Порука патријарха румунског Данила поводом Свете Пасхе: да пројавимо радост Васкрсења и молимо се за мир у свету!
Празник Васкрсења Господа Исуса Христа позива нас да пројављујемо радост и мир, братску љубав и добра дела у свом окружењу — у породици и у друштву. Помажимо сиромашнима и усамљенима, молимо се за оне који страдају, али и за Румуне расејане широм света! Нарочито се молимо за мир и разумевање међу народима!
Елена Панина: Хришћанство у Европи се ставља ван закона
Јасно видимо незапамћене чињенице о континуираном угњетавању хришћанства на територији западних земаља под лажним изговорима. У овом случају, фриволно коришћење закона о распиривању мржње даје право глобалистима да криминализују непожељне ставове, пре свега оне који бране традиционалне вредности и национални суверенитет.
Патријаршијска и синодска васкршња посланица Бугарске православне цркве
Нека се и ми удостојимо, као Христови апостоли и жене мироносице, да сусретнемо Васкрслог Спаситеља, да с Њим у молитви беседимо, да живимо сједињени с Њим, да својим делима будемо истински сведоци Његовог преславног и спасоносног Васкрсења!
Свештеник Миладин Митровић: Вартоломејев десант на Грузијску Цркву
По мишљењу многих високопозиционираних црквених великодостојника, сазивање новог састанка у Аманском формату један је од приоритетних задатака који стоји пред Православљем у цјелини. Његово одлагање довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама.
Васкршња посланица Његове светости патријарха Кирила архипастирима, пастирима, ђаконима, монасима и свој верној деци Руске православне Цркве
Свемилостиви Господ нас зове у царство љубави – и човек у њега не може да уђе ако нема љубави у свом срцу. Опростимо једни другима, збацимо окове међусобних увреда и љутње, помиримо се и загрлимо се. Будимо милостиви према потребитима и утешимо тужне.
Жељко Ињац: Делегитимизација Цркве: Дехуманизација је увод у прогон – од „мрзитеље људског рода“ до „ћацијарха“
Прогон Цркве не започиње силом, већ наративом; не ескалацијом насиља, већ акумулацијом сумње која, у коначном исходу, производи прихватљивост самог прогона као друштвено „разумног“ решења.
Кипријан Воићила: Свети Празник Васкрсења Христовог у сећањима Аспазије Оцел Петреску
И одједном, у тој пакленој атмосфери — тешкој тами, изгладнелим пацовима, подруму налик леденој гробници — продрла је бела светлост. Светлост је обасјала душу и тело Аспазије. Сијала је као свежи снег под сунчевим зрацима. Али сада то није била створена светлост. Светлост Христова испунила је њену душу неизрецивом љубављу и радошћу. Аспазија је говорила да је то „радост која истовремено и даје и прима“. „Та светлост била је у исто време и љубав, и радост, и спасење. Треперила сам у тој радости, у тој срећи. И нисам знала шта се са мном дешава, нисам знала да сам Аспазија Оцел, доведена тамо.“