Ђорђе Вукадиновић је сасвим тачно уочио да „мета петиције Хелсиншког одбора за људска права за укидање верске наставе у Србији, уопште није веронаука – реч је о страху од снаге СПЦ, њеног угледа и ауторитета у народу. Тај углед је мета, ауторитет СПЦ је мета, положај цркве у друштву је мета центара моћи са Запада“.

Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! 

Приказ Цркве и свештенства који су деловали у актуелном моменту, дакле у епохи социјализма, углавном је ишао у правцу исмевања. Иако је Црква живела крајње аскетску епизоду своје савремене историје, свештеници су приказивани као лицемери, среброљубиви чиновници не много посвећени свом позиву, лажни пророци који вуку ка старом и назадном.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби.

Сама реч „богдај“, стара и тиха, а дубоко смислена, означава благослов, најлепшу жељу коју човек може упутити ближњем. У њој је сабрано искуство вере нашег народа, његова нада и спремност да добро дели са другима. Управо тај дух прожима и странице овог годишњака, у којем се преплићу наука, сећање и жива вера.

„Народна дипломатија” ствара утисак да је између Грка и Словена било и јесте све у реду. Међутим ова идеализована представа мора бити коригована, пре свега неслагањем Грка и Словена, у том смислу и Срба, због неискрених савезништава, односно због сасвим другачијег понашања политичке и културне елите Грчке у односу на народна осећања.

… Свако од нас треба да буде весник радости. Ево, дајем вам благослов да говорите људима радосне ствари. Не жалосне, као што се приказују на нашој телевизији где се стално дају само негативне информације. Све то ствара тежину, стресове.