Исихазам, свештено тиховање, како је кодификован и уобличен  кроз векове Ромејске империје, у Русију су у том довршеном облику донели Печерски Теодосије и Антоније, први руски монаси, оснивачи Кијевске Лавре, у 10.веку.Њихов подвиг транслације ће који век касније, у већ другачијим околностима, али са истим резултатима, у далеко мучније време, поновити св. Пајсије Величковски. Тако су и Русија и Лавра од искони постали стожер руског молитвеног бдења и ригорозума.

На молитвено изобиље Лавре мало се имало шта додати. Ипак је  у 11.веку св. Иларион Кијевски успео да удене важан трактат ”Слово о Закону и Благодати” у списатељски канон рускости. Тако је, доста рано, уобличена црквена руска фусилажа на којој ће током 1000 година да полеће руска Црквена проповед и деловање. Већ у тој епохи најранијих руских посленика приметан је оригинални отклон од ромејства и руско прибегавање своме антропотипу. Куполе, иконе, химнографија, законски кодекси,устројство живота и кнежевина, појање проналази свој, руски историјски образац, чиме Руска црква стиче своју егзистенцијалну аутокефалност и пре оне канонске, званичне.

Од свих ових елемената са којима се Русија пројавила од почетка, нас занима молитвени. За разлику од Византије, где је високо богословље и исихазам остао више у оквирима изабраних посвећеника, у Русији се молитва одмах излила изван Лавриних Пештера у народ и демократизовала. Крајњи молитвени подвиг је у Русији одмах  постао норма. У том историјском кретању могуће је распознати неколико фаза и епоха.

Прва фаза представља рано уобличавање правоверја, у једном периоду који отприлике можемо одредити од оснивања Лавре до св. Сергија Радоњешког, дакле неких 300 година. У другој фази ”игуман све земље Руске, св. Сергије”, сабрао је и изаслао јата ”северне руске Тиваиде”, ујединивши удеона кнежества и поставио трајни  стандард за Русију. У време стасавања св. Сергија примећујемо да је исихазам већ прерастао у неопипљив али незаобилазан  фон и фундамент на који је ступала нога сваког благочестивог подвижника и човека на Русији.

Трећа фаза, од 14-17.века обележена је напором да се разуме и канонизује норма коју су за собом оставили св. Сергије и преп. Андреј Рубљов. Императорски и последњи период старе Русије, од 17-20 века означава својеврсни силазак у ”катакомбе” оног што се назива ”умно делање”. Идентичан силазак и скривање је закачио исто тако и руску стару икону и појање. Но подвижника, који су досегли молитвену пуноћу током овог раздобља руске историје, није мањкало. Штавише, сразмерно притиску на православне обреде који су се управи чинили атавизмом, њихов број и домет је растао. Управо се у том периоду родило руско старчество, као уникатан облик духовног руковођења у православљу, који ће се из Русије касније проширити и на остале помесне Цркве. Време је то св. Серафима Саровског, Оптине пустиње и неколико генерација њених Стараца. Већ уз Револуцију, последњи оптински Старац, св., Нектарије, имао је обичај да пита ходочаснике: ”која су једина три савршена  општежића у историј човечанства?” Нектарије је одговарао: Адам и Ева пре пада у рају, Нојева породица у барци у време Потопа и - Оптина пустиња у време њених великих Стараца.

Но, Револуција је све то сравнила са земљом. Сама Оптина је претворена, као хиљаде храмова по Русији, у амбар и фудбалски терен. На месту срушеног највећег православног храма на свету, Христа Спаса - направљен је највећи отворени базен на свету. Саровски манастир је претворен у нуклеарни центар. Манастир св. Нила Сорског је претворен у клинику за психички оболеле. Тешко је сварљив, а можда несхватљив руски 20 век…

У овом делу есеја покушаћемо  да оцртамо неколико потока који су се ипак непримећено искрали из бољшевишчког пожара и не само спасили, већ и усавршичи и наставили традицију ”стицања Светог Духа”. Како старе Русије више није било, сада је то било ”Теби приносећи, од свију и за све”, истински подвиг ”за живот света”. Неке од тих прича и тајних струја су фасцинантније од навика стечених током устаљених, православних векова, док својом необичношћу ничим не уступају ранохришћанском мартирологогијуму.

Прва се тиче свештеномученика Павела Флоренског, стрељаног у Соловјецком манастиру негде 1937.године. Дело овог руског полихистора је добро познато, али је вероватно мање позната чињеница да је он време од Револуције до свога прогонства провео у настојањима да сакрије и спаси часну лобању св. Сергија, која је заједно са хиљадама моштију била осуђена на ритуално спаљивање. Св. Павел је успео да скрије часну лобању Игумана земље Руске. Тај подвих и дело су можда значајнији од добро познатих домета његовог знаменитог дела ”Стуб и тврђава Истине”, те других његових дела. Избријан, тучен  и намучен, стрељан је св. Павле, заједно са хиљадама јереја, архијереја, монаха, сигурно у смиреној спознаји да је ”добру трку трчао и свршио”.

Са св. Павлом негде и почиње постепено ”цурење” учења о умном делању изван манастирских зидина којих више и нема, када је цела искрвављена Русија постала један џиновски манастир. И ту је, како ћемо видети, немалу улогу одиграла и наука руска. Тек кад се Павлова ученост заиста коснула исихазма, ствари су попримиле необичан ток. Овај период руског исихазма већ припада ери Имјаславија, последњој исихастичкој фази.

Имјаславије је оставило велики траг контроверзе за собом. Чак је у једном тренутку његова гласност и необичност пробана да се стави на исти тас саборних и помесних одлучивања са јавно јеретичким кретањима, попут ”софиологије”, као да је реч о истим или сличним појавама. Неки од учесника ”софиологије”, касније демонтираног и осуђеног покрета, заиста су припадали обема камповима, попут јереја Сергеја Булгакова. Но правог доприноса Имјаславију Булгаков није дао, упркос његовом пријатељству са Флоренским. Овде нема потребе да се улази у нијансе анализа сваког појединачног делатника. Важније је пробати сагледати целину и облик целе те епохе, која заиста садржи некакав заједнички корен из којег су никла различита, у понечем слична кретања.

Имјаславије је исихастичка фаза која је паламистичко учење о енергијама, особито нетварним, довела до крајности у свом учењу о Исусовој молитви, тиме што је признало оно што је прећутно било садржано и у ранијем исихазму: да Име Божије Исус Христос - није обично. Оно поседује по себи обожујућу снагу јер је, напослетку, и Очовечење и Име Сина Божије било ”тајна скривена од векова”. Одатле је произашло схватање - које је постало стандардни багаж данашње исихастичке праксе и у знаменитим манастирима света - да је непрестани контакт са свештеним Господњим Именом неопходно и, у неку руку, нужно. Оно је на неки начин надређено чак и литургијском поретку, тј.причешћивању, у смислу који је могуће пронаћи и у текстовима а и чути га на местима попут Свете Горе и другде, да се ни сам ”текст”, а камоли дејство, свете Литургије, једнако као и други свештени текстови и богослужења, не могу да ”схвате” уколико верник не поседује ”кључеве” за њих, а ти кључеви су управо онај најчешћи мотив који се среће у хришћанском корпусу, Име Божије. Довољно је, другим речима, молитву изговарати.

Нико од делатника Имјаславије колико ми је познато није писао против Причешћа. Али да је и у житијама тако познатих светитеља какав је Јосиф Исихаста, могуће пронаћи места када се он и његово братство”уздржава” од одласка на Литургију ради свеноћне Исусове молитве, прескачући тако уврежену праксу непрестаног причешћивања - то је сасвим јасно. Тако се, поједностављено речено, поставља дилема између непрестаног причешћивања и непрестане молитве. Треба истаћи да се то питање додуше намеће само изван контекста правилног схватања и етоса тзв.Имјаславија, тј.већ са једне тачке која се налази изван те свештене праксе. Дакле, питање је не само сувишно, већ је и погрешно: у текстовима родоначалника Имјаславија, од св. Варсонуфија Оптинског, до анонимног аутора Казивања једног боготражитеља, те до јеромонаха Илариона, писца Кавкаских гора, заснивачког имјаславког текста, таква дилема или питање нигде не може да се нађе. Нигде није могуће пронаћи обесцењивање или умањивање значаја светог Причешћа или учестовања у Евхаристији. Тек кад су ти текстови изашли изван монашког круга и ушли у академско-лаичку употребу, они су се обојили одређеним философским тенденцијама које можда можемо да сагледавамо и из таквог једног ракурса, када је могуће говорити о одређеном ”аутономашењу” верника и његовом одвајању од пуног круга свештеног поретка и јерархије.

Па и у тим случајевима, када је добијени амалгам заличио на неправославну праксу, он је донео резултате које не само што није могуће третирати као јеретичке, већ у светлу његових добачаја и резултата у акутној бољшевичкој средини, у којој и не може бити говора о некаквој ”потпуној канонској петљи” јерархије и поретка, треба их гледати као излив Божанског Промисла. Ако су не само Литургије, већ и сами храмови па и њихово спомињање били уништени, шта је онда друго преостајало вернику жедном православља, него да на одређен ”мистичан” начин ”оде у катакомбе”? Но, те катакомбе су у самој ствари биле далеко јавније и општије од некакве злокобне јеретичке затајности.

Руски математичари су почетком 20.века поставили темеље за светски чувену школу. Не улазећи у подробрности њиховог света, које сасвим леже изван компетенција аутора, ипак је немогуће не учитати оно што је могуће пронаћи у литератури.

Као прво, оснивачи те школе су били веома блиски мистичним и, конкретно, имјаславским тенденцијама. Главни оснивач руско-совјетске математичке школе, Н.Н.Лузин, спријатељивши се са Флоренским, који је у имјаславским текстовима пронашао надахнуће за свој рад, преко  руског мистицизма наставио је рад чувеног Георга Кантора. Данашњи истраживачи су већ усаглашени око идеје да је Канторова чувена једначина 2^ℵ₀ = ℵ₁  представљала настојање да се именује бесконачност. Нити је случајно што се Кантор, који је толико променио лице математике, родио у Русију, као ни да фон Клаузевиц није тек тако формулисао своју револуционарну доктрину рата тек након службовања у Русији. И летимична веза са рускошћу насади у осетљив ум неизбрисив осећај за трансценденално и бесконачно. И питање је да ли се у тим случајевима ради о продору ”науке” у Бога, или о трансформативном утицају рускости на конкретног научника, који своју науку онда усмерава у јасно метафизичким правцима.

Историја Откривења се, са становишта теистичке глосолалије, може током миленијума посматрати и као постепено, све ближе центру, именовање бесконачности, које је без свог имена неупотребљиво и чак опасно.

Са своје стране, Имјаславије је наставило и старо иконослужитељско учење да и Бог не само мора да се именује (што се Очовечењем и десило), већ да је потребно отићи корак даље и испунити помало непријатан мандат иконодулије - а то значи неограничено ограничити Бога. Иконоломцима је чињеница да је Бог постао човек омогућила као и осталима сву пуноћу закључака из једног таквог аксиома, изузев једног. Из неког разлога су наставиле до данас да постоје хришћанске групације које сматрају да насликати Бога значи ограничити Га, тј. тобоже Га лишити Његових компетенција. Божији Лик би, стога, требало да буде једини лик икад који не треба да се представља, иако само бивање Човеком Бога неограничиво ограничава барем Његовим Телом, кожом, удовима. Но иконоломци нису хтели и могли да саберу 2 и 2 и извукли су закључак старозаветни, о вету на депикцију божанскога. Но тиме је период иконоломства као никад нико, поставио питање о натури бесконачности: да ли је оно мобилно, живо, респонсивно, односно, дискретно, или спада у неки од неоплатонистичких аутомата? Сва та питања ће много касније да наследи и математика. Ајнтштајнове алтернације ће готово безначајно да оживе мртви космос њутновскско-лајбницовске бесконачности, али ће руска математика свету да приђе из онтолошки другачијег угла.

Неограничен, у иконослужитељкској мисли значи непредстављен на икони Бог, што значи идол. И иконослужитељи и паламити и Имјаславци те, напослетку, математичари од Кантора до Пељермана, у суштини настоје да обуздају апофатички нагон који је Православљу тобоже уписан као дефинишући маркер. Ради се о борби за одређен, неопходан степен катафатике, тј.права да се једна стварност именује.

Излазећи из језичког патоса Сребног века и руског Симболизма, Имјаславије на неки начин настоји да изађе у сусрет помало непријатном захтеву иконослужитељства да се Бог ограничи. Друго је питање, у које овде не можемо улазити, како се остварује то ограничавање Неограниченог, но сме се рећи да је резултат до којег су Руси дошли довољно чудан.

Чини се да се стремљења високе математике бар у нечем усаглашавају са православном теологијом 9.века, а напори руских математичара, који баштине обоје, довели су до необичног резултата. Умањујући апофатички рефлекс, а одржавајући катафатску константу, Имјаславци језиком, речју, досежу онај захтев за графичким неограничавајућим ограничавњем Бога, овај пут помоћу језика и речи.

Последице тог експеримента су осетне у целом спектру руске културе ове епохе, али оне нарочито необично одзвањају у математици, тамо где алгебарски, често блиски окултном и кабалистичком симболи, овде умичу из свог апофатичког колотрага и хрле ка области о којој западна математика може само да сања. Већ ту и тада се предосећа оно што ће знатно касније у математици да остваре Миша Громов, Холмогоров, Хоружиј, Раушенбах, Пељерман и многи други. Одредивши обличје васељене, њихова математика, импрегнирана мистиком од ње de facto прави православну икону. Ако је било речено да је иконопис богословље бојама, овде присуствујемо тренутку кад је богословље проговорило језиком броја. Руска математика која је изашла из исихазма васељени одређује и сврху, смањује ентропију и стално се враћа на питање душе и Бога, којима нуди и математичке основе.

Тако је православно богословље прешло пут од ”чисте” теологије, до примењене, а бројаница се, барем за Русију и кроз њу, постепено приблажавала ”мачу”. У неизбројна остварења и трофеје руске мисли, заточене у нуклеарне институте и ”забрањене градове” – често дојучерашње манастире – положен је исихастички етос. Заумне руске ракетне и војне технологије и инжињеринг никад се нису ни одвојили од православља. Фортификациони молитвени нацрт св. Серафима Саровског у Дивјејеву, у којем је данас смештен најважнији руски нуклеарни центар (sic), био је само наговештај будуће синергије између најдубље православне мисли и овосветских компетенција, које ће Русија или остварити, или је неће бити.

Тако је православље, тј.хришћанство, од фацилитаторске етичке козметике првог миленијума, прошавши кроз отступнички други, у трећем миленијуму доспело у меру притче да ”Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла”; и, још већма, ”ко се спотакне о овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га.” (Мат. 21:44) Али, носиоци вере, кустоси соли земаљске, они призвани и узвани, треба да памте реч коју  Јеремији упућује Господ приликом његових сумњи и пророчких колебања: ”Ти, дакле, опаши се и устани и говори им све што ћу ти заповједити; не бој их се, да те не бих сатро пред њима” (Јер.1:17).

Вера ни некад ни сад, никад није престала да буде мач двосекли (Пословице 5:3-4).

Доц. др Олег Солдат за портал "Живот Цркве"
Филозофски факултет, Универзитет у Бањој Луци

Насловна фото: ходочасници у крстном ходу по Канавки Пресвете Богородице, извор: diveevo-monastyr.ru