Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Неки људи мисле да се гордост огледа само у снисходљивом односу према другима, сујети и самовеличању. У ствари, то су само површни облици гордости, коју хришћанска духовна литература сматра мајком свих зала и порока.

Главна опасност гордости јесте у томе што она човеку заклања стварност, тако да он, заслепљен самовеличањем, претераним осећањем сопствене вредности и самоувереношћу, више не види никога осим себе.

То доводи до тога да човек себе увек оправдава, налази оправдање за сваки свој поступак, сматра себе савршеним и уверен је да му други нису потребни. С друге стране, у другима види само недостатке и слабости и супротставља им се кад год се истакну или када њихово мишљење наиђе на шире прихватање.

Гордељив човек је као нар који је изнутра труо, иако споља изгледа лепо.

Завист узнемирава горде људе, јер не желе да неко други поседује боље особине од њих. Њихова завист може их навести да повреде онога ко је изазива, па чак и да доведе до убиства. Много је разлога који човека наводе на оговарање, клевету и нарушавање угледа других, али оно што многи од нас можда не схватају јесте да је скривена гордост покретач свих тих порока.

Према учењу Светог Јована Лествичника, гордост рађа гнев, прекоревање, грубост, јарост, вику, хулу, лицемерје, мржњу, завист, самовољу, противљење и бунтовништво.

Наш савремени светитељ Софроније Сахаров (†1993) подробно, и психолошким језиком, набраја различите облике гордости. Он каже:

„Гордост је корен греха. Све појаве кроз које зло може да се испољи сабране су у гордости: претварање, сујета, властољубље, немарност, суровост, равнодушност према страдању ближњега, сањарење, необуздана машта, демонски израз погледа, демонски карактер целокупног држања, немир, очајање, мржња, презир, завист и комплекс ниже вредности. Код многих је ово последње врата ка телесној похоти, мучном унутрашњем немиру, тврдоглавости, страху од смрти – или, напротив, жељи да се живот оконча самоубиством – и, најзад, потпуном растројству ума, што није ретка појава... То су знаци демонске духовности. Међутим, многи људи нису свесни ових погубних процеса гордости јер они делују неприметно и пролазе тихо. Управо тада непријатељ напада како би уништио душу.“

Свети оци Цркве повезују гордост са човековим падом из Раја. Гордост Адама и Еве навела их је да покушају да достигну божанство користећи лик Божији, по којем су створени, како би достигли подобије Божије. Међутим, покушали су да то остваре без Бога, односно уз помоћ сатане. То и данас остаје главни човеков грех. Људи не желе Бога поред себе, јер Божије присуство захтева од њих смирење. А човек то у својој основи одбацује, јер сопствено постојање схвата искључиво кроз самопотврђивање.

Човек, у ствари, има снажну склоност ка претераном самозадовољству и самоуверености. У духовној литератури то називамо болешћу надмености, која представља корен гордости. Свети Јован Лествичник назива је „претечом гордости“.

Под надменошћу не подразумевамо само дивљење самом себи и обожавање себе, већ и тражење похвале од других. Надмен човек настоји да у очима других изгледа савршено, без обзира на стварно стање свога унутрашњег бића, и тежи да показује своје врлине, таленте и способности. И све то не зато да би служио другима, већ да би задобио њихово уважавање, похвале и узвишено место у њиховим очима.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"