Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезовац на Венчацу надомак Аранђеловца. Овом приликом Митрополит Јован је крстио малу Марију, кћерку теолога Пеја и Милене Бутулије. Манастир је прославио и славу манстриског параклиса посвећеног Светом Свештеномученику Јоаникију Липовцу, Митрополиту црногорскоприморском.

На Светој Архијерејској Литургији, Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник орашачки Протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки Протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Александар Миловановић, протонамесник Милош Мијатовић, јереј Дејан Обрадовић, протођакон Никола Урошевић и ђакон Александар Бабић.

Митрополит је у својој беседи рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Срећан празник Светог Јоаникија, Митрополита црногорско-приморског. Срећна слава овом храму који смо управо њему посветили. Срећна слава монаху Јоаникију, чувару овог свештеног манастира, и срећан и благословен ваш долазак овде, у ову древну светињу у којој смо се сабрали, браћо и сестре, првенствено да се Богу молимо и да служимо Божанствену Литургију. А Литургија, као што знате да чешће говорим, јесте најсветије, најузвишеније и најлепше дело које се служи на земљи. И зато Литургија, браћо и сестре, неће половичног човека. Литургија хоће целог човека, сабраног човека, нерасејаног човека; него човека који зна да дејство Свете литургије своди небо на земљу и земљу уздиже на небо. Дакле, браћо и сестре, нама се у Литургији даје сам Господ наш Исус Христос кроз Свето Причешће. И ми управо тако, причешћујући се – а причешћујемо се ради опроштаја грехова и живота вечнога – ми причешћујући се Христом, ми се сједињујемо са Христом. Довољно је само о томе да размислимо о Светој Литургији: да се сједињујемо са Христом. Да Христос, који је већи од васељене и од неба и од земље, да Он у свом смирењу се спуста да га ми сместимо у наша мала уста, непца, како хоћете. Видите како је Бог велики, а у исто време како је Бог смирен, браћо и сестре. И причешћујући се Христом, ми, браћо и сестре, треба да знамо и да стално имамо на уму да Христа треба да носимо у себи. А онај човек који живи Христом, који Христа носи у себи, он је заиста Христов човек. Он је онда целостан човек, јер је Христос дошао у овај свет, браћо и сестре, да нас врати у биће, јер кад је први човек сагрешио, човек је постао небиће. И зато када год се причешћујемо, драги моји, имајмо то на уму. И зато, и кад се позивамо на причешће, шта каже свештеник? „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.“ Са страхом. Светиња, а ми грешни, а Бог безгрешан даје се нама грешнима. Због чега? Па да се очистимо, браћо и сестре, од греха. Зато нам треба вера. Да схватимо да причешће није никакав обичај и да причешће није оно што још увек данас чујем да кажу: „Идем да се причестим, јер се ваља“. Браћо и сестре, код причешћа нема „ваља се“ или „не ваља се“. Код причешћа је Христос, у причешћу је Христос, боље речено, и зато нам треба, понављам и себи и вама, вера. Да верујемо да Господа примамо у себе. И да благодаримо Богу што нас је Бог удостојио да се сјединимо са Христом. Што нас је Бог удостојио, браћо и сестре, да будемо сутелесници, како каже апостол Павле, са Христом. Зато ће апостол Павле казати хришћанима: „Еј, хришћанину човече, шта се хвалиш да ниси ништа примио, а све си примио?“ Све. Примио си Христа. Шта ћеш више? Нема шта више да тражиш, брате и сестро. Само следуј Христа, моли се Христу, буди са Христом, да би Христос био са тобом, са мном, са свима нама.

Ми данас, браћо и сестре, прослављамо Светог Јоаникија, мученика који је остао веран Богу, Цркви и народу све до своје мученичке смрти, баш негде овде, вероватно у овој близини. А мучеништво, браћо и сестре, представља утемељујућу, како каже Свети Јован Златоусти, утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. У хришћанској традицији мученици Господњи су светитељи који су страдали за веру у Христа. Они су, браћо и сестре, својим животом, страдањем и смрћу посведочили верност Богу онда када је било постављено пред њима питање: смрт или живот. Ове светитеље, ове мученике које ми прослављамо, ми их прослављамо због непоколебљивости управо пред тим мучитељима, јер су изабрали вечни живот уместо овог пролазног живота. Изабрали су она вечна блага уместо земаљских блага. Зато ми у мученику видимо, као што рекох, светитеља који је себе испунио Христом. У време епископовања Светог Јоаникија, Црква српска и народ српски, браћо и сестре, много су страдали. Убијани су, цркве су паљене и рушене, а све је то, како да кажем, раздирало Светог Јоаникија као пастира Цркве Христове, раздирало је његову душу. И он је чинио, баш у таквом стању где се нашао наш народ и наша Црква, оно што је могао да чини: мирио је народ, смиравао је народ, уливао им је веру, спасавао је животе, хранио је сиротињу, тешио је тужне и ожалошћене. Био је он свима и отац и мајка. Народ и његово свештенство препознали су веру Светог Јоаникија и зато су га пратили. Овај свети Божији човек и угодник Божији, иако је био кротак, смирен и трпељив, он се оној новој комунистичкој идеологији успротивио, и то, што би рекли браћа Црногорци – јуначки. Тако да је 1943. године прорекао шта ће комунисти учинити од српског народа, шта ће учинити са вером у српском народу и светињама. И нажалост, све се то тако и догодило. Чупали су веру из српског народа. Хвала Богу, нису је ишчупали. Увек је остао неки корен који је увек рађао нове младице и доносио новог плода. Намучили су овог светитеља и на крају га убили. Комунисти су се његовим мукама, као што видимо и знамо, наслађивали. Толико су били против Бога и против свога народа, своје Цркве, да су се наслађивали његовим мукама. И то је ужасно, заиста, шта је овај човек све преживео. А како је преживео? Стављен на највеће муке, преживео је јер је имао веру. Веровао је у Бога да га Бог неће оставити. И није га оставио, браћо и сестре. Не само што је веровао, он није проклињао своје убице, није осуђивао никога, него се само трудио да остане чист до краја свог живота. То је оно о чему треба стално да размишљамо: јесмо ли чисти? А нико од нас није чист, браћо и сестро, у потпуности. Зашто, како? Неко ће да каже: „Ја јесам“. Ама, чим имаш један грех, ти већ ниси чист. Ти си се већ духовно упрљао. А шта радимо кад се телесно упрљамо? Узмемо сапун, па се оперемо, је л' тако? Али ето, Бог је нама дао те духовне дарове, да и кад се упрљамо, кад грешимо, кад падамо, да узмемо те дарове, ту духовну медицину, и да се очистимо. А та духовна медицина јесте на првом месту покајање. И живљење у чистоти, живљење у врлинама. Тај свети човек, колико год се молио за себе, молио се за свој народ, за своју Цркву до краја свог живота. Човек кад се испуни Христом, он не осећа празнину никакву. Јер једино Бог може да испуни човека у потпуности. Празан човек, или боље речено гладан човек, само гледа шта ће што брже да узме да се нахрани; не пита ни шта је ни како је. Али кад смо испуњени Христом, онда смо испуњени свим оним што је добро и на небу и на земљи. А има ли ишта боље него што је добар сам Бог? Свети Јоаникије све је дао од себе да сачува веру. То је пример да ми код себе треба да видимо јесмо ли спремни да чувамо веру. Вера је бесцено благо, зато што вером усељавамо Бога у себе. Свети Јоаникије је пре свог страдања поручио свештеницима који су га верно пратили да се клоне сваке политичке активности и да пазе на свој позив и на своје достојанство. А ми крштени људи, сви имамо своје достојанство. Да ли знамо да га чувамо? Или падамо у прелест и духовну обману? Седамдесет свештеника пратило је Светог Јоаникија, свога владику, и свих 70 комунисти су убили код Зиданог Моста у Словенији. Њега су даље наставили да муче, довели га у Аранђеловац, у ове крајеве, и ту га мученички погубили. Нису они убили ни Јоаникија ни оне свештенике, него су, нажалост, убили себе – управо том идеологијом којом су се тако наметали, да су своју комунистичку идеологију прогласили за Бога. Где су ти њихови мучитељи? Ко се њих данас сећа? А ми се Светог Јоаникија сећамо. И не само њега, него се сећамо свих мученика, свих светитеља који су живели ко зна колико хиљада година пре нас. Јер оно што је Божије, то се не може и не сме заборавити. Нека би дао Бог, браћо и сестре, да и ми, његови потомци, следимо његов пример како треба живети, како треба веровати, како треба веру потврдити, браћо и сестре, својим делима и својим животом.

Молимо се Богу да и данашње крштење наше, мале Марије буде чврсто да остане у вери православној како смо и чули у овој молитви у којој смо се молили на крштењу – у вери православној. Да се молимо Богу да се она угледа на Светог Јоаникија, а угледаће се ако њени најближи родитељи, па и други се угледају на Христа, али не само да гледамо Христа, него да живимо Христа. Дакле, браћо и сестре, да се молимо Богу да она, Марија, часно и достојанствено носи свој животни крст, а и ми сви имамо свој животни крст. Да сачува своју чистоту у коју се она данас обукла. Да сачува мирис светог мира, којим је она данас помазана и чули сте када се помазује да се каже печат дара Духа Светога. Нека Господ да, да Дух Свети, кога је она данас примила и кога ће примити у светом крштењу да је Дух води и руководи. Времена су озбиљна, рекао бих и преозбиљна. Нека анђео кога је она данас добила на свом крштењу, нека је он води и руководи, нека је сачува браћо и сестре од искушења, од невоља, од патње, од муке. А сачуваће и њу, а сачуваће и нас ако ми чувамо Духа Божијега у себи кога смо примили на крштењу и кога примамо у свакој Светој Тајни – умножавамо ако могу тако да кажем. Човек без Духа Божијега је празна љуштура, он носи спољашњи лик човека, а у ствари није човек, јер Дух Свети је тај коме се ми молимо да се усели у нас, да дође (чули сте данас на почетку Свете Литургије) да се усели у нас и да нас очисти од сваке нечистоте. Нека Господ и молитвама Светог Јоаникија, Светог Петра Коришког, браћо и сестре, који се такође данас слави, великог светитеља из рода нашега као што је и Свети Јоаникије, да нас спасе, да се моле за нас. Требају нам њихове молитве, браћо и сестре, али и треба ми Богу да будемо благодарни што је Бог подарио да ми из рода нашега имамо толико светитеља, али немој да се позивамо само на светитеље. Немој да се позивамо ни на Светога Саву, ако не живимо онако како нас је научио Свети Сава. То што се позивамо и што кажемо ја сам Србин, ја сам православац – а да ли живиш православно, човече? Да ли чуваш дар крштења који си задобио? То треба да се питамо и зато треба да нам Јеванђеље буде огледало, да видимо – као што се на овом огледалу видимо кад нам је прљаво лице, а кад није, тако се у Јеванђељу видимо изнутра. И коме Јеванђеље није огледало, тај није са Христом, али грешимо, падамо, слаба нам је природа људска, али Бог је свемоћан. Он, као што рече цар Давид, Он може да убели све наше грехе да буду бељи од снега, само треба да се предамо Христу, али не сами него у заједници јер ми стално чујемо на богослужењима се каже: „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Заједно, браћо и сестре. Појединачно се не спасавамо. Онај који мисли да се може спасити сам, тај се грдно вара, тај је у великој обмани. Не можеш да се спасеш без другога, браћо и сестре. Зато нека нам Господ, браћо и сестре, молитвама Светога Јоаникија и Светог Петра Коришког помогну да будемо бољи људи, а за боље увек има места.

Бог вас благословио !“

На крају Свете Литургије Митрополит је благословио славске дарове и пререзао славски колач у част Светог свештеномученика Јоаникија Митрополита црногорско-приморског, а у манастирском конаку уприличена је трпеза љубави трудом монаха Јоаникија и верног народа.

Извор, фото: Епархија шумадијска