Пише: † Његово Преосвештенство епископ праховеански Тимотеј, викар архиепископије букурештанске

Веома ретко нам је дарована радост да о богоугодним људима сазнајемо кроз сведочанство њихове сопствене деце. Историја Цркве сачувала је, као у миомирисном сасуду, један такав пример из златног века хришћанства, када је Свети Григорије Богослов ликом и речју осликао своју мајку и остарелог оца, описујући их филокалијским бојама и светлошћу духовног искуства. Њихов живот био је усмерен најпре ка Богу, а потом ка породици. Живели су у времену искушења и догматских заблуда, али су сачували непоколебиву веру и неговали најузвишеније хришћанске врлине. У истом духу дубоко нас потреса и готово до суза дотиче синаксарски запис који је Свети Петроније Продромски саставио о својој мајци Олимпији, која се у документима свога времена помиње под именом Олимпијада.

У матичној књизи Општине Фаркаша из 1880. године Олимпија се наводи као кћи Григорија Асафтеја и Султане. Њен отац је у то време имао 42 године, а мајка 36, док су сведоци уписа били Петреа И. Алупулуј и Петреа Василе Аиринеј, житељи села. Иако се отац Петроније не задржава на многим биографским појединостима, из његовог сведочанства сазнајемо да је проживела скоро осамдесет седам година, од којих тридесет девет у браку, а двадесет пет у удовиштву.

Рођена је 8. септембра 1880. године, на празник Рођења Пресвете Богородице. Матични запис бележи чак и час њеног рођења — десет сати пре подне, управо за време Свете литургије, као тихи знак благослова који ће пратити читав њен живот. Удала се у јануару 1903. године, у двадесет трећој години живота, а Господу је предала душу ујутру 4. јула 1967. године.

Њен супруг Јован, отац Светог Петронија, рођен 1873. године, упокојио се 1. августа 1942. године, савладан пелагром у време Другог светског рата. Био је мобилисан и налазио се негде у околини Јашија. Имао је тада седамдесет година. Позив на службу у тако позном добу сведочи, с једне стране, о пожртвованости и оданости људи свога времена према отаџбини, а с друге стране о тешким околностима и недостатку људства у годинама ратних страдања. После мужевљеве смрти Олимпија је поживела још двадесет пет година као удовица, носећи свој крст са стрпљењем, смирењем и надом у Бога.

Дубока и постојана вера његове мајке

Отац Петроније оставио нам је искрено и драгоцено сведочанство о дубокој и постојаној вери своје мајке. Празнике је прослављала са великом побожношћу, нарочиту пажњу посвећујући држању постова и молитвеном сећању на упокојене. Њена милостивост није познавала умор: невољницима, рођацима и болеснима доносила је посуду млека, ведро воде или једноставну, тиху реч утехе. У празничне дане никада није кувала, већ је све припремала унапред, до звука звона које је најављивало недељу или велики празник.

Сва деца су редовно одлазила у храм, а пред полазак од куће једни од других су тражили опроштај речима које су у својој једноставности носиле дубоку духовну снагу: „Опростите!“ – „Бог да вам опрости!“ Била је вешта у свим домаћинским пословима. Прела је и ткала, израђивала одећу за укућане — кошуље, сукнене хаљине, опанке — као и постељину и ћилиме. Подједнако се успешно старала о домаћинству и пољским радовима, а својих осморо деце подизала је са пажњом, пожртвовањем и љубављу.

Отац Петроније сећао се и тешких година након доношења Декрета бр. 410 из 1959. године, када је био удаљен из манастира. Повукавши се на имање једне побожне и добронамерне сестре, извесно време је боравио у родитељском дому, где је поново проживљавао успомене из детињства. Тада је посетио рођаку Мариору Гавриле, која је лежала тешко болесна, и однео јој нове чарапе које је исплела његова мајка — мали, али речит знак љубави која се никада није умарала у служењу другима.

У данима који су претходили празнику Васкрсења Христовог, очи Олимпијаде често су биле испуњене сузама док је размишљала о страдањима која је Господ претрпео ради нашег спасења. Из тих сећања постепено се оцртава њен лик: кротка и вредна мајка, побожна и милостива жена, срце које је тихо и неприметно горело љубављу према Богу и ближњима, остављајући за собом светлост која не пролази и не гаси се.

Није се одвајала од Свете Цркве

Иако је у последњим годинама живота била оптерећена старошћу и многим телесним немоћима, Света Олимпијада се није одвајала од Свете Цркве осим онда када ју је болест приморавала да остане у близини свога дома. Све док је имала снаге, њени кораци следили су добро познати пут ка храму, а њено срце остајало је нераскидиво везано за богослужбени живот и литургијски ритам села.

Добро је познавала житија многих светитеља, са постојаношћу је изговарала Символ вере, знала је напамет читаве одломке из Светог Јеванђеља и Псалтира, као и бројне молитве и тропаре. Већину тога усвојила је слушајући богослужења и непрестано боравећи у Цркви. Молитва је за њу била унутрашње дисање душе. Молила се много и дубоко, а деца су је често затецала на молитви, иако се она са нарочитом деликатношћу трудила да је нико не види, чувајући као тајну своје разговоре са Богом.

Са мудрошћу и унутрашњим миром унапред је припремила све што је било потребно за њен погреб, као да је желела да за собом остави спокој, а не бригу. Недуго пре свог упокојења рекла је Гликерији, кћерки која је била уз њу у последњим часовима живота: „Позови оца Јонику да ме исповеди.“ Те речи сведоче да се њена душа свесно, мирно и сабрано припремала за велики сусрет са Господом. Нешто пре растанка са овим светом угледала је како стазом према кући долазе три жене одевене у бело. Изненађена, њена кћи је погледала кроз прозор и рекла да никога не види. „Пусти“, одговорила је Олимпијада мирно, „дошле су по мене.“ Тако се и последњи тренуци њеног земаљског живота уклапају у сведочанство једне душе која је читав свој век проживела у вери, молитви и нади на Господа, очекујући не са страхом, већ са миром, сусрет са вечношћу.

После Светог причешћа више ништа није окусила

Након што се причестила Светим Тајнама Христовим, више није узимала никакву храну, примајући једино воду са извора. У ноћи која је претходила њеном одласку из овога света непрестано се молила тихим шапатом, као да је свака изговорена реч била последњи принос који приноси Богу. Странице које нам је оставио Свети Петроније Продромски одишу ретко виђеном лепотом, једноставношћу обасјаном истином, чистотом и духовним миром.

Отац Петроније није био човек који је лако узимао перо у руке. О томе сведочи и једно писмо које сам му упутио док сам припремао књигу посвећену архимандриту Клеопи Илије, недуго после његовог упокојења. Одговорио ми је са великом деликатношћу, саветујући ме да се обратим онима који су оца Клеопу познавали непосредније, напомињући да је он већ дуго времена одсутан из Румуније. Тада сам схватио колико је ценио писану реч и са каквом је одговорношћу приступао свакој реченици коју је стављао на папир.

Касније, читајући његове записе о монасима које је упознао у манастиру Њамц, у Букурешту и на другим местима, уочио сам исту пажљивост и унутрашњу меру. Трудио се да не запише ништа што није истинито, али ни да, макар ненамерно, повреди некога о коме је писао. Моја радост била је утолико већа када сам у једној од његових књига пронашао и текст посвећен оцу Клеопи. Сигуран сам да га је написао након објављивања зборника сведочанстава који сам му послао и на коме ми је касније захвалио.

И у тексту о оцу Клеопи, као и у записима о другим монасима које је помињао, дивио сам се лепоти и искрености његових речи. За једног од њих записао је да није уживао нарочит углед међу својом сабраћом, али је ипак умео да у његовом животу препозна нешто драгоцено и поучно, неки детаљ достојан да буде пример другима. То је био његов начин да сачува сећање на људе и да унесе светлост тамо где су други видели само сенке.

Пре извесног времена био сам у контакту са Валеријом, једном од сестричина Светог Петронија, универзитетском професорком у Јашију. После канонизације преподобног Петронија, а нарочито његове мајке Олимпијаде, покушао сам поново да ступим у везу са њом. Знала је многе породичне појединости које је понела из младости. Тада сам, међутим, сазнао да се Валерија већ била упокојила. Сахрањена је у Бакауу, где се њена породица настанила у последњим годинама живота.

Након тога потражио сам и друге сроднике: Геновеву, сестричину Светих Петронија и Олимпијаде, као и Флореу Георгија, њиховог сестрића и некадашњег професора у месту Тргу Окна у округу Бакау. Од њих сам сазнао неколико драгоцених појединости које отац Петроније није поменуо у свом запису и које су, по свој прилици, познате веома малом броју људи.

Непосредни сведоци живота светитељке

Уношење ових сведочанстава на странице књиге тако постаје чин исповедања и незаборава, израз одговорности према памћењу и историјској истини. Њихова вредност је утолико већа што потичу од чланова породице Танасе, непосредних сведока и савременика како младалачких година оца Петронија, тако и последњих година живота његове свете мајке Олимпијаде.

Захваљујући тим сведочанствима постепено су се оцртале и неке драгоцене појединости о породици Свете Олимпијаде. Њен супруг Јован Танасе потицао је из села Стежару, а након женидбе преселио се у Фаркашу, у родитељски дом своје супруге. Живео је седамдесет година и, иако већ у поодмаклом добу, током Другог светског рата био је мобилисан и послат на фронт, где је и окончао живот у близини Јашија. Породица је са болом и истрајношћу настојала да открије место његовог гроба, али без успеха, те им је остало само молитвено сећање на њега.

Његове позне године у часу мобилизације сведоче, с једне стране, о снажној свести о дужности и спремности да послужи отаџбини у времену искушења, а с друге о недостатку људства у годинама ратних страдања и великих губитака.

Сама Олимпијада, коју су ближњи од миља звали Мошика (рум. бабица) Аника, потицала је из породице са петоро деце. Један од њене браће, Гаврил Кожокару, био је старији од ње, док је други брат преминуо у младости, остављајући за собом велику породичну жалост.

Позната и поштована због помоћи породиљама

У свом селу Олимпија, односно Мошика Аника, била је позната и веома цењена због помоћи коју је пружала женама приликом порођаја. Није је за ту службу препоручивало само искуство и умеће, већ пре свега њена доброта, саосећајност и духовно настројење, који су уносили мир и поверење у најосетљивијим тренуцима људског живота. Господ је њен брак благословио са осморо деце, од којих је свако на свој начин понело нешто од светлости и духовног наслеђа родитељског дома.

Најстарија кћи Марија настанила се у месту Пиреул Киржеј. Равеика је отишла у Броштењ и, пошто није имала деце, усвојила је своју сестричину Валерију, која ће касније постати универзитетски професор у Јашију. Потом су дошле близнакиње Јоана и Марица, при чему је Јоана била нарочито блиска Светој Олимпијади. Гликерија се није удавала. Петру је ступио у братство манастира Њамц и постао монах Петроније. Параскева се настанила у Котаргашу и добила две кћери, док је Димитрије погинуо на фронту код Котла на Дону, приневши свој живот на жртву у вихору рата.

Кћи се вратила у село да би неговала мајку

Јоана, кћи Свете Олимпијаде, све до повратка Гликерије у родно место, бринула је о својој мајци. Доносила јој је воду са извора, храну и све што је било потребно, нарочито у последњим годинама живота, када су старост и болест захтевале сталну негу и пажњу. Када се здравствено стање мајке Олимпијаде погоршало, позвана је Гликерија, која је живела у Јашију, где је годинама радила као гувернанта у домовима угледних људи, међу којима и код познатог музичара Емануела Еленескуа. Остала је неудата и пред крај живота своје мајке вратила се у родно село како би је неговала. Уосталом, она је једини блиски сродник кога Свети Петроније Продромски изричито помиње у свом сећању на породицу.

Од потомака Светог Петронија сазнајемо још један значајан детаљ. Након што је неправедним Декретом 410 из 1959. године био удаљен из манастира, преподобни Петроније Танасе настанио се у Броштењу, у засеоку Халеаса, на имању своје сестре Равеике. Реч је била о скромној кућици која је првенствено служила за пољопривредне потребе и складиштење сена. Пошто је породица уживала извесно материјално благостање, а њен супруг био шумарски надзорник, Равеика је омогућила оцу Петронију да се ту настани заједно са оцем Кирилом Шараметом.

У том повученом месту живели су готово потпуно монашким начином живота, извршавајући свакодневно целокупно молитвено правило као у манастиру. Недељом и празницима одлазили су на Свету литургију у оближња села или у околне свете обитељи. Равеика је током тих тешких година била значајан ослонац своме брату. Она је усвојила своју сестричину Валерију, која се касније често сећала како јој је отац Петроније, док је још била ученица, помагао у учењу, нарочито из математике, науке према којој је и сам гајио посебну наклоност. Исту доброту и пажњу памтили су и остали његови сестрићи и сестричине који су га ближе познавали.

Од професора Георгија Флорее, сестрића Светог Петронија и Свете Олимпијаде, сазнајемо и да је оцу Петронију, након његовог доласка у манастир Куртеа де Арђеш, значајну помоћ пружао тадашњи патријарашки викарни епископ Теоктист Арапашу, потоњи патријарх Румунске православне цркве. Захваљујући тој подршци, отац Петроније је у првим годинама обављао различита послушања — био је библиотекар, свештеник, баштован и вршио друге манастирске дужности.

Отац Петроније није могао да присуствује сахрани своје мајке

Из сведочанстава која су до нас доспела произлази и једна болна чињеница: отац Петроније није присуствовао опелу и сахрани своје мајке. Разлози за то могли су бити различити. Могуће је да га вест није благовремено достигла услед тешкоћа у комуникацији које су тада постојале, да је евентуални телеграм задржан у манастиру Куртеа де Арђеш или да је томе допринела будна контрола којој је био изложен у тим годинама. Није искључено ни да су га удаљеност и друге околности спречиле да стигне до одра мајке у њеним последњим часовима.

Сва ова сведочанства допуњују животопис једне жене дубоког духовног живота и узорне побожности, мајке која је са пажњом и љубављу васпитавала своју децу и хришћанке коју је читаво окружење поштовало и ценило. Њена доброта, старање о болеснима и сиромашнима, скромност, кротост и тихо служење ближњима учинили су да Света Олимпијада остане упамћена као светли лик једног времена и једне средине.

Сва ова сведочанства допуњују животопис једне жене дубоког духовног живота и узорне побожности, мајке која је са пажњом васпитавала своју децу и уважене хришћанке коју је поштовала читава заједница. Њена доброта, брига за болесне и сиромашне, скромност и кротост учинили су од Свете Олимпијаде светли лик који је заслуживао да још за њеног живота буде овековечен на страницама великих писаца који су волели долину Бистрице и, уопште, румунску земљу. Но њен живот и њен лик далеко превазилазе успомену сачувану негде међу страницама једног романа.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"