… Реч има велику силу, а ми се не односимо према томе како треба и нисмо свесни да је реч најдубље повезана с вечним животом или вечном смрћу…

Зашто је реч испуњена управо таквом снагом и циљем? Свети јеванђелиста Јован Богослов Јеванђеље започиње говорећи о Христу: „На почетку беше Реч“ (Јн.1:1). Да, апостол који нам је открио да је Бог Љубав истовремено Га назива и речју, и притом истиче божанску суштину Спаситеља, Јединородног Сина с Богом Оцем од Којег се не може одвојити, и истиче стваралачку силу речи: „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и без Њега ншта не постаде што је постало“ (Јн.1:1-3).

О стварању света у Библији пише: „И рече Бог: нека буде светлост! И би светлост. Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод.... Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; и нека светле на своду небеском да обасјавју земљу. И би тако…“ (1Мојс.1:3, 6-7, 14-15).

Значи, Речју почиње стварање, даровање живота и предназначења, што је особина Божанства! Веома велики значај има назив, како за означавање догађаја или предмета, тако и за личност – зато што много тога одређује смисао који носи у себи. Света Тројица је Сама и Прва дала назив свему: „И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ… А свод назва Бог небо…. И сухо назва Бог земља (1Мојс.1:5, 8, 10).“

И Адаму је дао ово име. Као свом Лику и Подобију, као венцу творевине, Бог је човеку даровао способност да говори и дозволио му је да даје називе.

Само човеку, једином међу осталим живим бићима. Адам је дао имена свим бесловесним створењима, пољским животињама и птицама небеским. А затим и жени која је створена за њега. После пада човек је дао имена својим потомцима, као и предметима, околини итд.

У Рају су односи између Бога и наших прародитеља били у савршеном складу и наши прародитељи су били потпуно једномислени и сложни. После пада у грех ова веза је уништена; за испољавање и јединство наших осећања постала је потребна материјална реч.

Реч коју човек изговара по Божјем подобију такође има моћ. Међутим, за разликуод Божје, људска реч може бити позитивна или негативна.

Знајте: ниједна реч не нестаје без трага и Господ ће нам судити за сваку од њих. Због тога јеванђелиста Матеј пише: „А Ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због совјих речи бити осуђен“ (Мт.12:36-37). А ми смо тако нехајни!

Да не говоримо о празним разговорима, погледајте колико су наша уста пуна подсмеха, гнева, увреда, клевете, лажи, прекршених обећања, незахвалности, лажних заклетви, проклетстава и псовки…

„Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велик. Гле, малена ватра, како велике ствари запали. И језик је ватра, свет неправде“ (Јак.3,5-6). „Језиком прослављамо Бога и Оца и њим осуђујемо подобије Божје, човека,“ зато „ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце воје, његова је побожност узалуд“ (Јак.1:26).

Неки човек је упитао Сократа:
– Да ли знаш шта је за тебе рекао твој друг?
Сократ му је на питање одговорио питањем:
– А да ли си сигуран да је оно што желиш да ми кажеш истина?
– Не могу да кажем да сам потпуно сигуран у то, јер сам то чуо од другог.
– Да ли је оно што желиш да ми кажеш добра вест?
– Не, напротив.
– Значи, треба да ми кажеш нешто лоше, а ни сам не знаш да ли то има неке везе са стварношћу или нема. Је ли то нешто корисно?
– Мислим да није.
– Ако је новост коју желиш да ми саопштиш лоша, нетачна и бескорисна, зашто онда уопште да ми је говориш?! – одговорио је Сократ и удаљио се од саговорника.

Данас има мало људи који би тако поступили. Наш данашњи живот одговара интригама, практично, оно је интриге учинило начином живота и оставило је човека потпуно незаштићеног. То ће донети велику штету земљи.

Не могу да не поменем и жалосну чињеницу да се младићи већ одавно, а сад чак и девојке, не гнушају тога да опсују своје родитеље, они чак ни не схватају да тако проклињу сами себе, да ће за то бити сурово кажњени, зато што Господ посебно кажњава оне који вређају родитеље.

И уопште, подстичу се погрдне речи и умножавају болесне мисли. То је пут смрти који води у сам пакао. Нека Господ свакога задржи од таквог пада и нека му да Своју реч – свету, благочестиву и танкоћутну како би човек могао да победи зло.

Највеће и најузвишеније дело којим човек може да се бави у овом животу јесте молитва. То је разговор с Богом, покајање, потпуно откривање пред Господом свих својих душевних и срдачних мисли.

***

Дајем вам благослов да у вашој кући нема вике. Ако неко виче у разговору с вама, немојте одговарати на исти начин… Сећам се својих блаженопочивших родитеља. Они су нас одгајили тако да се ми, деца, не сећамо њихових гласних речи. И ви се трудите да укорените овај обичај.

***

…Свако од нас треба да буде весник радости. Ево, дајем вам благослов да говорите људима радосне ствари. Не жалосне, као што се приказују на нашој телевизији где се стално дају само негативне информације. Све то ствара тежину, стресове. Скоро да нема ни дана да нам не стигне нека тешка вест, да је неко окончао живот самоубиством. Човек више не може да поднесе ту тежину. Зато треба да обрадујемо људе својом радошћу и да им говоримо радосне ствари. Треба да гледамо у људско срце… Треба да будемо поред и да се помажемо. Нека вам Господ да благослов и радост! Радост је последица љубави. Где је љубав – ту је и радост. Тамо где нема љубави влада одбојност. Милост, мир и радост нека буду с вама и у целом свету! С нама је Бог!

По материјалима сајта Православие.Ru

Са руског превела и за ову прилику уступила порталу "Живот Цркве" Марина Тодић

Насловна фото из отворених извора