22. јуна 2026. године Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. г. Стефан учествовао је на свечаном отварању Четврте светске конференције о међуверском дијалогу и сарадњи, која је одржана у Националној установи „Музеј македонске борбе“ у Скопљу.

У наставку доносимо целокупно обраћање Архиепископа.

Божији мир – извор сваког мира[1]

Када се говори о миру, најчешће се мисли на одсуство рата или престанак непријатељстава која оптерећују међуљудске, међунационалне и међуверске односе. Међутим, у хришћанском предању мир није само одсуство нечега, него много више од тога: он је сведочанство Божијег присуства у нама и у нашем животу кроз то Његово присуство.

Ту суштинску разлику између световног и хришћанског схватања мира изражава и Сам Господ Исус Христос када, уочи Свога спасоносног страдања, обећава апостолима: „Мир вам остављам; мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“[2]. Овим речима Христос открива да мир који Он дарује није као мир који нуди свет – крхак и зависан од спољашњих околности – већ мир који траје кроз сва искушења и невоље, јер је утемељен у пуноћи Божијег присуства.

Зато није случајно што библијска реч „шалом“, као и њен сродни арамејски облик „шлама“, упућују на идеју пуноће, целовитости и испуњености. Према учењу Цркве, та пуноћа је дар који човек прима у заједници са Богом. У том смислу, мир представља исцељење раздвојености коју отуђени човек носи у себи. Бити у миру значи бити целовит; а бити целовит значи пронаћи своје право место у односу према Богу, ближњем и свету. Зато је и речено да је човеку најважније да љуби Бога и да љуби људе.

Следствено томе, пут ка миру почиње онде где се човек усуди да се отвори за Божије присуство и да свој живот принесе пред Њега. Када се Божији мир зацари у срцу, тада човек препознаје свога ближњег као брата и уме да превазиђе сваку поделу која води немиру и непријатељству.

Управо зато, када се Црква сабира на свом најважнијем молитвеном сабрању – на Светој литургији – њена прва молитва гласи: „У миру Господу се помолимо“[3]. Одмах затим следи прозба: „За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо“[4]. А потом Црква позива народ: „За мир свега света... Господу се помолимо“[5].

Молитва за мир у свету, дакле, условљена је претходним прозбама. Другим речима, пре него што пожелимо преображење света око себе, позвани смо да допустимо Богу да преобрази нас саме. Пре него што призивамо мир у свету, позвани смо да уђемо у мир који долази од Бога, јер само онај који се отвори Божијем присуству и прими Његов мир може постати миротворац.

Такође, на сваком богослужењу, а нарочито на Светој литургији, слушамо речи: „Мир свима!“ А какав нам мир Света Црква жели? Онај мир о коме су певали анђели оне ноћи у Витлејему када се родио Богомладенац Христос: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“; онај мир којим је Христос поздравио апостоле по Своме Васкрсењу, говорећи им: „Мир вам“[6].

Зато се можемо запитати: ако је народ против народа, где је онда мир који је Господ пре двадесет векова оставио на земљи?

Знајући у каквим временима живимо, сви се питамо: зашто у свету има толико немира и ратова? Зашто су народи у сукобима, породице раздвојене, а људи све узнемиренији? Морамо признати да немири и сукоби, нажалост, нису ништа ново под сунцем. Још се псалмопојац, цар Давид, питао: „Зашто се буне народи и племена смишљају залудне ствари? Подижу се цареви земаљски и кнезови се сабирају заједно против Господа“[7].

И премда, како исправно каже Васељенски патријарх Вартоломеј, можда нисмо имуни на силе историје, ипак нисмо ни беспомоћни пред њима. Наша је обавеза да на свако братоубиство одговоримо братољубљем, а на сваку искључивост – укључивошћу[8], или, како саветује цар Давид, да престанемо да говоримо о миру док су нам срца испуњена злом и немиром[9].

Заиста, суочен са дубоким изазовима савременог доба, свету нису потребне само стратегије мира, већ пре свега људи чија су срца испуњена миром Божијим. Не само да говоримо о миру, већ да можемо да кажемо: „Господ је мир наш“[10]. Тада ће и наша дела, речи и мисли постати истинско сведочанство да мир који долази одозго може пустити корен и завладати на земљи, како би се испунила Божија воља о миру у сваком човеку и миру међу свим људима.

Јер мир који је Господ донео на земљу није овоземаљски мир. Христов мир је тамо где је Његово Царство, а оно је унутар наших срца. Ко има такав мир, има и Бога у себи, и има мир и са Богом и са људима.

Најзад, задатак свих верских заједница јесте да буду глас поштовања и љубави према свакоме. Различитости нису препрека заједништву, већ прилика да кроз узајамно поштовање откријемо своју заједничку одговорност пред Богом и пред светом.

Искрено верујем да ће и ова Конференција, на којој учествују бројни угледни представници из различитих земаља, подсетити све нас и додатно нас утврдити у уверењу да је сваки човек створен по лику Божијем и носилац неприкосновеног достојанства, те да смо сви заједно позвани да сведочимо Бога који љуби и који ће, кроз наше смирено хођење са Њим[11], даровати мир и спокој читавоме свету.

[1] Обраћање на Четвртој светској конференцији о међуверском дијалогу и сарадњи, у НУ „Музеј македонске борбе“ – Скопље, 22. јуна 2026. године.

[2] Јн 14, 27.

[3] Прва прозба Мирне јектеније.

[4] Друга прозба Мирне јектеније.

[5] Трећа прозба Мирне јектеније.

[6] Јн 20, 19, 21, 26.

[7] Пс 2, 1–2.

[8] Видети: Васељенски патријарх Вартоломеј, Сусрет са тајном, Скопље (у штампи).

[9] Уп. Пс 27, 3.

[10] Уп. Еф 2, 14.

[11] Уп. Мих 6, 8.

Извор, фото: liturgija.mk