Ми људи у животу имамо очекивања. Желимо да остваримо своје циљеве, надамо се да ће нам наши ближњи пружити подршку, да ће се наћи људи који ће делити наше мисли и визије, да имамо право да успемо и да ће се околности тако сложити да остваримо оно чему се надамо. Очекивања нам помажу да не поклекнемо пред тешкоћама, већ да се надамо. Међутим, очекивања могу постати и разлог да нас супротне околности и поступци других сломе, уколико немамо на уму једну животну поруку коју вера у Бога поставља као путоказ у животу.

Сва наша очекивања пролазе кроз крст. Крст је труд. Крст је наша одлука да истрајемо и у поразима. Да поново преиспитамо своје циљеве, критички сагледавајући сопствене напоре, да видимо да ли оно што смо изабрали заиста има смисла или не, да ли треба да очекујемо помоћ од других или је наш пут по природи ствари усамљен, било зато што не успевамо истински да комуницирамо с њима и учинимо их учесницима и заједничарима наших визија, било зато што једноставно морамо да се боримо са противљењима људи и животним препрекама, јер оно што смо изабрали није лако. И истина је крст, јер смо позвани да схватимо да полазимо од сопствене усамљености како бисмо нешто постигли. Ко може да тврди да га други сами од себе разумеју? Само тамо где волиш и где си вољен може се пронаћи основа за узајамну подршку, а за то је потребно време.

У наше време у односима са ближњима, нарочито са најближима, правимо још једну грешку. У брачној или партнерској вези једно сматра да друго разуме његова очекивања, јер се љубав подразумева, јер се међусобно познају, јер су провели време заједно, јер — ако те не разуме твој најближи човек, какав онда смисао има тај однос? И помисли се умножавају када други не разуме наша очекивања. Па ипак, многи проблеми могли би бити решени када би постојала смелост искрености, која такође пролази кроз крст. Однос сам по себи није потпуно прозиран. Ми га таквим можемо учинити. Крст је признати сопствене грешке. Крст је затражити од другога време, саслушати га и објаснити му шта очекујемо. Он нас може одбацити или томе не придати значај. Али ако под тим крстом не поклекнемо, него истрајемо с љубављу и стрпљењем, успећемо да поделимо своја очекивања. То, међутим, подразумева и да ми сами одвојимо време како бисмо саслушали и поделили очекивања другога. Крст припада обома.

Када доносимо децу на свет, очекујемо радост и идеализујемо чињеницу да постајемо родитељи и да је то нешто предивно. Међутим, родитељство је истовремено и крст и одговорност. Крст је у томе што одрастање детета захтева много времена и жртве. Одговорност је у томе што смо позвани да оставимо по страни оно што даје смисао нашем сопственом животу, како бисмо дали предност и ономе што ће дати смисао животу наше деце. А то се не исцрпљује у материјалним условима нити у ономе што смо дужни да им обезбедимо. Крст је у одлуци да прихватимо и опростимо испољавање ега и сопствене воље нашег детета и да га волимо какво год да је. Да се боримо да му помогнемо да изгради снажан карактер, али да не будемо разочарани због његових грешака и пораза, па чак ни због тога што нас одбацује.

Реч о Крсту Христовом изгледала је као лудост образованим људима Његовог времена, као што изгледа и у сваком времену. Али Крст је једино очекивање које доноси васкрсење. Допустимо, стога, Христу да нам помогне и у ношењу наших крстова и да истрајемо, чувајући очекивање љубави и васкрсења као попутнину за живот.

Протопрезвитер др Темистоклис Мурцанос

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент дечанске фреске из циклуса Други долазак, фото: Благо фонд, фрагмент изворне: decani.org