Преподобни Петроније Продромски био је један од великих духовних отаца савременог Православља. У Румунском скиту Продром на Светој Гори дочекивао је сваког посетиоца у јединственој духовној атмосфери, којој је управо он у великој мери давао печат. Уз оца Јустинијана, који је носио бригу о управним пословима скита, и оца Јулијана, који је помагао у духовном руковођењу братства, био је покретачка снага духовног подвига у овој светој обитељи. Био је жива икона монаха-подвижника, испуњеног ревношћу и чистотом, човека који је горео у огњу молитве. Живећи у посту и бдењу, зрачио је таворском светлошћу.

Преподобни Петроније имао је савршену ревност за испуњавање јеванђелских заповести и савета. Припадао је нараштају филокалијских отаца који су духовни живот живели у свој његовој ширини, дужини, висини и дубини. Свети Петроније је себе принео на жртву ради славе Христове и Његове Цркве, ради части румунског православног и светогорског монаштва. У своме срцу носио је плодове радости, мира и светости, које је преносио и на братију скита, не само својим речима већ и сопственим примером подвижничког живота. Био је благ, али и чврст; тајанствен и смирен. Из његове исихастичке молитве зрачила је светлост, док су му смирење и ненаметљивост давали посебну духовну лепоту. Током дугих светогорских богослужења и свеноћних бденија увек је стајао на ногама. Иако строг према себи, био је отворен и пун љубави према свима који су му долазили. Упркос телесним немоћима, увек је налазио снаге и љубави да саслуша и очински посаветује оне који су долазили у Продром. Много пута сам га слушао на том светом месту, са осећањем да сам код куће. То је био духовни дом у чудесном Врту Пресвете Богородице, али и један посебан румунски дом, пажљиво негован са много љубави, истрајности и верности.

Свети Петроније Продромски био је поштован због свог светог живота како у Румунији тако и на Светој Гори. Још као дечак ступио је у манастир Њамц, а током живота обављао је бројна одговорна послушања: био је секретар и библиотекар Румунске патријаршије, члан покрета „Несагорива купина“ (Rugul Aprins), професор Богословије у Њамцу и Монашке школе у Слатини. Подвизавао се у манастирима Сихастрија и Куртеа де Арђеш, био игуман манастира Слатина, а потом сабрат и старешина Румунског скита Продром на Светој Гори. Као духовник уживао је велики углед међу савременицима – од патријараха, митрополита и епископа, преко професора богословља, игумана и духовника, до обичних монаха и верника.

Његовом канонизацијом место подвига румунских монаха у Вигли обогаћено је новим извором мира, радости и светлости. Уз преподобне Нифона и Нектарија, осниваче скита, Нектарија Протопсалта и преподобног Антипу Калаподештанског, Свети Петроније придружио се дивном сабору продромских светитеља, као узор монашког подвига и усрдни молитвеник пред Богом. Као човек мира и љубави, неговао је дубока духовна пријатељства са јерарсима и професорима богословља у земљи и иностранству, као и са знаменитим светогорским игуманима и богословима, међу којима су били архимандрит Георгије Капсанис из Манастира Григоријата и архимандрит Емилијан Вафидис из манастира Симонопетра. Посебно је чувао духовно пријатељство са Светим Пајсијем и Светим Клеопом Сихастријским, архимандритом Софијаном Богијуом из манастира Антим, старцем Дионисијем Колчијским, преподобним Димитријем Исповедником, архимандритом Арсенијем Папачоком и многим другим духовним великанима свога времена.

Његова канонизација донела је велику радост светогорским монасима, а нарочито румунским монасима, свештеницима и верницима. Читав православни свет поштовао га је због његове светости, учености и духовне мудрости. Свети Петроније био је истински уметник подвига, философ и богослов Духа Светога. Од сада па до краја векова прослављаће се сваке године 24. фебруара, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у чијем се скиту подвизавао током последњих деценија свога живота. Следио је Светог Јована правим путевима врлине, уподобивши се по животу Светом пророку Илији и преподобном Антонију Великом, живећи као пустињак у окриљу општежитељне заједнице.

С љубављу се сећамо његовог светлог лика

Сада, када се навршава 110 година од његовог рођења, са љубављу се сећамо његовог светлог лика, његових мудрих и благих речи које су извирале из срца испуњеног љубављу. Свети Петроније рођен је у духоносној Молдавији, у многочланој породици. Благочестиви супружници Јован и Олимпијада из села Феркаша, у области Њамца, добили су 23. маја 1916. године своје седмо дете од осморо деце која су доживела зрелу доб, давши му на крштењу име Петар. Његова мајка била је жива икона светости. Начин на који је касније говорио о светости своје мајке, блажене Олимпијаде, готово је јединствен у целокупној аскетској литератури. Од ње је научио молитву, рад, веру, честитост и љубав према Богу и људима. Светост његове мајке може се упоредити са светошћу мајки великих православних светитеља. И светост самог оца Петронија одликовала се посебном духовном узвишеношћу, ученошћу и особеношћу. Пре двадесет година, у једном духовном разговору, описивао је атмосферу манастира Њамц, у који је ступио као искушеник са свега четрнаест година, 1930. године. Тамо је похађао Школу за црквене појце и упознао Светог Јована Јакова Хозевита, чијим се примером духовно користио и о коме је касније писао у делу Смирене иконе. Живот Светог Петронија био је прожет светом ревношћу — ревношћу за пост и молитву, али и за богословско образовање. Од 1934. до 1941. године похађао је Монашку богословију у Черники, где су му међу школским друговима били Свети Софијан Антимски и будући патријарх румунски Теоктист. Након укидања богословије у Черники, диплому је стекао у Централној богословији у Букурешту, док је матурирао у гимназији „Михај Витезул“. Године 1942. уписао је истовремено два факултета — Богословски и Математички. Да би могао да финансира своје студије, запослио се у канцеларији Светог синода Румунске православне цркве. Исте године замонашен је у манастиру Њамц и рукоположен у чин јерођакона. Потом је живео у манастиру Антим, истовремено радећи у Патријаршијској администрацији. Године 1943. напустио је студије математике и уписао Филозофски факултет, који је завршио упоредо са Богословским факултетом, поставивши тако темеље своје широке богословске и културне образованости која ће обележити његово потоње духовно служење.

Године 1947. рукоположен је у чин јеромонаха и постављен за свештенослужитеља Патријаршијског саборног храма у Букурешту, истовремено обављајући дужност секретара патријарха Никодима. У периоду од 1947. до 1950. године био је члан чувеног духовног покрета „Несагорива купина“ (Rugul Aprins), који је окупљао истакнуте духовнике, богослове и интелектуалце око идеала молитвеног и духовног препорода. Године 1950. постављен је за професора Богословије у Њамцу, где је предавао педагогију, француски језик, катихетику и црквену музику. Након што је 1952. године постављен за духовника, прелази у манастир Слатину, где постаје професор и управник Монашке школе. У то време манастир Слатина, под мудрим руковођењем Светог Клеопе Сихастријског, представљао је праву духовну академију са више од стотину монаха и искушеника. У таквој средини отац Петроније се истакао као просвећени учитељ и поуздани духовни руководитељ. Његов животни и монашки пут издваја га као узор подвижништва и верности монашком призвању. Подвигу се, као круна, придружило и страдање за веру. Изабран за игумана манастира Слатине, управљао је обитељи од 1957. до 1959. године, када је био принуђен да је напусти услед примене злогласног Декрета 410/1959, којим су комунистичке власти покренуле жесток прогон монаштва у Румунији. Уследиле су године искушења, лишавања и прогона. Живео је код своје сестре, а потом је радио као чувар и благајник у манастиру Куртеа де Арђеш. Захваљујући патријарху Јустинијану, 1963. године поново је примљен у монашку службу у том манастиру, али се због нарушеног здравља убрзо повукао у манастир Сихастрију. Године 1975, након многих препрека и тешкоћа, успео је да оствари давно жељено поклоничко путовање у Јерусалим и на Свету Гору. Том приликом духовно се окористио сусретима са преподобним Дионисијем Колчијским и другим светогорским подвижницима. Недуго по повратку у Румунију, 1976. године, добио је од патријарха Јустинијана послушање да окупи групу од пет монаха и са њима отпутује на Свету Гору, како би духовно и братски помогао опустелом Румунском скиту Продром, који је у то време пролазио кроз тежак период свога постојања.

По доласку у Продром, отац Петроније је обновио редовно служење Свете литургије и свих седам служби дневног богослужбеног круга, истовремено предано радећи на обнови и уређењу ове светогорске обитељи. Братство га је 15. октобра 1984. године, противно његовој вољи и дубоком смирењу, изабрало за старешину скита. Током наредних двадесет седам година Свети Петроније је са светошћу и мудрошћу управљао Румунским скитом Продром. За време његовог игумановања скит је доживео истински препород: братство је порасло на четрдесет монаха, обновљени су храм и манастирски комплекс, а светогорски поредак богослужења и монашког живота очуван је и предат новим нараштајима. Преподобни Петроније више је проповедао својим животом него речима. Неизмерно је волео богослужење и црквено појање, у којем је био ненадмашан познавалац и изврстан појац. Често је говорио да је хришћанину од велике користи да одлази у храм чак и онда када је болестан, јер се управо у заједници Цркве човек укрепљује благодаћу Божијом. Последње године његовог живота биле су обележене тешким телесним страдањима, која је подносио са мученичким трпљењем и потпуним предавањем вољи Божијој. О тим данима потресно сведочи отац Модест, његов ученик и неговатељ током последњих месеци живота, у књизи посвећеној свом духовном оцу. Носећи до краја крст подвига и страдања, Свети Петроније је достигао славу васкрсења и вечног живота. Никада се није жалио на своје болести и искушења, већ је све препуштао промислу Божијем. Попут великих светитеља, није памтио увреде и лако је праштао свакоме. Његов анђелски живот био је угодан и Богу и људима, те га је Господ Христос примио у Своје небеско Царство 22. фебруара 2011. године.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"