Постоји један кратак коментар у писму Светог Григорија Ниског који је вековима изазивао чуђење у вези са ходочашћима. Одлазак на света места био је велики посао у средњем веку (уп. Кентерберијске приче). 

Стога је ова епиграмска мисао једног Оца Цркве, који је носио назив „Отац отаца“, многе узнемирила:

Када Господ призива блажене на њихово наслеђе у Царству небеском, Он међу њихова добра дела не убраја ходочашће у Јерусалим; када објављује Блаженства, не помиње такву врсту побожности. А што се тиче онога што нас ни не чини блаженима нити нас поставља на пут ка Царству — нека онај који је мудар размисли зашто би за тим требало трчати.

Он даље напомиње многобројна искушења својствена самом путовању, као и моралне опасности за које се знало да захватају Свети град. Ходочашће, дакле, није било на његовом списку препоручених духовних подвига.

Одмах ћу рећи да сам и сам ходочастио у Свету земљу. Било је ствари које сам очекивао, као и оних које су ме изненадиле. Ипак, у опомени Светог Григорија има много мудрости коју ваља озбиљно размотрити.

Зашто идемо на ходочашће? Да ли је једно место светије од другог?

Наш савремени свет преплављен је туризмом. Поједини европски градови већ су почели да ограничавају број посетилаца у датом тренутку, како навала људи не би уништила управо оно због чега су дошли.

Ходочашће није намењено да буде туризам, мада се често своди на тај ниво. Многи се изненаде комерцијализацијом Свете земље, иако је она постојала већ у време Светог Григорија.

Постоји дубље ходочашће које Црква подстиче и које је доступно свима. Оно није обележено трговачким духом, нити је изложено искушењима. Веома је једноставно:

Читав свет је Пасха у Јерусалиму 33. године. Где год да идемо, ми смо тамо. У литургијском животу Цркве, догађаји тога града, у том времену, подробно се износе у богослужењима Страсне седмице. Свако служење Свете Литургије јесте оприсутњење тог времена и тог места:

Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле Он не дође (1. Кор. 11, 26).

Литургије Цркве нису поновна извођења једног историјског догађаја (Црква није религијско друштво за креативни анахронизам). Црква је Тело Христово, тајна сакривена од векова. Када се крштавамо, крштавамо се у смрт и васкрсење Христово и вечно се сједињујемо са пуноћом тих догађаја који се откривају у Његовој смрти и васкрсењу.

Стога је Страсна седмица откривење нашег живота — увек и свуда. Ми увек седимо са Христом за трпезом и примамо Његово Тело и Крв. Увек смо с Њим у Гетсиманском врту, где бдимо или заспимо. Зато што смо с Њим у врту, говоримо: „Нећу Те издати целивом као Јуда.“ И сви они који су сабрани око Христа откривају и нас саме.

Ми Га хапсимо. Ми Му се ругамо и пљујемо на Њега. Ми Га бијемо. Са Пилатом Га осуђујемо, док кротко перемо руке од свега тога.

Постоји и дубља тајна у којој, како каже Свети апостол Павле, „са Христом се разапех“. Са Христом бивамо остављени да се молимо у самоћи. Бивамо издати. Бивамо ухапшени, бијени, мучени и осуђени. Носимо тежину свога крста док нас не сломи. Са Христом откривамо радост Странца који уместо нас носи тежину нашег крста.

Разапети са Христом, налазимо се међу разбојницима и међу онима који одбијају да разумеју. Али, разапети са Њим, видимо и Његову Мајку која стоји увек крај нас, па и у часу наше смрти.

Ово ходочашће није плод маште. Оно што је истински „мистично“ није измишљено — оно је стварно и истинито. То је стварност која је скривена и духовно (ноетички) се сагледава. Виђено срцем, оно је мелем за наше рањене душе и лек за слепило наших лажних ходочашћа.

Оклевање Светог Григорија у погледу путовања у Јерусалим било је повезано са страхом од одсуства нашег ноетичког, односно духовног виђења. Стајати на Голготи јесте занимљив историјски доживљај, доступан и неверујућима. Сам по себи, он не намеће нужно сагледавање истине онога што се види. То сагледавање има корен у срцу и открива се увек и свуда.

Када је Христос говорио о таквим стварима, јасно је открио природу Свога присуства:

„Кад год учинисте (или не учинисте) једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (или не учинисте).“

Литургијско ходочашће Страсне седмице јесте школа срца. Оно има за циљ да у нама изгради дубину духовног виђења, која нам омогућава да видимо оно што сувише лако превиђамо. Наравно, оно је сувише богато да би се обухватило у току једне седмице. Али, приступите му срцем и допустите Христу да вам се открије. Литургија се простире кроз читаву годину. Она је тајна која је свуда присутна и све испуњава.

Дођите и видите.

Извор: glory2godforallthings.com; фото: artpictures.club

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"