„Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! Да човек устане ујутру, а нема шта да ради, нити има посао, нити новца да купи хлеб, па ипак помисли на Христа и Богородицу — тада се насити. Испуњава се смислом, прима од Њихове благодати. И остало се разрешава. Јер, када човек љуби, његова душа се испуњава. Он има разлог постојања. Његово постојање постаје смислено. И „благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Тада човек има радост. Јер човек жели негде да припада, негде да се преда и негде да се принесе. И када осети и доживи да припада Христу и Богородици, тада себе приноси као живу жртву Њима. А Они му узвраћају благодаћу, оправдањем, лепотом и великим смислом живота.“ (Из поука старца Ананија Кустениса).

Блаженопочивши старац отац Ананије, својом једноставном, али и тако дубоком речју, долази да опише људску стварност, како нашег времена, тако и сваког времена. Две су велике невоље које муче човека, истиче он из свога искуства, али и из светописамског и светоотачког предања наше Цркве. Прво, недостатак смисла живота; друго, страх од смрти. Човек, дакле, ходи овим светом као слеп, без усмерења и без компаса у својој свакодневици. Дословно би се могло рећи да је „изгубљен и мртав“ — управо онако како је сам Господ оценио блудног сина из Своје познате приче, када је овај, у бунту, напустио дом свога Оца. То значи да ове две велике невоље откривају сиромаштво човека сваког времена, онда када он избрише Бога Оца из свога живота и помисли да може сам, ослањајући се на сопствене потпоре и сопствене снаге, да иде својим путем.

Живот без Бога јесте невоља и мука, по светописамском и светоотачком учењу блаженопочившег старца. Јер човек је створен од Бога да живи са Њим, да дише Његовим дахом и да се на крају врати у Његово наручје. Реч блаженопочившег старца је сасвим јасна: „човек жели негде да припада и негде да се преда и негде да се принесе“. То нарочито видимо код младих, који, желећи да се у адолесценцији осамостале од породице, али не и да се сасвим одвоје од ње, теже да се укључе у неку групу како би стекли „идентитет“. (Нажалост, та група често није најбоља, јер може бити нека „дружина“ или „секта“ која делује у прикривеним токовима и са мрачним интересима. Али сама дубока жеља младих јесте једноставно — да негде припадају!) И заиста, то је сама природа човека. Јер човек није извор живота! Од Бога смо потекли, са Њим ходимо и Њему ћемо се вратити! „Јер је од Њега и кроз Њега и за Њега све створено“ (апостол Павле).

Онај ко одбацује Бога, ко бира неверје и безбожништво, улази у странпутице, у живот који је заправо не-живот, живот у смрти, без циља и идентитета. То су последице таквог избора: „туга и тескоба свакој души која чини зло“; „кроз грех – смрт“. Јер када човек не живи по вољи Божијој, живи по својој грешној вољи, иза које стоји његов непријатељ – ђаво. Тако живот остаје без смисла, а страх од смрти постаје његова основна одлика – што је слика пакла.

Старац Ананија се, наравно, не задржава само на констатацији невоља неверујућег човека. Он нас усмерава и открива нам оно што је донео Исус Христос и што од тада проповеда Његово живо Тело — Црква. Ми припадамо Христу и Његовој Цркви, живимо са Његовим светима, пре свега са Пресветом Богородицом, Његовом Мајком, будући да смо крштени и миропомазани у Његово свето име, те смо постали Његови чланови, органски и суштински сједињени с Њим. А као Његови чланови и сједињени с Њим, не можемо а да не живимо као Он: приносећи себе у љубави и као живу жртву Богу и ближњем, створеном по образу Божијем — јер љубав према Богу и ближњем нераскидиво су повезане. По речима светог Јована Богослова: „Који каже да пребива у Христу, дужан је да и сам живи као што је Он живео“ — теоријска и „гола“ вера не постоји, јер је демонска (свети Јаков). Резултат? Верник прима Божије уздарје: „благодат, оправдање, лепоту и велики смисао живота“. „Тада човек има радост.“

Са ових полазишта постаје сасвим јасно оно што отац Ананија тако снажно и живо истиче. „Љубиш Христа и Богородицу и душа ти се испуњава љубављу, божанским смислом.“ Чак и ако немаш посао, ако ти недостаје новца и немаш ни хлеба, (наравно, не због лењости и нерада!), и тада се „наситиш, јер те Христос и Богородица испуњавају смислом, примаш од Њихове благодати“, и доспеваш до тога да на опипљив начин живиш оно што је Христос обећао: „Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово (оно што је људско) додати.“ У том стању верујући човек „има разлог постојања. Његово постојање је оправдано. И ‘благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа’.“

На крају: верник који се свакодневно и у сваком тренутку свога живота подвизава да одржи живом своју везу са Исусом Христом, по речима: „удостој нас, Господе, у овај дан (у овом тренутку) да се сачувамо без греха“, тај је благодаћу Божијом достигао да има разрешено најважније питање свога живота: смисао живота и са њим повезано превазилажење страха од смрти. Јер живи Васкрслога Христа! Једно сведочанство угледног и мудрог јерарха наше Цркве, г. Николаја, митрополита месогајског и лавреотског, на најбољи начин, чини се, заокружује наведено. Пошто је и сам, као позвани гост, проживео једну потресну ноћ (новембра 1980. године) у великој астрономској станици северно од Бостона, посматрајући једну радио-галаксију помоћу великог радиотелескопа, забележио је славословно и са смирењем: „Имао сам веру. Прославио сам Бога који је био у мени. Без ње не бих могао ни да објасним, ни да разумем, нити да поднесем овај свет. Та ноћ и до данас даје живот мом животу!“

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"