Знаменити изрази „закопати талант у земљу“ и „дати свој прилог“ (дословно: „уложити своју лепту“) ушли су у наш језик из Новог завета. Заједничко им је то што су у старогрчком језику и реч „талант“ и реч „лепта“ означавале одређене новчане јединице, с тим што је талант био веома велика сума новца, а лепта, напротив, ситан бакарни новчић. Зато, иако први израз данас схватамо метафорички (заиста, како би неко могао свој талант или дар закопати у земљу?), у Јеванђељу он има сасвим дословно значење. Тамо је немарни слуга у правом смислу речи закопао поверени му талант (то јест — веома велики новац) у земљу. Стога у старогрчком језику реч „талант“ уопште није имала никакве везе са људским способностима, већ је означавала искључиво новчану меру и јединицу тежине.

У јеванђелској причи говори се о господару који је, одлазећи, поверио својим слугама одређене суме на чување. Касније, „после дугог времена дође господар оних слугу и затражи од њих рачун. И приступивши онај што је примио пет таланата донесе још пет таланата говорећи: господару, пет таланата си ми дао; ево, још пет таланата сам добио с њима. Рече му господар његов: добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога... А приступивши и онај што је примио један талант рече: господару знао сам да си човек строг: жањеш где ниси сејао и сабираш где ниси расуо; и побојавши се, отидох и сакрих талант твој у земљу; ево ти твоје. А господар му одговори: зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао и сабирам где нисам вијао; зато је требало да даш мој новац трговцима, па бих ја, дошавши, примио своје с добитком. Узмите, дакле, од њега талант и дајте ономе који има десет таланата. Јер свакоме који има даће се и претећи ће му; а од онога који нема, узеће се и оно што има“ (Мт 25, 14–30).

Занимљиво је да се на језику оригинала заиста каже да је немарни слуга сакрио талант у земљу:
καὶ φοβηθεὶς ἀπελθὼν ἔκρυψα τὸ τάλαντόν σου ἐν τῇ γῇ·
„И у страху отиде и сакри талант свој у земљи.“

Ипак, ништа мање није занимљиво ни то што се слична прича о вредним и лењим слугама, као и о закопаном новцу, налази и у Јеванђељу по Луки (Лк 19, 11–28), само што се тамо, уместо таланта, као новчана јединица помиње мина (μνᾶ; српски превод:кеса сребра). Да се развој језика одвијао другачије, данас бисмо говорили да је неко „закопао своју мину у земљу“, а не талант. Или бисмо за талентованог, али порочног човека говорили: „мину нећеш пропити“, уместо данашњег: „талент нећеш пропити“.

Како год било, управо захваљујући Јеванђељу по Матеју, у многим језицима реч „талант“ добила је значење дара или способности. Тако се, на пример, у француском језику ово значење јавља у XIV веку, а у енглеском крајем XIII века. Израз „закопати свој талант у земљу“ постао је, стога, у многим језицима пословица.

Што се тиче лепте, ова прича се налази код јеванђелиста Луке и Марка. Господ Исус Христос седео је наспрам храмовне ризнице и посматрао како народ у њу полаже новац. „Многи богати полагаху много. А дође једна сиромашна удовица и положи две лепте, што чини један кодрант. И дозвавши ученике своје, рече им: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који метаху у ризницу; јер сви метаху од сувишка свога, а она од сиротиње своје метну све што имаше, сав иметак свој“ (Мк 12, 41–44).

Ако говоримо конкретније о овим новчаним јединицама, τό τάλαντον (talanton) означавао је како веома велику меру тежине (од око 26,2 килограма и више), тако и одређену новчано-обрачунску (не и ковану) јединицу. Један талант износио је 60 мина, а једна мина 100 драхми. Једна драхма износила је шест обола. Поклапање у једној речи значења новчане мере и тежине објашњава се тиме што су се у старој Грчкој у почетку као новац користили или неправилни комади метала или метални кругови и шипке, чија се вредност одређивала према тежини.

Талант је био веома велика новчана сума. Шта се могло купити за један талант? На пример, у V веку пре Христа, животни минимум једне атинске породице износио је 2 обола дневно. То значи да је једна породица могла да живи од једног таланта готово 50 година!

Исто тако, то је била и плата тешко наоружаног војника — хоплита — за тих истих 50 година. За један талант могло се тада купити 120 волова или 400 оваца, или 30 неквалификованих робова, или 12 робова обучених за неки занат или писменост. Познато је и да је кућа која је припадала оцу Демостена коштала 3000 драхми — односно пола таланта.

Придев λεπτός (leptos) у старогрчком значи „танак“, „ситан“, „мали“, „слаб“. Од њега је и настало име за ситни бакарни новчић — τό λεπτόν. Занимљиво је да је лепта као ситна монета постојала и у савременој Грчкој све до увођења евра, када је замењена евроцентом.

По мом мишљењу, ове две јеванђелске приче, свака на свој начин, говоре о истој истини: све што имамо — од Бога имамо. Неко је добио талант, или чак многе таланте, а неко тек нешто мало, неку незнатну лепту. Не треба се хвалити својим талантима, јер их је Господ даровао. „Ко се хвали, нека се Господом хвали“ (1 Кор 1, 31). Тада талант постаје велика одговорност, коју треба умножити, остварити и не закопати у земљу.

Ове приче нам такође говоре да ће се од нас на крају тражити одговор не за оно што смо имали, већ за оно што смо од свога иметка дали другима и какав је био дух те жртве. И тада чак и скромни дар сиромашне удовице може бити драгоценији од онога што је учинио човек обдарен великим даровима.

Извор, фото: foma.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"