Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Апостол Павле нам у лице баца речи од којих не можемо да се сакријемо: „Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе“ (Гал. 6: 3). То није блага поука, већ разобличавање, шамар умишљености, пресуда свакоме ко се надувао од сопственог значаја. И ова пресуда се не доноси апстрактним грешницима тамо негде, већ сваком од нас који овде стоји, а пре свега онима који су данас умислили да су велики.

           Златоусти говори отворено: управо онај ко сматра да је нешто није ништа и сама ова лакомисленост већ служи као први и најочигледнији доказ његове ништавности. Није подвиг оно што разобличава гордељивца, па чак то није ни грех, већ је управо мишљење о сопственој величини, које само себи доноси пресуду.

_{Фото: Седам смртних грехова: Гордост, Жак Кало, графика 5х7цм (1617.), извор: wikimedia.org}

           Погледајте око себе. Зар се оваква слика не види свакодневно? Људи без знања и талената, без иједне врлине, успевају да дограбе дужност, тренутак власти и одмах почињу да објављују, поучавају и презиру све унаоколо, као да се савест и ум издају заједно с функцијом. Светитељ Лука Кримски то отворено назива обманом: човек је добио звање – и умислио је да су сви око њега неуки. Међутим, пред Богом све ово звање не вреди ни пребијене паре. Велико је само смерно и чисто срце, док Бог гордост мрзи и одбацује.

           И долази тренутак за наплату, а он увек долази и никога неће мимоићи. Промени се ветар, фотеља се измакне, функција нестаје, а гомила која је јуче тапшала, окреће се и пљује за човеком. И шта остаје од јучерашњег „великог човека“? Гола и огољена гордост која се раније крила иза мундира, а сад штрчи у свој својој убогости. То нису људи велике памети и способности, већ прљавштина коју је бура подигла с морског дна. Док ветар бесни ова мутљавина се одржава на површини, мути воду, заклања светлост и изгледа важно и страшно. Међутим, кад утихне бура, сва ова мутљавина и прљавштина полако и неминовно ће опет као талог пасти на дно одакле ју је подигао вртлог околности. Претвориће се у талог, али њен отров неће нестати: амбиције које су једном окусиле власт не умиру заједно с функцијом. Укорењено високоумље, по речима преподобног Јефрема Сиријског, чини ништавним и самог човека и сав његов труд – до краја, без остатка. Преподобни одбацује сва оправдања: без смирења је узалудан сваки подвиг, сваки пост, свака ученост – све је то пепео и прах. И ђаво свакога бије његовим оружјем: мудрог хвата на мудрост, снажног на снагу, богатог на богатство, а красноречивог на његову красноречивост. Чак и подвижнику поставља мреже – у самој његовој врлини, дошаптавајући: „Ниси исти као остали.“ Зато, немојте се варати постом, знањем, положајем и заслугама, ако се иза њих крије надимање. Све се то већ распало и смрди на гордост.

           Праведни Јован Кронштатски не штеди никога:

„Човече! Против тебе је усмерено ово разобличавање апостола. Ти си потпуно ништавило у делу спасења, све чини благодат; твоји су само греси, а мислиш да си врлински човек. Вараш се.“ Не „они“, не „они горе“, већ ти.

Свако ко је сад у свом срцу помислио: „Хвала Богу, не ради се о мени,“ је први о коме је то речено.

_{Фото: свети Јован Кронштатски у седишту градске управе и полиције Санкт Петербурга (1897–1899.), извор: russiainphoto.ru}

           Доста смо се правдали поредећи се с онима који су гори, доста смо се одмеравали дужностима, звањем и туђим гресима како бисмо у поређењу с њима изгледали као праведници! Светитељ Теофан Затворник разобличава управо овај мамац самољубља: поредимо се с немоћима других, а не с оном мером на коју нас је Христос призвао – и зато се лако и радо узносимо.

Немој себе да поредиш с комшијом, већ с Јеванђељем, па од твоје умишљености неће остати камен на камену.

           Свака власт без смирења је прљавштина на врху таласа, а звање без Христа је дим, који ће расејати први ветар. Не варајте се мислећи да сте нешто док нисте ништа без благодати Божје! Одбацимо овај трули ослонац самољубља, док није сам пао заједно с нама. Рецимо сами о себи Христовим речима: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17: 10). Само ће смиреноумни опстати кад се ветар промени. Само празан суд Бог испуњава благодаћу – а онај који је пун гордости не може више ништа да прими.

ЛУКА (Коваленко)
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

_{Насловна фото: заостала густа прљава морска пена на плажи Форт Стивенса августа 2023. године, извор: facebook.com}