Први део

^{Напомена ред.: публикација је у фази дораде фото материјала}

^{Светосавски крст уздигнут на јужноамеричком континенту}

           Срби у Јужну Америку стижу крајем прве половине XIX века и махом се настањују у Аргентини¹. Први исељеници који долазе у Аргентину су Срби из Црне Горе (морнари из Боке Которске), Далмације, Лике, Херцеговине и Војводине која је тада била део Аустроугарске монархије. Ове људе на одлазак у тако далек свет покренула је немаштина и тежак живот у свом родном крају. Други талас насељавања одвијао се између два рата у време Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Захваљујући документацији Краљевине која је вођена у овом периоду процењује се да је 1939. у Буенос Ајресу живело близу 50.000 а у целој Аргентини око 80.000 људи са југословенских простора.² 

           Трећи талас усељеника Срба уследио је после Другог светског рата и њега су чинили политички имигранти. Срби који су живели у Буенос Ајресу посећивали су, заједно са другим православним верницима, руски храм Свете Тројице. Синови Светог Саве први храм на јужноамеричком континенту саградили су 1938. у Маћагају (Machagai), покрајна Ћако (provincia de Chaco), Аргентина и посветили су га Светом Николи. У овом храму служио је руски свештеник Александар Коноваленко († 1952). Данас црква Светог Николе има статус манастира.

_{Фото: православна црква светог Николе у Маћагају, извор: facebook.com}

           Други храм који су Срби подигли на тлу Јужне Америке била је црква Светог великомученика Георгија у Каракасу, у Венецуели, коју је осветио епископ америчко-канадски Дионисије 1969. Саму парохију основали су Срби политички имигранти још 1955. године. Први српски свештеник у Венецуели био је прота Емилијан Поповић који је дошао 1950, после њега од 1970. служи прота Стефан Рајчић. У Венецуелу из Хиландара 1974. стиже архимандрит Гаврило Савић (1934-2010). Отац Гаврило заједно са народом подићи ће цркву Светог Јована Крститеља у граду Маракај. Када се говори о служењу српских свештенослужитеља у Латинској Америци треба поменути и епископа едмонтског Саву Сарачевића (1902-1973)³, који је као клирик Руске заграничне цркве провео десет година у Аргентини.

_{Фото: владика Сава Сарачевић, извор: ruwiki.ru}

           После Другог светског рата патријарх српски Гаврило (Дожић) послао је у Буенос Ајрес свештеника Радојицу Поповића (1907-1960) родом из Бјелопавлића, који је годинама био једини свештеник Српске православне цркве у Аргентини. После његове смрти 1960, Срби скоро 30 година нису имали свештеника у Аргентини.

_{Фото: прота Радојица Поповић, извор: vaseljenska.net}

_{Фото: владика Доситеј Мотика, извор: orthodoxchurchbradford.com}

           Нови период у историји српске мисије у Латинској Америци почиње осамдесетих година XX века доласком јеромонаха Доситеја (Мотике). Будући епископ скандинавски, током свог служења у Латинској Америци, духовно се старајући о српској емиграцији, организовао је три богослужбена места и, уз свесрдну помоћ верног народа, 1986. године започео изградњу храма Рођења Пресвете Богородице, који је завршен и освећен 12. новембра 1995. године. Овај храм, подигнут по узору на студеничку цркву Светих Јоакима и Ане — задужбину краља Милутина, познату као „Краљева црква“ — постао је касније саборни храм новоосноване епархије. Црква Рођења Пресвете Богородице проглашена је 2019. године културним добром од посебног значаја за град Буенос Ајрес, као јединствени пример српско-византијског архитектонског стила у Јужној и Средњој Америци.

_{Фото: саборна црква Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, извор: pablobedrossian.com}

           Срби у Буенос Ајресу су још 1938. године, на земљишту које им је поклонила аргентинска држава, а према пројекту архитекте Драгутина Гајића, подигли храм Светог Саве. Овај храм данас функционише као женски манастир на чијем челу се налази игуманија Марија. У периоду пре оснивања епархије подигнут је и четврти српски храм у Аргентини — храм Светог Архангела Михаила у Венадо Туерту, у провинцији Санта Фе. Српске парохије у Јужној Америци тада су припадале Источноамеричкој епархији Српске православне цркве.

_{Фото: владика Кирило са епархиотима испред цркве светог архангела Михаила у Венадо Туертеу, извор: iglesiaortodoxaserbiasca.org}

_{Фото: Света архијерејска литургија у Венадо Туертеу, извор: iglesiaortodoxaserbiasca.org}

_{Фото: парохија светог Јована Крститеља у Маракају, извор: facebook.com}

           Сагледавши потребе православних верника на јужноамеричком континенту, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном заседању у мају 2011. године основао Епархију буеносајреску и јужно-централноамеричку са седиштем у Буенос Ајресу. Катедрални храм српског епископа за Латинску Америку постао је храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Након оснивања епархије, њоме је као администратор управљао митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић). Он је у Аргентину допутовао 22. октобра 2011. године, на празник Светог апостола Јакова Алфејевог, који је потом изабран за небеског покровитеља новоосноване епархије. Поверивши управљање новооснованом епархијом једном од својих најобразованијих архијереја, а у ширем хришћанском свету једном од најугледнијих православних епископа и богослова, Српска православна црква јасно је показала колики значај придаје православној мисији у Латинској Америци. Пред митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем налазио се нимало лак задатак — да устроји и организује епархију која се простире готово преко читавог једног континента. У овом истински апостолском подвигу цетињски архијереј пројавио је дубок богословски опит, велику духовну мудрост, истанчан пастирски дар и искрену мисионарску ревност. Његова прва и основна брига била је успостављање редовног богослужбеног живота и довођење свештеника који би понели тежину пастирског служења у Латинској Америци.

           Међу првим посленицима на њиви Господњој, који су се одазвали позиву митрополита Амфилохија и прихватили подвиг служења у Новом свету, били су: јереј Бошко Стојановић, парох буеносајрески; јереј Бранко Станишић, парох при храму Светог Николаја у Маћагају; јереј Исајло Марковић, парох при храму Светог Архангела Михаила у Венадо Туерту; јереј Саша Ђурђевић, парох при храму Светог Георгија у Каракасу; и јереј Душан Михаиловић, парох при храму Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у Сантјагу де Чилеу. Иако су се поменути свештеници у местима свог служења задржали краће или дуже време, сама чињеница да су се одазвали „у први час“ и поднели „тегобу дана и жеге“ (Мт 20,1–17) остаје достојна дивљења и поштовања.

           Митрополит Амфилохије је сваке године боравио у Јужној Америци, обилазећи постојеће и оснивајући нове парохијске заједнице. Са светопавловском ревношћу, овај старац-епископ прокрстарио је готово читав јужноамерички континент, одазивајући се свуда где је био позван, проповедајући и сведочећи истину Православља. Иако је у Латинску Америку дошао пре свега ради духовне бриге о потомцима српских исељеника у Аргентини и Венецуели, убрзо се показало да је мисија нове епархије далеко шира од пастирске бриге за православне хришћане српског порекла. Почеле су да настају парохије које су у великој мери чинили Латиноамериканци — новообраћени православни хришћани.

           Такав пример представља парохија Свете Тројице у колумбијском граду Медељину, основана 2014. године, којом пастирски руководи протосинђел Симеон (Лопез)⁴. Ова парохијска заједница непрестано расте, што представља један од јасних показатеља све већег интересовања Латиноамериканаца — у овом случају Колумбијаца — за Православље.Током свог боравка у Колумбији (2016–2018) имао сам прилику да више пута посетим ову парохију и да се непосредно упознам са православном заједницом окупљеном око оца Симеона (Лопеза). Као илустрацију онога што сам видео и доживео међу православним Колумбијцима у Медељину, желео бих да овде поделим неколико утисака из посете митрополита Амфилохија (Радовића) овој парохији 2017. године.

_{Фото: митрополит Амфилохије са Народом Божијим испред цркве у Медељину, Колумбија (из ауторове архиве)}

_{Фото: митрополит Амфилохије служи литургију у Медељину, Колумбија, (из ауторове архиве)}

_{Фото: рукополагање у ђаконски чин Естебана Дијаза, Медељин, Колумбија, (из ауторове архиве)} 

           Митрополит је боравио у Медељину од 8. до 12. децембра 2017. године, у пратњи протођакона Владимира Јарамаза († 2023), и том приликом рукоположио Колумбијца Естебана Дијаза у чин ђакона. Већ прве вечери по доласку, у просторијама парохије беседио је окупљеним верницима о светом Мардарију Ускоковићу (1889–1935), првом епископу Српске православне цркве на америчком континенту. Говорећи о светом Мардарију, владика је нагласио да су највећи мисионари Православља увек били светитељи и да је најснажнији аргумент њихове проповеди био управо њихов живот, јер је светост њиховог живота речитије сведочила о вери коју су проповедали од било које учене беседе. Личност православног архијереја који је живео и делао у XX веку на америчком континенту била је, разумљиво, блиска уму и срцу присутних Колумбијаца. Тако је један од њих, господин Тулио, после владичине беседе одлучио да сутрадан, приликом ступања у Православну цркву кроз Свету тајну миропомазања, узме име Мардарије. Током овог боравка блаженопочившег митрополита Амфилохија у Колумбији, у својству преводиоца био сам непрестано уз владику, а посебно ми се урезала у памћење једна његова реченица, која, по мом мишљењу, најбоље открива његов однос према православној мисији у Латинској Америци: „Није Амфилохије дошао у Латинску Америку зато што нема шта да једе на Цетињу, већ зато што вјерује у будућност Православља у Латинској Америци.“ У тим речима огледа се митрополитово дубоко уверење да Православна црква има будућност на латиноамеричком континенту. Управо у том духу схватао је и своје послање као епископа-администратора на латиноамеричком континенту.

           Светосавска мисија временом се проширила и на друге земље континента. Због ограниченог простора, овде ћу се задржати још само на примеру мисије у Еквадору, иако сам дубоко свестан да свака парохија наше Цркве у Латинској Америци завређује далеко већу пажњу и посебно сведочанство о свом мисионарском труду и подвигу. Дакле, поред Колумбије светосавско семе Православља пало је и на еквадорску земљу и тамо богато плодоноси. У лучком граду Гвајакилу архимандрит Рафаило (Чепрњић) од 2015. године проповеда и мисионари међу Еквадорцима. Отац Рафаило служи и проповеда на шпанском језику. Његову парохијску заједницу већином чине Еквадорци, обраћеници мада има и одређен број Руса и православних Арапа. Трудом и старањем оца Рафаила саграђен је први православни храм у Еквадору. Овај храм, посвећен Благовестима осветио је 13. новембра 2022. епископ буеносајрески Кирило уз саслужење више свешеника српске и румунске патријаршије.

  _{Фото: архимандрит Рафаило крштава у Православље обраћену Еквадорку, извор: in4s.net}

_{Фото: новорукоположени свештеник Василије са владиком Кирилом, извор: in4s.net} 

_{Фото: владика Кирило причешћује своје епархиоте у Благовештењској цркви у Еквадору, извор: in4s.net} 

           Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је 10. маја 2018. године за првог епархијског архијереја Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке епископа Кирила (Бојовића), кога је митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) 2. септембра исте године свечано увео у трон новоосноване епархије. Нови епископ добро је познавао прилике и потребе епархије, будући да је у Латинској Америци боравио још од 2014. године као архимандрит и архијерејски заменик, а од 2016. године и као викарни епископ диоклијски.

           Потомци српских досељеника наставили су дело својих предака подизањем нових храмова. Тако је у граду Ресистенсији, у покрајини Ћако, подигнут велелепни храм у византијском стилу посвећен Светој Тројици⁵. Храм је 5. новембра 2023. године освештао Његова Светост патријарх српски Порфирије, који је том приликом боравио у канонској посети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој од 5. до 10. новембра. Ова посета остала је забележена као прва и историјска посета једног српског патријарха Латинској Америци. Током свог боравка патријарх Порфирије обишао је српске храмове у Аргентини, упознао се са мисионарским радом епархије и разговарао са свештенством и верницима који су из различитих латиноамеричких земаља дошли да сусретну свог патријарха.

_{Фото: патријарх српски Порфирије са Народом Божијим у Аргентини, извор: mitropolija-zagrebacka.org}

           Осим тога, вредно је поменути и да Срби у Доминиканској Републици предвођени својим свештеником архимандритом др Евстатијем (Аздејковићем) подижу храм Преображења Господњег. Овај српски храм изграђен у византијском стилу биће први православни храм на Карибима.

_{Фото: владика Кирило, архимандрит Евстатије и парохијани цркве Преображења Господњег у Доминиканској Републици, извор: gorthodox.com}

           Велику пажњу епархија посвећује и издавачкој делатности на шпанском језику. Са благословом епископа Кирила (Бојовића), епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка објавила је 2023. године потпун превод на шпански језик Охридског пролога светог Николаја Велимировића⁶. Овај издавачки подухват има изузетан значај за развој и напредовање Православља не само у Латинској Америци, већ и у читавом хиспанофоном свету. Охридски пролог представља јединствено дело православне духовне књижевности. Поред житија светих за сваки дан у години, књига садржи и дубока богословска размишљања, тумачења Светог писма и духовне поуке владике Николаја. У том смислу, ово дело у себи садржи читаву библиотеку која обједињује бисере вере и Предања Православне цркве. Објављивањем шпанског превода, свети владика Николај добио је прилику да својом речју проповеда широм Латинске Америке, због чега су издавачи с правом на корицама навели: San Nikolai de Ohrid y de toda América — „Свети Николај Охридски и све Америке“. Поред двојезичног црквеног календара на српском и шпанском језику (Calendario eclesiástico), епархија издаје и часопис Santo Apóstol Santiago hijo de Alfeo („Свети апостол Јаков, син Алфејев“). Посебно је значајно што је ово први часопис једне православне заједнице у Латинској Америци који се у потпуности објављује на шпанском језику. То представља још један важан показатељ мисионарске свести и пастирске бриге епископа Кирила и свештенства епархије да драгоцени богословски и духовни текстови буду доступни на језику разумљивом народима Латинске Америке.

           Данас Епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка делује у Аргентини, Бразилу, Чилеу, Колумбији, Еквадору, Венецуели, Перуу, Никарагви, Костарики, Панами, Ел Салвадору и Доминиканској Републици. Историја ове епархије сведочи да је светосавско Православље на тлу Латинске Америке одавно превазишло оквире једне мале исељеничке заједнице. Светосавски крст, који су некада подигли српски исељеници далеко од отаџбине, данас се све више препознаје и међу самим народима овог континента. На тај начин мисија Српске православне цркве у Латинској Америци постепено прераста у истинско сведочење васељенског карактера Православља, које својом духовном дубином и литургијском лепотом привлачи људе различитих народа, култура и језика.

^{Перспективе православне мисије у Латинској Америци}

           Када је Православна Црква пре више од једног века крочила на тло Латинске Америке, дошла је првенствено на позив својих верника — исељеника који су у Новом свету тражили бољи живот, али нису желели да изгубе веру својих отаца. Данас, у првим деценијама XXI века, Православље на јужноамеричком континенту више није само вера емигрантских заједница. Оно постепено постаје део сложене религијске и културне стварности саме Латинске Америке.

           Последњих деценија овај континент пролази кроз велике религијске промене. Римокатоличка црква, која је вековима имала готово потпуни верски монопол, суочава се са сталним падом броја верника, док протестантске, посебно пентекосталне и неопентекосталне заједнице, бележе нагли раст. У многим земљама Латинске Америке милиони људи напустили су традиционални римокатолицизам тражећи непосредније и личније религијско искуство. Управо у том духовном и друштвеном превирању појављује се простор и за православну мисију.

           Неопентекостална проповед о „теологији благостања“, која успех, богатство и здравље представља као знак Божије наклоности, успела је да привуче огроман број људи на континенту оптерећеном сиромаштвом, социјалним неједнакостима, насиљем и политичком нестабилношћу. Ипак, религиозност заснована пре свега на емоционалном набоју, спектаклу и обећању земаљског успеха често није могла трајно да задовољи оне који су трагали за дубљим духовним искуством. Многи од тих људи временом су закуцали и на врата Православне Цркве.

           Из перспективе православног духовног искуства, ово није тек „религијска миграција“, како је називају социолози, већ пре свега — боготражитељство. Латиноамерички боготражитељи, сусревши се са литургијским животом Цркве, светоотачком духовношћу и догматском озбиљношћу православне вере, у Православљу су препознали оно што су дуго тражили: Цркву која чува живи континуитет са апостолским и ранохришћанским Предањем. Не само лепота византијског богослужења, већ и дубина православне аскетске и светотајинске духовности привлачи све већи број Латиноамериканаца.

           Зато данас у многим православним храмовима широм Латинске Америке већину верника више не чине потомци Руса, Грка, Срба, Арапа или Румуна, већ сами Латиноамериканци — преобраћеници у Православље. Исто тако, велики број православних свештеника на континенту чине људи рођени у Мексику, Колумбији, Гватемали, Бразилу, Венецуели, Чилеу и другим земљама Латинске Америке. Православље на континенту постепено добија и своје латиноамеричко лице.

           Као пример једне типичне латиноамеричке православне парохије навешћу литургијску заједницу при храму Успења Пресвете Богородице у Боготи. Литургијски живот ове заједнице имао сам прилику добро да упознам током три године проведене у Боготи, где сам предавао патрологију на богословском факултету Универзитета „Сервантес Сан Агустин“. Ова црква припада митрополији Васељенске патријаршије за Мексико, Централну Америку и Карибе. Храм је задужбина богатог грчког фабриканта Христа Арванитиса, који је, на иницијативу епископа амфипољског Силе, викарног епископа америчког архиепископа Јакова, купио земљиште и 1965. године започео изградњу цркве. Наредне године отац Павле де Баљестер посетио је Боготу и, уверивши се да се радови на храму убрзано приводе крају, договорио детаље око његовог освећења. Црква је подигнута у византијском стилу, од црвене цигле, са плавим кровом и куполом. Чин освећења храма извршио је 13. августа 1967. године епископ катанијски Јаков (Пилилис), викарни епископ архиепископа америчког Јакова. Успенска црква једини је православни храм у Боготи и као таква окупља све православне вернике који живе у колумбијској престоници и њеној околини. Међу верницима најбројнији су Колумбијци преобраћеници, а поред њих парохијску заједницу чине и православни Палестинци, Сиријци, Либанци, Руси, Грци, Срби и Румуни. Свештеник који у овом храму служи већ последњих двадесет година јесте Колумбијац, отац Мигел Гарсија, професор историје. Богослужења се врше на шпанском језику, док свештеник поједине делове Литургије произноси и на старогрчком. Символ вере и молитва Оче наш изговарају се на више језика — старогрчком, црквенословенском, арапском, румунском и шпанском — у зависности од присутних верника, јер свако изговара на свом литургијском језику. На тај начин пројављује се свеправославна саборност и, на известан начин, понавља искуство Педесетнице у Јерусалиму. Служашчи свештеник проповеда на шпанском језику. Сваке недеље припрема се литургијски листић на којем верници могу пратити, на старогрчком и шпанском језику, тропаре који се певају тога дана, као и литургијска читања — Апостол и Јеванђеље. Листић такође садржи пригодну беседу, објашњење празника или кратко житије светитеља који се тог дана прославља. Одговарања на Литургији изводе се наизменично на старогрчком, црквенословенском и шпанском језику.
 
           Гватемала представља изузетну и ретку појаву масовног преобраћења у савременом Православљу. Ова централноамеричка држава има велики број протестаната, а први председник евангелиста у Латинској Америци био је Хорхе Серано (Jorge Serrano), изабран 1991. године за председника Гватемале. Митрополит Атинагора (+ 2025), митрополит Васељенске патријаршије за Мексико, Централну Америку и Карибе [15], примио је 2010. године у Православну Цркву око 500.000 Гватемалаца са њихових 338 цркава и капела. Случај масовног преобраћења тако великог броја Гватемалаца у православној штампи често је представљан сензационалистички и тријумфалистички. Да би се овај догађај правилно разумео, неопходно је имати у виду његову историјску и друштвено-политичку позадину.

           У Гватемали је тридесет шест година беснео грађански рат (1960–1996). Током тог периода владина војска починила је масовне злочине и покоље над припадницима аутохтоних народа Маја, настојећи да их протера са њихове земље. Римокатолички свештеник Андрес Хирон (Andrés de Jesús Girón de León) током осамдесетих година стао је на страну сиромашних сељака и преузео вођство над сељачким покретом (Movimiento campesino), залажући се за аграрну реформу која би сељацима омогућила добијање земље. Основао је „Национално удружење сељака за земљу“ (Asociación Nacional Campesina Pro-Tierra) и 1986. године повео 16.000 сељака у марш дуг више од 140 километара, од града Ескуинтла до престонице Гватемала Ситија. Отац Андрес био је од 1991. до 1993. године члан Конгреса. Његово политичко ангажовање и борба за права домородачких народа нису наишли на одобравање у Римокатоличкој цркви. Бискупска конференција Гватемале објавила је 2000. године да је лишен свештеничког чина.

           Села у којима је служио остала су уз њега и иступила из састава Римокатоличке цркве у Гватемали, јер су управо захваљујући његовој борби добила земљу која је за њих значила живот. Поред земље, отац Андрес дао им је и још веће благо — православну веру.Још током боравка у Риму, отац Андрес упознао се са Православљем. Цркву коју је основао и којом је руководио назвао је Гватемалска православна црква и постепено почео да уводи многе елементе православног богослужења и духовности. Истовремено је трагао за канонском Православном Црквом која би прихватила његову заједницу, која је обухватала 120 села у планинским областима северне Гватемале и јужног Мексика.

           Овај процес трајао је читаву деценију, током које су православни свештеници посећивали те заједнице како би се непосредно упознали са њиховом духовном и канонском ситуацијом. Након што су заједнице примљене у састав Грчке православне митрополије за Мексико, започео је озбиљан духовни и пастирски рад са Црквом у Гватемали која се рађала. Митрополит Атинагора допутовао је 15. јуна 2012. године у Гватемалу како би посетио своју нову паству и рукоположио нове свештенике, неопходне за тако бројну заједницу верника. Пред митрополијом се налазио велики мисионарски изазов: требало је оправославити мноштво преобраћеника, од којих многи нису добро говорили шпански, већ неки од двадесет три дијалекта мајанских језика.

           Почињу да се отварају богословске школе и мисионарски центри у којима се припремају свештенички кандидати, катихете и мисионари. Велику помоћ Цркви у Гватемали пружа пензионисани мисионар из Пенсилваније, отац Џон Чакос (John Chakos), који са супругом, презвитером Александром Чакос, проводи већи део године у Гватемали. Овај брачни пар, који се од ране младости посветио мисионарском раду, несебично учествује у изградњи Православне Цркве у Гватемали. Отац Џон држи курсеве литургике и православног богословља, подучава младе гватемалске свештенике правилном служењу Свете Литургије, док презвитера Александра учи православне Гватемалке шивењу свештеничких одежди и свега онога што је потребно за православна богослужења. За упознавање православне мисије у Гватемали, њених изазова, тешкоћа, али и богатства духовног живота православних Гватемалаца, од великог је значаја њихов блог The Word from Guatemala („Реч из Гватемале“).

           Архимандрит Андрес Хирон упокојио се 14. фебруара 2014. године, у 68. години живота. Његово дело и мисију наставили су његови ученици. Један од њих, архимандрит Евангелос (Пата) изабран је за викарног епископа митрополије за Мексико, Централну Америку и Карибе. Епископска хиротонија извршена је 13. октобра 2024. године, а први православни епископ Гбатемалац добио име Осија, епископ сасимски Осија (Пата).

           У овом планинском крају, у којем већином живи сиромашно становништво без редовног приступа здравственој заштити, под покровитељством Православне Цркве 2015. године отворена је клиника у месту Агуакате. Лекари, стоматолози и друго медицинско особље долазе из Сједињених Америчких Држава и бесплатно пружају медицинске прегледе и лечење. У планинском селу Телмиће (Telmiche), изнад града Уеуетенанга (Huehuetenango), изграђени су Мисионарски центар Светих апостола Петра и Павла и Богословија Светог апостола Андреја Првозваног. Овај импресивни комплекс, намењен мисионарским, образовним и богослужбеним потребама Православне Цркве у Гватемали, подигнут је средствима које је обезбедио Православни хришћански мисионарски центар (Orthodox Christian Mission Center) са Флориде у Сједињеним Америчким Државама.

           Слични процеси, мада у мањем обиму, видљиви су и у другим земљама. На Куби је подигнут храм Светог Николе у Хавани, који је 2004. године освештао васељенски патријарх Вартоломеј у присуству Фидела Кастра. У Колумбији, Бразилу, Мексику, Чилеу и Еквадору непрестано настају нове православне парохије и мисије.

           Све православне цркве које данас делују на простору Латинске Америке суочавају се са озбиљним недостатком свештенства, а посебно свештеника са систематским православним богословским образовањем. Мањи број клирика завршио је студије на римокатоличким богословским факултетима, док значајан део свештенства уопште није имао могућност формалног богословског школовања. Зато је једно од кључних питања за будућност Православља у Латинској Америци управо образовање домаћег, латиноамеричког клира. Дугорочна стабилност православне мисије тешко да је могућа без формирања свештеничких кандидата који потичу из самог народа коме проповедају. Управо зато оснивање православне богословске школе на шпанском језику представља један од најважнијих предуслова за озбиљнији развој православне мисије на континенту. Изучавање православног богословља на матерњем, шпанском језику, не само што би олакшало и убрзало процес образовања, већ би будућим свештеницима и мисионарима омогућило да богословску мисао усвајају на језику на којем ће касније проповедати, служити и духовно руководити верни народ. То није само практично, већ и суштински мисионарско питање, јер Православље у Латинској Америци више не може остати искључиво везано за језике старих емигрантских заједница. У том погледу веома је поучно искуство Православне Цркве у Америци, која је оснивањем Богословије Светог Владимира у Њујорку и Духовне семинарије Светог Тихона у Саут Канану не само подигла ниво богословског образовања будућих пастира у Северној Америци, већ је допринела и развоју аутентичне православне богословске мисли на америчком континенту, а самим тим и снажењу православне мисије. Значајан корак у том правцу учинила је и Антиохијска патријаршија преко своје митрополије за Мексико, Венецуелу, Централну Америку и Карибе, покретањем 2009. године онлајн школе S.O.F.I.A. (Seminario Ortodoxo de Formación para Iberoamérica). Ова школа организује курсеве из основа православне вере и богословља за лаике, катихете и заинтересоване вернике широм Ибероамерике. С друге стране, од 2021. године, по благослову Његовог Високопреосвештенства архиепископа мексичког Алексија, Епархија Православне Цркве у Америци за Мексико обновила је рад своје богословске школе „Colegio Pastoral Ortodoxo de San Basilio“, мада је њена намена тренутно ограничена превасходно на формирање и образовање свештенства саме епархије. Имајући у виду да широм Латинске Америке расте број православних парохијских заједница, али и интересовање за православно, византијско богословље и духовност — како међу онима који су прихватили Православље, тако и међу римокатолицима — оснивање озбиљне православне богословске установе на шпанском језику могло би имати далекосежан значај. Такав корак не би допринео само јачању православне мисије, већ и развоју плодног богословског дијалога са другим црквама и хришћанским заједницама на континенту. У том контексту охрабрујуће звучи и недавна одлука грчког богословског факултета „Часног Крста“ у Бостону да у оквиру свог студијског програма покрене и програм православне теологије на шпанском језику.

           Још један важан изазов јесте развој православног монаштва. Иако у Латинској Америци постоји неколико манастира и монашких заједница, њихов број је још увек мали. Православно монаштво на континенту налази се тек у почетној фази развоја. Митрополија антиохијске патријаршије саградила је манастир Светог Антонија Великог у Хилотепеку, у  Мексику. Поред овог манастира постоји и манастир Свете Тројице који припада Руској заграничној цркви и налази се у самом граду Мексико Ситију. Овај манастир делује као парохија руске заједнице која пребива у престоници Мексика. Многи свештеномонаси (посебно Латиноамериканци преобраћеници) служе на парохијама широм континента и немају прави опит православног манастирског живота. Од женских манастира посебно треба поменути манастир Свете Тројице у Гватемали. Манастир је 1987. године основала монахиња Инес (Inés Ayau García), заједно са монахињом Маријом (Амистосо), чиме је посејано и прво семе Православља у Гватемали. Манастир се налази двадесет километара од престонице, Гватемала Ситија, на обали језера Аматитлан. Манастирски храм, посвећен Светој Тројици и подигнут у руском стилу, освештао је 2007. године митрополит Антоније (Чедрауи). Ова обитељ развила је веома живу духовно-просветитељску мисију у Гватемали и Салвадору. Игуманија Инес (Ајау Гарсија) основала је 2013. године Институт за високо образовање, који је 2021. прерастао у „Универзитет Олга и Мануел Ајау Кордон“.

           Нажалост, јужноамерички континент није имао тај благослов као северноамерички да на њега дође опитни и облагодаћени светогорски монах попут старца Јефрема Филотејског и Аризонског и да оснује манастире светогорског типа у којима ће се формирати мушке и женске монашке заједнице. Ипак, постоји нада да ће, можда, неки од старчевих манастира основати бар свој метох негде у Латинској Америци и на тај начин пресадити семе светогорског монаштва и подвига и на југ америчког континента. Овоме се многи православни хришћани искрено надају јер већ сада је јасно да без дубљег укорењивања монашког и подвижничког предања није могуће очекивати пуни духовни процват Православља у Латинској Америци.

           Посебан проблем представља и појава бројних неканонских и лажних „православних“ група које користе православно име и симболику да би привукле људе који трагају за Православљем. Навешћемо само неке од ових лажних цркава: Verdadera Iglesia Ortodoxa Rusa (Истинска руска православна црква), Iglesia Ortodoxa de Ecuador y Latinoamérica (Православна црква Еквадора и Латинске Америке), Iglesia Bielorrusa Eslava en el Extranjero (Белоруска загранична словенска црква). Нажалост, ови лажни православци успевају да преваре и увуку у своје организације људе који трагају за Православљем али из незнања упадају у њихове замке. Нису ретки случајеви да целокупна парохијска заједница пошто открије да припада лажној или неканонској цркви пређе у канонску Цркву.

           Упркос свим тешкоћама, може се рећи да је Латинска Америка већ заквашена квасцем Православља. Широм континента никле су бројне православне заједнице које често делују као мала острва у великом мору, али управо та мала острва постају пристаништа спасења за многе савремене боготражитеље. Латиноамерички човек, дубоко религиозан по свом духовном наслеђу, после деценија друштвених сукоба, насиља, сиромаштва и духовне дезоријентације, чезне пре свега за миром, утехом и духовном дубином. Управо ту Православна Црква има шта да понуди: светоотачку духовност, литургијско искуство Цркве и живо предање које човека не позива на религиозни спектакл, већ на преображај живота. Историјски развој Православља у Латинској Америци показује да православно присуство на овом континенту више није пролазна или маргинална појава везана искључиво за емиграцију. Од малих етничких заједница насталих међу досељеницима са Блиског истока и из Источне Европе, Православље је постепено прерасло у мисионарску стварност која се све дубље укорењује међу самим народима Латинске Америке. Тај процес је још увек далеко од свог завршетка, али је већ сада јасно да је на јужноамеричком континенту посејано семе које доноси плодове.

           Дубоко сам уверен да Православље има будућност у Латинској Америци. Ипак, од више важних чинилаца зависиће да ли ће мисија Православне цркве на латиноамеричком континенту достићи оне плодове које реално може и треба да донесе. Пре свега, неопходно је разумети да је то заједнички подвиг свих православних цркава, односно јурисдикција присутних на континенту. Подвиг у коме православни треба да пројаве дух саборности, а не дух међусобне конкуренције, затворености или подозрења. Истовремено, то је дело у коме су позвани да учествују сви православни хришћани, свако према својим могућностима и даровима. Потребно је да православни епископи широм васељене у својим епархијама пробуде мисионарску свест међу вернима, из које ће се родити и свест о неопходности духовне и материјалне подршке православној мисији у Латинској Америци. Морамо бити свесни чињенице да је данас, без озбиљне и континуиране материјалне помоћи, тешко постићи значајније резултате у проповедању православне вере, упркос ентузијазму, жртви и преданости појединаца који тамо делују. А први корак ка свему томе јесте да постанемо свесни да тамо, хиљадама километара далеко, у Латинској Америци, постоје наша православна браћа и сестре који су упалили свећу Православља и који се труде да се тај пламен не само не угаси, већ да засија још снажније. Управо зато овај текст има за циљ да вам, драги читаоци, пренесе барем трачак светлости те православне воштанице која гори у Латинској Америци, упркос свим ветровима и олујама овога света.

1. Аргентина је 1853. донела устав који је подстицао усељавање странаца због недостатка радне снаге и великих ненасељених области у унутрашњости државе. Осим тога, улазак у Аргентину је био много лакши него у САД и Канаду због чека се крајем XIX века многи Европљани у потрази за бољим животом опредељују за Аргентину.
2. Уп. Милеса Стефановић-Бановић, Бранислав Пантовић, „Наша“ дијаспора у Аргентини – историјски преглед и прелиминарна истраживања, Гласник Етнографског института САНУ, LXI (1), 2013, 6. 
3. Опширније о епископу едмондском Сави (Сарачевићу) видети у Владимир Димитријевић, Дародавци из вечности, Народно дело, 2024, 135-198.
4. Протосинђел Симеон (Лопез) је Колумбијац рођен 1980. године и по образовању је психолог. Митрополит Амфилохије замонашио га је у Цетињском манастиру у јуну 2014. а у чин јеромонаха рукоположио га је 14. јула 2014. у манастиру Острог. 
5. Земљиште за храм Свете Тројице у Ресистенцији доделила је 2017. управа провинције Ћако чији је гувернер тада био Хорхе Капитанић. Пројекат је израдио архитекта Алехандро Рогановић († 2020), Аргентинац српског порекла. По жељи митрополита Амфилохија за идејну основу храма узет је трихонос из манастира Златице (V век) у Дољанима код Подгорице. Камен темељац положен је 16. децембра 2017. Митрополит Амфилохије уз саслужење епископа Кирила (Бојовића) и епископа Методија (Остојића) одслужио је 8. септембра 2018. молебан за почетак радова на зидању храма који су завршени марта 2023. Радовима око подизања храма руководио је свештеник протојереј Бранко Станишић. Храм Свете Тројице освештао је 5. новембра патријарх српски г. Порфирије уз саслужење господе епископа, нишког Арсенија (Главчића), буеносајреског Кирила (Бојовића), далматинског Никодима (Косовића), будимљанско-никшићког Методија (Остојића), аргентинског и јужноамеричког московске патријаршије Леонида (Солдатова) и ремезијанског Стефана (Шарића). Уп. El templo de la Santa Trinidad, Resistencia - Chaco - Argentina, Asunción, Paraguay, 2023. 
6. San Nicolai de Ohrid y de toda América, El Prólogo de Ohrid. Vida de los santos, reflexiones y sermones para cada día del año, Diócesis de Buenos Aires, Sur y Centro América, Iglesia Católica, Apostólica, Ortodoxa del Patriarcado Serbio, Svetigora, Cetinje, Montenegro, 2023.
7. Митрополит Атинагора налазио се на челу свештене митрополије Мексика Васељенске патријаршије од 1996. до 2024. године. За његовог наследника хиротонисан је у Константинопољу 2. фебруара 2024. године архимандрит Јаков (Андриопулос). Нови митрополит Мексика Васељенске патријаршије уздигнут је у овај високи црквени чин са свега тридесет година и убраја се међу најмлађе православне епископе у свету. Свечани чин устоличења новог митрополита обављен је 16. марта 2024. године у саборном храму Свете Софије у Мексико Ситију.

др Марјан Алексић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: аутор преводи беседу митрополита Амфилохија на шпански његовој латиноамеричкој пастви медељинске парохије, из ауторове архиве}