_{Удаљавање од Руске православне цркве и} 

^{приближавање Фанару и евроатлантистима}

Пишући научну монографију о Бугарској (Пропаст Бугарске у Европској унији), научна делегација састављена од српских, руских и бугарских научних и културних радника кренула је у обилазак одређених места, ради интервјуисања бугарских универзитетских професора, просветних и научних радника, чак и обичног становништва. Један од већих бугарских градова који је делегација планирала да посети јесте Велико Трново, као и Царевац, и, наравно, место где је био сахрањен Свети Сава. Подсећања ради, Свети Сава се упокојио 1236. године у Великом Трнову, а бугарски цар Јован Асен II га је сахранио уз највише државне почасти у цркви Светих четрдесет мученика. Овај храм је био главни пантеон бугарске државе. Мошти Светог Саве су у њему почивале до 1237. године, када их је српски краљ Владислав пренео у манастир Милешеву.

Попевши се на Царевац, којим доминира Патријаршијска црква (ту је било прво седиште стечене аутокефалне Бугарске цркве), делегација се сусрела са недостатком фресака у цркви, иконостаса, олтара и других елемената карактеристичних за један православни храм. На зидовима су се налазили мурали са представама људских тела искривљених лица, згрчених мишића, који указују на јак бол, физичку патњу или пак умирање у тешким мукама. Мурали нису имали никакве везе са црквеним представама Господа Исуса Христа, библијских личности, светитеља итд, већ су својим изгледом подсећали на уличну уметност (street art). Делегација је, након увида у стање Патријаршке цркве, посетила цркву Светих четрдесет мученика – закључану масивним ланцима и катанцем, са потпуно празном портом (изузев градске деце која су се играла у порти).

То није било једино изненађење. Наиме стигавши у Стару и Нову Загору рекоше нам да у ова два града и околних 11 села служи само један свештеник Бугарске православне цркве. Истовремено, у оквиру једне старе цркве у Старој Загори, делегација је затекла „вернике” који су међусобно водили разговоре, при чему су ту били „православци”, римокатолици, протестанти и још неколико представника непознатих верских заједница. С обзиром на недостатак свештеника, верници се сами сналазе негујући „екуменизам”, а сведоче и о мисионарењу верских представника које нису умели да идентификују.

Према подацима који се најчешће цитирају у бугарским црквеним и медијским круговима, Бугарској православној цркви недостаје око 1.700 свештеника. Наиме, процењено је да би за редовно функционисање свих парохија било потребно око 2.500 свештеника, док их је у једном периоду било свега око 800. Недостатак је посебно изражен у руралним и демографски опустелим областима северозападне Бугарске (Видин, Враца, Плевен, Силистра), где један свештеник често опслужује више села и храмова. За веће црквене празнике БПЦ доводи свештенике из Румуније да служи у бугарским црквама. Као главни разлози за недостатак бугарских свештеника наводе се: ниске свештеничке плате, старење свештенства, недовољан број кандидата за богословије, депопулација села и мањи број активних верника.

Треба имати у виду да је ова процена из 2017. године. Новији подаци указују да Бугарска православна црква има око 1.500 парохијских свештеника и око 2.600 парохија, што даље значи да је свештеника више него недовољно, те да велики број парохија и даље нема свог сталног свештеника или да један свештеник покрива више заједница.

Ниво религиозности у Бугарској варира, а подаци се могу разликовати у зависности од методологије истраживања и времена спровођења анкета.

Према попису становништва из 2021. године, хришћанство је остало доминантна религија у Бугарској – око 64,7% становништва се изјаснило као хришћани. При томе, готово сви хришћани припадају Бугарској православној цркви.

Поред тога, Бугари су један од осам народа који сматрају да је њихова религија боља од осталих. Чак 69% Бугара верује да је њихова вера најисправнија.

Треба имати у виду да је истраживање спроведено међу становницима Бугарске у целини, а не посебно међу хришћанима или муслиманима.

Бугарска православна црква (БПЦ) суочава се са низом изазова, а главни су, према медијима, били: Унутрашњи црквени сукоби, где су се сукобиле две тенденције у црквеном животу: једна је бранила право свештенства и лаика да гласају на избору митрополита и патријарха, док је друга инсистирала на ауторитарном моделу управљања црквом од стране епископата. 

Талас незадовољства брзо је захватио све епархије и земљу у целини. Покушај промене једног од основних принципа повеље БПЦ – учешћа народа Божјег у управљању Црквом – ујединио је „конзервативце” и „либерале”, „русофиле” и „русофобе” – људе из целог друштвеног спектра, иако су заступали супротстављене идеолошке ставове. Жалбе су поднете свим државним институцијама – парламенту, влади и председничкој администрацији – позивајући на национални одговор целе државе, јер је кршење устава БПЦ од стране њеног највишег управног тела питање од националног значаја. 

Министар правде издао је своје мишљење, према којем „предложене ад хок измене изборног система имају потенцијал да генеришу поделе и спорове и на крају ће имати негативне последице и за БПЦ и за вернике”. Таква једногласност, неуобичајена у оштро поларизованом бугарском друштву, јасно је оцртала црвену линију која се не сме прећи.

Све се правдало забринутошћу због утицаја страних држава у БПЦ, пре свега због могућег утицаја Сједињених Држава и Цариграда на избор патријарха. Затим ту је неопредељеност у односима са тзв Православном црквом Украјине (ПЦУ). Наиме, није било званичног признања ПЦУ, али није ни означена као расколничка структура. Протеривање из земље ректора подворја Руске православне цркве у Софији, уздрмало је односе у БПЦ. У септембру 2023. године, архимандрит Васијан (Змејев) је проглашен персоном нон грата и, заједно са два млађа клирика, протеран је из Бугарске. Ту је проблем недостатка обнове и поверења од комунистичког периода и, на крају, велика секуларизација друштва.

^{Удаљавање БПЦ од РПЦ – захтев (и бугарских) атлантиста}

Данас, када је Бугарска у НАТО-у и Европској унији, видљиво је њено удаљавање од Руске православне цркве и приближавање Константинопољској патријаршији и Грчкој православној цркви. 

Када смо истраживали ово питање удаљавања БПЦ од словенских цркава наишли смо на чланак архимандрита Никанора (Мишкова), бившег игумана Светог манастира Черногоског (БПЦ) под насловом „Разлози за прекид пријатељства између Руске и Бугарске цркве” Овај чланак у духу језуитизма објављен је на сајту који одржава Константинопољска патријаршија, тј. патријарх Вартоломеј, што свему даје посебан значај. У почетку чланак делује као неофицијелно мишљење једног монаха дато без сагласности надлежног епископа, али каснији развој догађаја, посебно две посете патријарха Данила Фанару и патријарху Вартоломеју (крајем 2025. и средином 2026.) дали су ново светло на горепоменути чланак. Овакви наводи нису усамљени, што се може закључити да се заправо ради о програмског чланку који најављује и образлаже зашто БПЦ мора да се дистанцира од РПЦ.

_{Фото: архимандрит Никанор Мишков непосредно пре него што ће узети благослов од патријарха Вартоломеја, извор: facebook.com}

„Након слома комунистичких режима, Бугарска је променила табор и прикључила се Западу, најпре као чланица НАТО-а, а затим и уласком у Европску унију. Ипак, око 25% утицаја остало је везано за СССР, односно за данашњу Русију. У тих 25% спада и Бугарска православна црква”, пише архимандрит Никанор. Иако, дакле, то није опредељујуће за рад БПЦ, архимандриту и његовим менторима и тако мали утицај смета.

Даље он проповеда о духовним везама између Бугара и Русије и каже да су постојале много раније, истичући пре свега бугарски допринос тим духовним везама (обрнуто је нешто „заборавио”). Тако наводи пример бугарског архимандрита Анатолија (Зунгуловског, 1765–1848) који био је духовник руске царске породице. Претходно је био игуман манастира Бигорски у данашњој Северној Македонији, а касније игуман манастира Зограф на Светој Гори, у којем и данас живе бугарски монаси. Након раскола, међутим, ове духовне везе претвориле су се у духовни утицај Руске цркве, који је временом постајао све снажнији. Несумњиво, једна од очигледних последица таквог стања било је прихватање руских богослужбених пракси у Бугарској, као што је вишегласно појање у црквеној музици, али и одређених других обичаја који су нарушили преовлађујући византијски богослужбени поредак и допринели удаљавању бугарског становништва од литургијског живота. Овде треба поменути и да је, по угледу на руску традицију, укинута самосталност ставропигијалних манастира, што је касније имало веома неповољне последице по монаштво у Бугарској.

За архимандрита Никанора, дакле, добро је када бугарски свештенослужитељи утичу на Русе и Русију, али не и обратно. Друго, поставља се питање да ли би бугарско православље и православни Бугари уопште опстали да није било Русије? Одговор се прећутује, међутим чињенице су неоспорне у овом случају.

Истовремено, архимандит Никанор заборавља да каже да је стање БПЦ током Другог светског рата било у лошем стању, да су подржавали нацизам и поступке (злочине) бугарске државе у Србији и Грчкој, због чега је Бугарска после Другог светског рата морала да плаћа репарације. Осим тога, Бугарски архијереји су учествовали у формирању Хрватске православне цркве у усташкој НДХ, па је, свакако, требало духовно очишћење бугарских свештенослужитеља.

Превиђајући духовно стање бугарског народа и његову кривицу за (до тада два погрешна геополитичка избора), архимандрит успостављено стање после Другог светског рата тумачи на свој, посебан начин, тј. да је то значило потчињавање БПЦ РПЦ. 

_{Фото: Никанор Мишков са Франциском Бергољом, извор: facebook.com}

На тај начин свештенство је изгубило свој морални углед у бугарском друштву, тврди архимандит, што не одговара истини, с обзиром на то да је и у проевропској Бугарској слично стање. Другим речима, архимандрит манипулише читаоцима, јер крије другу половину одговора, а то значи ни у евроатлантској Бугарској није се ништа променило. То значи да се узрок ниског моралног стања налази у нечему другом.

Према архимандриту Никанору, тзв. „црвени” синод остао је тесно повезан са Московском патријаршијом, док је „алтернативни синод” успоставио односе са украјинским расколницима Филарета Денисенка. Уосталом, и сам Филарет (агент „Антонов”) и „алтернативни” бугарски патријарх Пимен (агент „Пирин”) били су сарадници комунистичких тајних служби. Оваква тумачења су заиста феномен, где се канонски синод назива „црвени”, а расколнички „атернативним”, при чему му не смета успостављање односа са украјинским расколницима.

Ипак, раскол у Бугарској цркви показао се толико озбиљним и погубним да је 1998. године Бугарска затражила од Васељенског патријарха сазивање Свеправославног сабора у Софији ради решавања спорова. Под председавањем патријарха Вартоломеја, Сабор је потврдио законитост тадашњег бугарског патријарха, а истовремено опростио и примио у црквено општење расколничку јерархију. Касније су најупорнији расколници, који нису прихватили одлуке Свеправославног сабора, били суочени са полицијским снагама, у складу са добро познатом православном праксом. Међутим, упркос непроцењивој услузи коју је Васељенски патријарх учинио Бугарској цркви, она је остала повезана са Москвом. Онда поново следи манипулација читаоцима игумана Никанора, будући да се овде не ради о слеђењу и захвалности због учињене услуге, већ о нечем дубљем. Наиме, Константинопољска патријаршија је користила цркву за хеленизацију Словена, у том смислу и Бугара. Та рана није зарасла, јер Грци и сада настављају са истом политиком. 

После ових размишљања архимандрита следи тумачење политичких збивања у духу евроатлантске идеологије: „Ствари су могле мирно да теку у духу старог доброг 'братског пријатељства', да се у Русији нису догодила два важна догађаја: долазак Владимира Путина на власт и избор митрополита Кирила за московског патријарха. Временом се у Русији све вратило на старо место: Запад је поново постао непријатељ број један, а Руска црква државна служба задужена за ширење државне идеологије, уместо комунистичке партије”.

Архимандрит Никанор, који очигледно има добро атлантистичко образовање и убеђење, снажење Русије представља другачије, као злоупотребу цркве у обавештајне сврхе. Зато то повезује са тзв. црквеним скандалом у вези са подворјем Руске цркве, оптужујући Русију, а не дајући могућност да су иза свега стајале бугарске и атлантистичке структуре. Године 2013. Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије добило је задатак да руски храм (можда поново) претвори у црквену амбасаду или подворје, уклањајући бугарске свештенике који су тамо служили.

Бугарске власти су у почетку реаговале на скандал на уобичајен начин: протерале су новопостављеног представника московског патријарха у Софији. Међутим, касније су, под политичким притиском руске владе, дозволиле руском свештенику да се врати.

Врхунац овог постепеног руско-бугарског црквеног зближавања догодио се 2016. године, када су две цркве заједно канонизовале Серафима Собољева, конзервативног православног теолога кога становници бугарске престонице поштују као чудотворца.

_{Фото: са канонизације Серафима Собољева, извор: podvorie-sofia.bg}

Највиши домет тих односа била је изненадна и ничим изазвана одлука Бугарске православне цркве да у последњем тренутку одбије учешће на „Светом и Великом сабору на Криту”. Наравно овде став архимандрита Никанора заслужује одговор. Овај нелегални сабор због начина сазивања и рада у црквеним медијима означавају као „разбојнички”. Стоји да одговоримо на питање – зашто је разбојнички.

Закључци, који произилазе из проучавања објављених коначних текстова тзв. Светог и Великог Сабора, као и из одговора и анализа угледних теолога и митрополита, јесу следећи:

1. коначно се остварио циљ признања јересима статуса црквености, односно прихваћено је да су папизам и остали јеретици Цркве, а не јереси;
2. званично и саборно се озаконила свејерес екуменизма, а као легитиман је признат Протестантски (тзв. Светски) савет цркава (тачније Савет јереси);
3. институционализована је постпатристичка теологија;
4. погажене су одлуке Васељенских Сабора;
5. искривљен је појам православне духовности;
6. урушена је православна саборност;
7. коришћени су неправославни методи у начину рада;
8. одлуке „Сабора” су обавезне за све лаике и клирике (под изговором поштовања и наводног очувања истинског Православља), чиме се поништава улога народа који има одговорност за очување неискварене православне Вере;
9. не поштује се светоотачка и светодуховска Традиција Цркве, јер није дошло до признања свих ранијих Сабора;
10. по први пут је било дозвољено учешће посматрача паписта и још су се догодиле заједничке молитве са њима током Светих Литургија у оквиру тзв. Сабора;

Као што је познато, главни задатак једног Православног Сабора јесте борба са јересима изниклим у крилу Цркве. Али, на овом тзв. Сабору се десило управо супротно. Најспорнија догматска одлука се налази у следећој реченици: „Православна Црква прихвата историјско именовање других, неправославних хришћанских Цркава и Конфесија које се са њом не налазе у општењу”.

Међутим поменути архимандрит није једини који овако размишља. У чланку Генадија Габриелјана, „Задња врата за нулту фазу” говори се о бугарском страху од повећаног руског утицаја у БПЦ. 

Бугарска православна црква (БПЦ) се нашла у терминалној кризи, изгубивши своју независност и поставши инструмент геополитичког утицаја Москве – такве су радикалне изјаве које је дао архимандрит Дионисије (Мишев). Овај 44-годишњи клирик, „црна овца” бугарског свештенства, како је назван у медијима, у опширном интервјуу за портал Faktor.bg осуђује политику новог предстојатеља БПЦ, патријарха Данила, и његове пратње, оптужујући их да желе да Бугарску цркву учине зависном од Москве и потчине је интересима Руске православне цркве и Кремља.

_{Фото: архимандрит Дионисије Мишев са својом несуђеном епископском одеждом (изабран је 2014. године за патријарховог викара са титулом - стобијски, али због канонских прекршаја није рукоположен), извор: cdn.btv.bg}

Утицај Руске православне цркве у нашој земљи је толико дубок, примећује бугарски клирик, да чак и доктринарни уџбеници које БПЦ промовише у школама помињу Ивана Иљина – идеолога руског хришћанског национализма и ауторитарног конзервативизма чије идеје о духовној мисији Русије активно усваја савремена кремаљска идеологија.

Дионисије назива БПЦ „најјефтинијом канцеларијом Кремља” било где у свету и тврди да су патријарх Данило (кога описује као дела руског „службеног особља”) и његова пратња спремни да жртвују свој духовни ауторитет зарад политичких разлога. Клирик указује на подршку Данилу од стране бугарских политичара: председника Румена Радева, чије понашање одражава скривено разумевање мотива Кремља на међународној сцени; бившег премијера Бојка Борисова, познатог по прагматичном зближавању са Москвом; Дељана Пеевског, олигарха и политичара, лидера етничке протурске странке „ДПС – Нови почетак”, чији су финансијски интереси, према критичарима, уско повезани са проруским круговима. Таква подршка, према Дионисију, јача улогу Руске православне цркве у управљању Белоруском православном црквом, чинећи његов патријархат забрињавајућим сигналом за Запад. 

Открића архимандрита Дионисија поткрепљена су „стварним доказима” о томе како Бугарска црква покушава да утиче на секуларно друштво. Говор патријарха Данила у Бугарској академији наука у мају ове године открио је узнемирујући тренд коришћења духовне реторике – референци на словенски идентитет, мисију православља и апела на историјско памћење – за промоцију наратива о „руском свету”, који се сада користи као средство културног притиска и јачања антиевропских утицаја.

_{Фото: архимандрит Харалампије Ничев (такође контраверзни клирик, раније Бугарске сада Константинопољске цркве), бивша бугарска премијерка Ренета Инџова, патријарх Вартоломеј и архимандрит Дионисије Мишев, крајем јануара 2025. године, извор: facebook.com}

У неколико чланака може се видети да пронатовски бугарски аутори на црквеним сајтовима називају идеологију „Руског света” „крвавом и човекомрзачком” и пореде је са идејом „животног простора” (тј. нацизмом).

У једном интервјуу са више учесника (присутан и православни бугарски свештеник отац Петко Вълов) захтева се „деконструкција руског света”. 

Сајт „Двери.бг” – „Документът за ‘руския свят’ – тържество на едно маргинално течение” говори о тзв. црквеној критици документа „Настоящето и бъдещето на Руския свят”, са оценама да је реч о милитаризацији и идеологизацији Руске Цркве.

_{Фото: с лева на десно русофоби Сергеј Чапнин (из РПЦ), о. Валеријан Дунин-Барковски, о. Андреј Кордочкин (из РПЦ), извор: снимак екрана youtube.com}

Отац Валеријан Дунин-Барковски, свештеник у парохији Светог Николе у Дизелдорфу (БПЦ), пише:

„Овај документ, који је шокирао многе вернике, мене није шокирао. У много чему се поклапа са идејама које је изнео Кирил (Гундјајев), тадашњи митрополит смоленски и калињинградски, у свом говору на састанку Сверуског народног сабора 2007. године. На овом сабору се расправљало о такозваној 'руској доктрини'. Говор у којем је митрополит Кирил изложио ову доктрину објављен је на истој званичној веб страници Московске патријаршије у августу 2007. године, тј. сада не говоримо о некој новој идеји патријарха, нема наглог заокрета у погледу на свет поглавара Руске православне цркве, и нема говора о томе да га је неко присиљавао или да су га у то убедили неки идеолози. Тада, средином деведесетих година прошлог века, ова 'доктрина' многима је изгледала као потпуно лудило. Чак и тада је предлагала сарадњу Русије са маргиналним исламистичким режимима и окупацију Крима и источне Украјине. Будући патријарх Кирил је већ долазио са таквим идејама, али у то време оне нису схваћене озбиљно, посебно зато што су га многи сматрали 'либералом' и полагали наде у боље. Али видимо да ће касније много више људи пасти у његово лудило. Ове идеје, у облику црквене јереси, у облику милитаристичке идеологије, обухватиће Русију попут болести, физичке и духовне. Митрополит Кирил је дошао у патријаршију са овом концепцијом и, како време показује, изгледа да је управо он утицао на руске власти на такав начин да су маргиналне идеје постале главна тема у политици руске државе. Наизглед беспринципни и прилично неселективни у својој жељи за моћи и богатством, највиши руски руководиоци су радо прихватили ову концепцију јер им је омогућавала да мирно и слободно пљачкају и убијају.”

На фејсбук стрници „Християнство.бг” – Архимандрита Никанора (кога смо раније оширно цитирали) каже: „Учението за т.нар. ‘руски свят’ е гностическа ерес”, тј. „ако ти треба баш оштра богословска квалификација: Доктрина такозваног ‘руског света‘ је гностичка јерес".

У једном наводном међународном богословском документу (заправо фанариотском, јер је већина учесника свештенство Константинопољске патријаршије, иако међу потписницима име и понеки негрк) из марта 2022. године: „Руски свет” се дефинише као лажно учење, етнофилетизам и јерес. 

Видимо, дакле, да се БПЦ озбиљно окренула од словенског православља и прихватила НАТО православље и Фанар као мајку цркву.

_{Фото: митрополит пловдивски Николај у загрљају са патријархом Вартоломејем, извор: plovdivskamitropolia.bg}

(Наставља се)

проф. др Зоран Милошевић, научни саветник, за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото:  председник Бугарске Румен Радев у посети Синоду Бугарске православне цркве након своје победе на изборима 26. јуна 2026. године, извор: bg-patriarshia.bg}