Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 15. августа 2026. године, на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом Литургијом у манастиру посвећеном том великом Божјем угоднику у Сланцима код Београда.

– Свети архиђакон и првомученик Стефан је био и човек вере и човек љубави, љубави читавим својим биће према Богу, а онда и према ближњем, према брату као према самом себи. Та и таква вера коју је имао Свети архиђакон и првомученик Стефан сметала је онима који су хтели да конструишу заповести Божје по својим правилима, по својој логици, по своме срцу, онако како њима одговара. Та погрешна вера и тада, и кроз векове и сада, која ставља себе у центар света, а не Господа Христа и Његово Јеванђеље, усклађује са својим потребама – беседио је Патријарх Порфирије и нагласио:

– Зато имамо често прилику да чујемо да Јеванђеље Христово треба модернизовати, а то значи да Цркву треба модернизовати, као да је то нека машина, као да је то нека справа која треба да се усклађује са токовима идеја, мисли, науке и свега онога што јесте свака данашњица. Као да Господ није дошао да спасе свет и позвао све на преображај, на узрастање у добру, у врлини и у љубави, и као да то зависи од било каквих спољашњих околности. Не! Црква је надвремена, јер је Господ вечан и надвремен, а то значи да је савремен и да је Црква са Њим, као Његово тело, савремена у сваком времену и да у сваком времену јесте квасац који позива на преображај, која позива на борбу са грехом, са страшћу, са егоизмом, која позива сваког од нас појединачно да буде бољи, да се преображава, јер само тако ће се онда и оно што је око нас, око тебе и мене, постајати боље и преображаваће се.

Беседу Патријарха српског г. Порфирија у целости прочитајте ОВДЕ.

Саслуживали су: Преосвећени Епископ липљански г. Доситеј; јеромонах Стефан, настојатељ манастира; свештеници Богољуб Остојић, Стефан Васиљевић и Владан Таталовић; и братство свете обитељи у Сланцима.

У народом предању постоје две верзије настанка манастира у Сланцима. По првој, основао га је Свети Сава почетком 13. века, а друга говори да је ктитор манастра био краљ Драгутин крајем 13. века. У турским документима из 1560. године се наводи да је манастир био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. За време владавине деспота Стефана Лазаревића током прве половине 15. века, када је Београд постао престоница, манастир је доживео велики процват, као и у време деспота Ђурађа Бранковића, када је – из поштовања према обновитељу и у част крсне славе Бранковића – манастир до тада посвећен Ваведење Богородичино почео да празнује Светог архиђакона Стефана. Деспот Ђурађ је, по предању, тада даривао манастиру честицу моштију Светог Стефана. Од тада се Сланци у народу називају Велики манастир.

Извор, фото: СПЦ