У недељу, 20. септембра 2026. године, на дан предпразништва Рођења Пресвете Богородице, свечано је прослављена слава мисионарске парохије Рођење Пресвете Богородице у Луизи, савезна држава Вирџинија.

Прослава великог и радосног празника почела је са Светом архијерејском литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички г. Иринеј, уз саслуживање пречасног протопрезвитера Роберта Холета, свештеника Украјинске Православне Цркве у САД, и пречасног ђакона Данијела Аугуста из Аликвипе, Пенсилваниа. Чтец Џон Буфалини и парохијски чтечеви су помагали са олтарским дужностима током службе.  Светој литургији су присуствовали многобројни чланови парохијске заједнице као и верни народ из оближњих православних парохија.

Након читања Светог Јеванђеља, Његово Преосвештенство је објаснио верницима како данас славимо два догађаја: претпразништво Рођења Богородице и Недељу пре Воздвижења Часног Крста – радост због рођења Богородице, уједно са тугом под сенком Крста. Богородица је током свог земаљског живота морала да носи и радост и тугу у свом срцу, за нас и наше спасење. Радост, јер је Мајка Бога нашег, Господа Исуса Христа, и тугу, јер је скоро од почетка, чувши речи старца Симеона у храму да ће мач пробости њено срце (Лука 2:35), знала да ће Христос умрети страшном смрћу, што је касније и видела својим очима када је био распет на Крсту. Она је носила ова осјећања у свом срцу, остајући вјерна Богу и ходајући путем који јој је Он припремио, но увек са надам у Његово васкрсење из мртвих. Стога је Његово Преосвештенство такође нагласио да је она била и јесте велики пример добрих и верних слугу из приче о талантима, који су умножавали таланте које им је господар подарио. Следећи њен пример, учимо се како да умножавамо и користимо Богом дане таланте не само за себе, већ и за добробит целог света.

Након речи „И да буде милост великог Бога и Спаситеља нашег, Исуса Христа, са свима вама“, почео је чин рукоположења. Његово Преосвештенство, полагањем руку, рукоположио је ипођакона Владимира Гавриловића, члана наше парохије, у чин ђакона. Када је Његово Преосвештенство питао Владимира шта тражи од његових руку, Владимир је одговорио следећим речима:

Молим за рукоположење у чин светог ђакона, Преосвећени Владико. Спреман сам за ову службу и овај благослов. Иако долазим у „једанаести час”, смирено молим да радим у овом винограду, надајући се да ћу примити своју плату заједно са онима који су се трудили много дуже од мене. Нека моје године не буду препрека; нека ми буде допуштено да у овој служби радим са енергијом младића.

Желим да захвалим Вама, Преосвећени Владико, на овој части и овом светом позиву, чијим се осећам сасвим недостојним. Желим да захвалим свом духовном оцу Ђорђу, без чијег нежног и надахнутог вођства данас не бих био овде, као и, наравно, оцу Роберту на његовом надахнућу и поучавању. Желим да захвалим члановима ове свете цркве који су ме подржавали и молили се за мене. Посебно желим да захвалим својој породици – не могу ни да замислим чиме сам заслужио тако дивну супругу и децу, али осећам да те благослове имам искључиво Божјом милошћу. И пре свега, желим да захвалим Христу, Спаситељу мом, који ме је на крају и позвао на ову свету службу.

Мој пут до овде није био уобичајен. Рођен сам у завичају 1960. године, у време када је јавно исповедање хришћанства могло бити опасно. Али, био сам благословен мајком која ме је учила молитви и водила у цркву, ризикујући притом свој посао, као и оцем који је, вођен добротом, емигрирао у потрази за бољим животом за своју породицу. Такође, био сам двоструко благословен баком – побожном удовицом и Богомољком – која је у свом дому организовала молитвене скупове за вернике. Поучавала ме је нашој вери и никада није губила наду у свог бунтовног унука, чак и када би се он, као тинејџер, расправљао с њом о постојању Бога. Надам се да се она сада смеши, на овај празник који је уједно и дан њеног рођења.

Напустивши домовину у петој години и одрастајући у туђини, вечно сам захвалан својим покојним родитељима што су у мени сачували наш српски језик, културу и православну веру. Питам се шта ли мисле о мени док сада стојим овде, пред светим дверима?

Такође сам захвалан својој усвојеној земљи, Америци, која је мојој породици пружила слободу и добар живот током одрастања, као и за живот који сада водим у Христу. Бог ме је на крају довео у Вирџинију на постдипломске студије, где сам упознао своју будућу супругу и задивио се тиме колико су њена породица, њене породичне вредности и вирџинијске традиције биле блиске онима које сам ја познавао у Србији. Она је разлог што сам се вратио православљу, јер сам видео њену веру и жељу да пређе у православну веру, а она ми је била неуморна подршка на путу који ме је довео довде.

Преосвећени владико, још једном Вас смерно молим за благослов да ме примите у свети чин ђакона. Иако се осећам неспремним и недостојним, сву своју наду полажем у Исуса Христа, који чини спремним и достојним чак и најобичније, најгрубље судове.

Након Владимирове беседе, Његово Преосвештенство је понудио речи мудрости и смерница Владимиру и верницима, истичући љубав коју Мајка Божја има према свима нама. Кроз ту љубав и молитве Владимирове баке, она сада отвара врата Царства Небеског Владимиру и његовој породици, и врата која воде ка ђаконској служби. Након ових инспиративних речи, Владимир је проведен кроз царске двери у олтар, а током чега је певана химна „Свети мученици“. Током облачења новорукоположеног ђакона ораром и наруквицама, као и додељивањем рипиде, Владика Иринеј је гласно позвао окупљени народ да такође изговоре речи „Аксиос“ и „Достојан“ као знак потврде ђаконове хиротоније, што су они са великом радошћу и учинили.

По изговореној заамвоној молитви, Епископ Иринеј је осветио славски колач и кољиво, које су припремили кумови славе, Милан и Сњежана Димић. Након прочитаних молитви за њихово здравље, благостање и спасење, део славског колача је предан породици Јовановић, која је преузела кумство славе за наредну годину. Након завршетка свете литургије, под шатором уследила је трпеза љубави – Агапе.

Захваљујемо се Његовом Преосвештенству, нашем Владики Иринеју, на великој љубави и подршци коју непрестано пружа нашој парохијској заједници. Свака посета Његовог Преосвештенства нашој парохији увек доноси велику радост парохијанима. Такође смо захвални свим члановима парохије који су вредно радили претходних недеља како би имали дивну прославу наше парохијске славе. Многаја љета!

Извор, фото: Епархија источноамеричка