Сваки пут када у јавност доспеју поступци клирика, а нарочито епископа, који су супротни Христовом учењу, код многих људи, а посебно код младих, као да се све више учвршћује уверење да су „једно Христос, а друго Црква". То подсећа на познату мисао Махатме Гандија: „Свиђа ми се ваш Христос. Не свиђају ми се ваши хришћани. Ваши хришћани су толико различити од Христа." ¹

           Различите саблазни које данас запажамо нису ништа ново. Сам Христос је говорио о њиховом постојању: „Тешко свету од саблазни! Јер је потребно да дођу саблазни; али тешко човеку кроз кога долази саблазан" (Мт. 18,7).

Богословско учење да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), те да нема Цркве без Христа, представља суштински предуслов да разумемо како се наш сусрет и сједињење са Христом остварује кроз Цркву.

           Христос је за Себе рекао: „Ја сам Истина" (Јн. 14,6), а апостол Павле је за Цркву казао да је „стуб и тврђава Истине" (1 Тим. 3,15). То значи да се Христова Истина налази у Његовој Цркви. У њој већ вековима заједно постоје истина и саблазни, светост и неистина. Свети Софроније Есекски пише: „У конкретном историјском животу Цркве увек је присутно преплитање истине, која се пројављује у светости живота, и неистине, коју уносе греси њених слабих чланова (при чему ни поједини представници свештене јерархије нису искључени из овог другог)." ²

           Они који су позвани да „правилно управљају речју истине" Христове, свакако имају одговорност да то чине са ревношћу и самопожртвовањем. Критика њихових слабости, које ће и они као људи неизбежно показивати, не би требало да буде сурова, већ прожета разумевањем. Међутим, када саблазан произлази из понашања заснованог на дрскости, немару, егоцентризму, самопромоцији и личном интересу, онда се свакако могу применити речи Господње: „Боље би му било да му се о врат обеси воденични камен и да буде бачен у море, него да саблазни једнога од ових малих" (Лк. 17,2).

           Као што је Христос Богочовек, у једној Личности сједињујући две природе – божанску и човечанску – тако и Његова Црква има божанску и човечанску страну. Прва је њена суштина, која се пројављује у светости њених чланова, благодати њених Светих Тајни и живом присуству Светога Духа. Друга подразумева каноне, јерархију, управљање, материјална средства и све оно што је неопходно за њено видљиво присуство у свету.

Потребни су мудрост и расуђивање, послушност и смирење да би човек живео у Христовој Цркви, која освећује и спасава, и у којој се искуствено открива истински Живот.

1. www.cognosco.gr
2. Свети Софроније Атонски, Свети Софроније Атонски, Манастир Светог Јована Крститеља у Есексу, 17. издање, стр. 295.

презвитер Андреј Агатоклеус

Извор: Χριστός - Εκκλησία - Σκάνδαλα - Pemptousia

Насловна фото: Христос Сведржитељ (Света Софија, Цариград), извор: nif.gr