Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Првога дана Госпојинског поста црквени календар спаја два догађаја: на средину храма износимо Животворни Крст Господњи, а истовремено поштујемо спомен на старозаветне мученике Макавејце. На први поглед, пред нама се налазе две различите историјске епохе. Стари Завет, који крвари под јармом суровог паганског цара Антиоха Епифанија, и Нови Завет, који се крунише смрћу и Васкрсењем Спаситеља света. Међутим, ако се духовним погледом загледамо у дубину ове подударности видећемо да ове празнике чврсто спаја јединствени смисао. Христов Крст и подвиг старозаветних мученика нам говоре о истој ствари – о великој парадоксалној тајни спасења, о победи која на први поглед изгледа као апсолутни пораз.

           Пренесимо се у II век пре Христовог Рођења. Моћно царство Селеукида покушава да уведе паганство на силу и да избрише веру у Истинитог Бога. Од Јудејаца се захтевају потпуно одступништво и издаја Завета. Пред паганским судом стоје седморица младића, њихова мајка и учитељ. Младиће бацају на муке, деру им кожу и погубљују једног за другим пред мајком која је одбила предлог да макар најмлађег сина спаси по цену компромиса.

           Како овај призор изгледа с тачке гледишта секуларне и прагматичне логике? Као трагедија и потпуни крах: тоталитарна држава је сатрла шаку немоћних верника. Мучитељи одлазе с осећајем сопствене надмоћи и некажњености. Усмрћена тела хероја остају да труну и чини се да се њихова имена бришу из историје.

           Ако се живот оцењује у категоријама земаљског успеха, Макавејци су изгубили. Међутим, управо у томе се састоји пророчанска сила њиховог подвига:

мученици Макавејци представљају старозаветну икону тајне Крста.

Иако још увек нису имали пуноћу откривења о Васкрсењу, већ су живели предосећајући га. „Ти нас, мучитељу, лишаваш овог живота, али ће нас Цар мира васкрснути.“ Њихова верност је продор кроз трулежност света у реалност Вечности. Они су унапред показали силуету Голготе, много пре него што је на њој подигнут Крст.

_{Фото: литургијски вео "Јављање Богородице Сергију и празници", прилог великог кнеза Василија III и велике кнегиње Соломоније Тројице-Сергијевој лаври (1525. година), извор: wikimedia.org}

           Прошли су векови и старозаветна слика је постала историјска стварност. Син Божји долази на земљу и усходи на Крст. И људске очи поново виде исти онај „пораз“. Ученици напуштају Онога Коме су људи певали „Осана!“. Он је издат, претучен и прикуцан за срамно дрво између двојице разбојника. За Јудејце је ово саблазан, за Јелине је безумље. Непријатељи светкују, а ученици се крију. С тачке гледишта малограђанског разума, ово је катастрофа и фијаско. Међутим, управо у овој тачки беспомоћности се одвија тајна наше вере: Христос на Крсту не само да састрадава с човечанством – Он уништава последњу баријеру између Творца и творевине. У недрима голготске таме блеснула је светлост Васкрсења. Оруђе срамног погубљења претвара се у царски трон и главни символ победе над грехом, паклом и смрћу.

Крст је заувек обнажио главну лаж нашег света: истинска снага се не састоји у способности да човек потчињава, да приморава и понижава, већ у спремности да воли до краја.

           Богословље Крста и макавејског подвига није сувопарна теорија. То је изазов који је упућен нама, који живимо у свету, који се клања сили, успеху, комфору, финансијској доминацији и тренутном резултату. Сугерише нам се да побеђује онај ко има више ресурса, чији се глас даље разлеже или ко има тежу песницу. И како нас често саблажњава ова логика, тако да желимо да видимо да Црква има земаљску моћ, а да је наша вера гаранција за земаљско благостање! Свет нам говори:
Кад бирате опроштај уместо освете – то је слабост.
Кад губите свој приход ради савести, ви сте губитници.
Кад жртвујете време и ресурсе ради ближњег – то је непрактичност.
Међутим, управо у овим тренуцима у вама почиње да делује тајанствена сила Животворног Крста.

Подвиг Макавејаца нас учи да се не плашимо да изгледамо побеђени ради верности Богу. А Христов Крст нам дарује сигурност: ниједна суза, ниједна жртва и ниједан корак који су учињени због љубави и истине не нестају нетрагом.

           Улазећи у дане Госпојинског поста поклонимо се Часном Крсту. Сетимо се светих Макавејаца и замолимо Господа да нам да снагу да живимо тако да се не плашимо земаљских пораза, јер је с нама Христос Који је заувек победио овај свет.

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

_{Насловна фото: седам мученика Макавеја Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел, њихова мајка света Соломонија и њихов учитељ свети Елеазар (детаљ литургијског вела „Јављање Богородице Светом Сергију и празници”), извор: wikimedia.org}