Он је такође живи пример мирног присуства. Научио ме је готово свему што знам о пастирском животу. Нарочито ме је научио да, иако Бог пред нас поставља јасна мерила, Господ сваког човека сусреће тамо где се он налази, како би га преобразио. У моралном погледу не постоји сива зона, али се људски живот на земљи сусреће са многим стварима које нису ни потпуно црне ни потпуно беле.

Отац Тома Хопко помогао ми је да успоставим најважније везе између наших догматских уверења и пастирског живота – да повежем оно у шта верујемо са начином на који ту веру живимо.

Мој дугогодишњи пријатељ, саслужитељ и наставник, отац Маркус Берч, годинама ме је учио дубокој вредности истинског пријатељства и томе како да једни другима будемо ослонац у тешким временима кроз служење присуством и умеће слушања. Научио ме је и много чему о томе како се радовати животу и како проналазити радост у другом човеку.

Твоја вредност је од Бога, а не од света

Шта би млад човек требало да чини ако жели да иде добрим путем у животу?

Постоји мноштво гласова, слика, позива и ствари које нам одвлаче пажњу и које се свакога дана боре за нашу пажњу. Ево неколико савета које бих могао да дам младом човеку како би ишао не само добрим него најузвишенијим путем:

1. Твоју вредност и значај одређује Бог Који те је створио, а не било који човек на земљи – свакако не твоји непријатељи, а поготово не друштвене мреже. Ти си непроцењиво благо, које је Бог саткао и створио да буде светионик који другима, који не знају ни ко су ни Коме припадају, показује пут ка Њему.

2. Посвети себе Исусу Христу и следи путеве које нам Он открива. Он те никада неће оставити нити напустити и, као што нам сам говори, Његове заповести су живот. Он нам жели оно што је најбоље и може нас избавити од онога што је најгоре. Призивај Га редовно, макар и најједноставнијим речима: „Господе, помози ми!“ „Господе, не знам шта да радим, покажи ми пут...“ и тако даље.

3. Када не поступиш онако како је речено у претходној тачки, устани, отреси прашину са себе и реци: „Опрости ми, Господе; дај ми да сада почнем изнова...“ – и учини то.

4. Док не ојачаш у вери и не будеш сигуран у свој избор да следиш Христов пут, гради хришћанска пријатељства са онима који су такође предани Христу. Буди добар према свима осталима, али настој да не одлазиш на њихове забаве и да не потпадаш под њихов утицај. Воли те људе и показуј им Христа, али укрепљуј се са онима који бирају уски пут.

5. Слушај сведочанства – личне приче о томе како Христос спасава људе и у најтежим околностима када Му завапе. Ако ми пишете на адресу dean@stots.edu, поделићу са вама нека од тих сведочанстава. Нека те не надахњује њихов ранији живот, већ коренити преображај који је Христос извршио у њима када су Му се обратили да би живели.

6. Труди се да увек имаш на уму да је хришћански живот – Крст. Иако Крст можемо носити са радошћу, чему и тежимо, Крст боли и, гледано очима овога света, не завршава се добро. Али, како каже један мој пријатељ: „Христос није дошао да лоше људе учини бољима; дошао је да мртвима дарује живот.“ Хришћански живот није у томе да постајемо бољи. Он је у томе да пронађемо истински живот и да га живимо овде и сада; а највећи дар који нам Христос даје јесте победа над гробом.

Вера није у томе да видимо циљ, већ да знамо да ће Бог бити са нама на читавом путу

Шта бисте рекли као охрабрење родитељима који неочекивано сазнају да ће добити дете и осећају страх или несигурност пред оним што их очекује?

Нема сумње да неочекивана трудноћа може изазвати дубоку забринутост, стрепњу, страх, па чак и тугу у животу жене и мушкарца када их трудноћа изненади. Чак и у најтежим околностима, зачето дете је створење саздано по лику и подобију Божијем и живо људско биће које поседује свети дар живота.

Господ Исус Христос пише право по кривим линијама. Какве год се тешкоће појавиле у овом осетљивом и застрашујућем тренутку, оне могу постати најлепши благослов ако свој страх и тешкоћу принесемо Господу: „Господе, помози!“

Али то мора бити праћено искреношћу пред Богом у свим областима нашег живота. Нарочито када је таква трудноћа последица нецеломудрености, блуда или прељубе, веома је важно и у томе бити искрен пред Богом и признати: „Нисам следио Твоје путеве!“ А затим променити правац свога живота, учећи се да следимо Христов пут и тражећи помоћ од побожних хришћана око нас. Нико од нас није без кривице пред Богом; а један од начина на који други благодаре Богу за чудесне преокрете које је Он учинио у њиховим животима јесте да помажу онима који и сами пролазе кроз такав преокрет. У духу искрености и покајања у сопственом животу, будите отворени и искрено говорите о помоћи која вам је потребна, спремни да поднесете све тешкоће које се могу појавити на путу промене.

Све те тешкоће, иако их је у овом тренутку тешко (или можда немогуће) предвидети, могу се превазићи са Богом. Вера није у томе да видимо циљ, већ да знамо да ће Бог бити са нама током целог пута.

Неко је једном рекао да постати свет значи „учинити следећу исправну ствар“. Ја бих додао: без обзира на то шта сам учинио до овог тренутка, постати свет – живети животом за Христа – значи „учинити следећу исправну ствар“, ма колико она могла изгледати тешка. Када све то принесемо Христу, терет аутоматски постаје лакши, нарочито ако имамо на уму две ствари:

– заповест која се најчешће сусреће у Светом писму гласи: „Не бој се!“;

– Исус, чије је једно од имена „Емануил“ („С нама је Бог“), дао нам је многа обећања. Последње међу њима било је: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ Он вас никада неће оставити нити напустити.

Разговор водила: Надане Александра

Извор, фото: bogoslov.ru

Превод са руског редакција портала "Живот Цркве"