Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је у суботу, 15. августа 2026. године, на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана , Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом Стефану у Борову.

Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј-ставрофор Александар Ђурановић, архијерејски намесник осечки, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, протојереј-ставрофор Немања Клајић, службеник ЕУО и парох боботски, протонамесник Драгослав Шалајић, парох маркушички, протојереј Љубенко Јовић, парох боровски, протонамесник Драган Сердар, старешина боровског храма, протођакон Војислав Николић, ђакон Радован Арсеновић и ђакон Здравко Бошковић.

Литургији су присуствовали господин Владимир Марјановић, Генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО Вуковар и господин Зоран Баћановић, начелник Општине Борово.

Највишим одликовањем Епархије осечкопољске и барањске, орденом Кнегиње Јелене, одликована је породица Мишљеновић из Борова, за честитост, пример у хришћанском животу и очувању традиционалне хришћанске породице.

Епископ Херувим је у својој беседи нагласио значај породице рекавши: “ Требамо сви да се трудимо, Црква на првом месту да се труди, да се труде наше институције и да изграђујемо боље услове за живот како би наша деца имала све оно што је неопходно. Да се трудимо како би они узрастали у здраве људе, честите људе, Србе православне који чувају своју веру, своју традицију и културу”.
 

Архипастирска беседа:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, поштовани Генерални конзуле Републике Србије, председниче Заједничког већа општина, начелниче Општине Борово, господо хришћанска, браћо и сестре и децо Божија, нека је свима благословено ово наше свето Сабрање овде у Борову у храму Светог првомученика и архиђакона Стефана.

Диван је Бог у светима својим и диван је дан као овај када смо окупљени у име светога као што је Свети првомученик и архиђакон Стефан. Живот сваког човека усмерен је ка Страдању али и ка Васкрсењу. Пут Светог Стефана био је трновит, пут ка Христу овенчан мучеништвом. Није било ни најмање сумње у то кога треба да следи и коме треба да служи. Често пута се код свакога од нас можда усели нека сумња, неки страх који је оправдан или није. Често пута неоправданог карактера јер лутајући својим мислима тражимо оправдања и доказе, сведочанства која би заменила чак и ону истину у Христу. Нема веће части од те да смо у Христу и са Христом, да за Христа страдамо и да у свом срцу држимо јеванђелску љубав коју нам је Господ посведочио и предао. Дао нам је да већ овде на земљи можемо да окусимо Царство Небеско, уколико живимо у благословеној заједници окренути једни према другима. Нема ни лепшег ни бољег пута, нити можемо окусити љубав Божију сем ако смо у заједници окренути Христу, сједињени са Христом у Цркви Божијој. То је прави пут, смер за сваког човека.

Све оно што нас једне од других удаљава, што у односе улива сумњу, црви су који изједају биће човека, изједају ткиво заједнице и кваре живот заједнице. Оно што нас удаљава од истинске љубави, од Бога, удаљава нас и од човека.
Да Бог не прашта оно што је у дубини срца сваког човека нико од нас не би био спашен. Бог нам је својим деловањем увек отварао Двери Царства, увек откривао своју љубав човеку да би знао да у овом свету ниједна љубав није већа. Ова вечна љубав се открива и нама када смо у заједници љубави Цркви, кад смо испуњени истином и на јеванђелском путу.

Црв сумње нема места у изграђивању односа, онда ту нема Христа, нема Бога нити Цркве у својој пуноћи. Тада је свако индивидуа за себе и гледа само своје циљеве и интересе. Нема хармоније коју Бог воли и коју је наменио за човека. Све ово најбоље се види у нашем српском колу, када се сви држимо за руке и играмо. Коло означава вечност, то је круг вечности. Зато се сви требамо трудити да живимо у покајању, једни са другима, да нас љубав Божија изграђује, да изграђује односе у једној пуноћи. Тренуци сумње у ближњега, у другога, резултат су човековог пада и самоумља, властољубља које нас одвраћа од истинског пута ка Царству Божијем.

Заиста је лепо видети нас овако окупљене око Цркве Божије, око Олтара Божијег, у великом броју са пуно деце. Данас смо одликовали у нашу дивну породицу Мишљеновић која је многодетна. Опстанак нашег народа на овим просторима темељи се управо на овоме, на чврстим и многодетним породицама које ће изграђивати наше друштво. Чврста породица је темељ опстанка и останка на овим просторима. Породица Мишљеновић препознала је ово јер следе пут Христов, живе за Крст Христов и Јеванђеље Христово. Зато их је Господ наградио, не овим нашим видним признањем, него лепотом коју породица са собом носи, децом као круном љубави, младошћу која је симбол опстанка. Ово је свима нама задатак, пример и пут, подстицај да требамо да истрајавамо на овим просторима. Требамо сви да се трудимо, Црква на првом месту да се труди, да се труде наше институције и да изграђујемо боље услове за живот како би наша деца имала све оно што је неопходно. Задатак свима нама је да се трудимо да децу васпитавамо у здраве и честите људе, Србе православне који чувају своју веру, своју традицију и културу. Тај подвиг је на свима нама: треба на том путу да истрајемо и да се никада не уморимо, да наш пут буде благословен и повезан са Крстом Христовим и Светим Васкрсењем Његовим. Носићемо тај светосавски крст и радићемо на том пољу. Већ смо започели са том идејом о изградњи дечијег вртића који би имао јеванђелски пристип здравом одрастању и васпитању наше деце, како би се она охристовила и обожила и како би наша деца постала добри људи, хришћани, људи православни и истински светосавци. Заједно са нашим институцијама кренули смо у том правцу: да осветлимо садашњост и унапредимо будућност, потпомогнути љубављу и вером честитих људи из руководстава Републике Србије и Републике Српске у синергији јединства са нашом матичном државом Србијом и нашом Републиком Српском, и, наравно, заједно са нашом локалном самоуправом и Заједничким већем општина, ми изграђујемо један православни вртић, изграђујемо тако и бољу будућност за наше малишане. То нам је велики задатак и подстрек сваком даљем раду — ми само кад смо у слози и јединству можемо чинити велика дела љубави уз помоћ и у славу Божију. Данашње одликовање јесте пример и подстрек у православном васпитавању деце, пример везан за Крст и љубав коју Јеванђеље Христово проповеда. Породица треба бити темељ нашег друштва. У синергији и садејству може се васпитавати на прави и благословен начин. Зато смо радосни што ћемо на овом путу истрајавати заједно, молимо се да нас Бог увек снажи и крепи, да љубав Божија увек буде са нама. Изграђујмо јединство, једни са другима и са свима онима који нас окружују, то је Пут, Истина и Живот, смер нашег опстанка и останка на овим просторима.
 

Живи, срећни и благословени били! Амин.

Извор, фото: Епархија осечкопољска и барањска