Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке  Сава (Испер)

Секуларизам означава искључиво овоземаљски начин размишљања, односно философију живота која се заснива само на датостима земаљског постојања. У арапском језику, према речнику Ал-Мунџид, дахрија је безбожник који тврди да свет постоји одувек и да ће постојати заувек, те да нема Творца. У том смислу ова реч је сродна појму „свет“ какав налазимо у Јеванђељу по Јовану. Хришћанин јесте у овоме свету, али није од овога света. Другим речима, он живи у свету, али свој начин живота црпи из Јеванђеља, а не из света.

У свом савременом практичном значењу, секуларизам подразумева уређивање животних питања искључиво људским способностима, без Бога. Сам човек постаје мерило, полазиште и извор секуларног света. Овај појам је почео да јача и да преовладава пре отприлике три века, поставши философија и политика коју прихватају појединци, друштва и државе. Што су се више развијале технолошке могућности, дајући човеку моћ да савладава животне тешкоће и средства да им се супротставља и уклања их, то се више секуларни начин живота утврђивао и дубоко укорењивао у људској свести.

Опасност секуларизма не лежи само у томе што он човека поставља на место Бога као мерила људског постојања. Његова опасност се огледа и у томе што омогућава порицање Божјег дејства у свету, не само на теоријском него и на практичном плану. Секуларизам своди Бога на пуку слику, облик или теоријско уверење. Он може да сачува спољашње облике религиозног живота, али их лишава њихове суштине и замењује нечим искључиво овоземаљским. Он раздваја живот од вере и живот вере затвара у оквир неколико верских обреда и пракси. Тако секуларни човек не живи према захтевима своје вере, већ много више према захтевима секуларне културе.

Према схватању секуларизма, животним питањима управља се на светован начин, док се Божјим стварима бави у храму недељом. Тако се понашање одваја од вере, као што се од ње одвајају морал, вредности и сам начин живота. Човек остаје затворен у земаљску димензију свога постојања, док духовну димензију претвара у неку врсту мириса који му пружа осећај задовољене савести, али га истовремено спречава да себе сагледа у светлости Јеванђеља и да од себе захтева више од онога што већ јесте.

У секуларизму нема ничега светог. Човек више не живи у ишчекивању и остварењу вечности — или, тачније речено, у њеном опитовању већ овде и сада, макар као тихог наговештаја. Његов земаљски живот више није подражавање небеске стварности и предокушај будућих добара. Напротив, садашњи свет постаје онај који одређује пут, правац и циљ живота. Штавише, дешава се управо супротно: сам земаљски живот постаје сврха и крајњи циљ, а све расположиве могућности, па и религиозне и духовне, стављају се у његову службу. Срећа овоземаљског живота постаје оквир у који ова философија затвара човека, занемарујући његове духовне и надматеријалне димензије.

Секуларизам је потпуно материјалистички начин живота. Он представља друго лице марксистичког материјализма. Обликује човека у свету чије се материјалне потребе непрестано умножавају, стварајући потрошачко друштво које га држи у сталној трци за овоземаљским стварима које никада немају краја. Марксизам се отворено супротставља религији, док је секуларизам споља прихвата, али је истовремено потчињава себи и лишава њене суштине.

Сећам се сина једног америчког свештеника блискоисточног порекла који је, након што је три месеца провео код мене учећи арапски језик, са чуђењем записао у својим мемоарима: „Бог је овде на Истоку присутан у свакодневном животу људи! Они Га уносе у сваку област свога живота и не ограничавају Га само на недељу!“

Секуларизам, који у великој мери господари савременим човеком, створио је раскол између вере и живота. Вернику није увек лако да разликује шта приличи његовом хришћанском позиву, а шта му не приличи. Та пометња дубоко је продрла у људску свест, а различите заједнице су је усвојиле у различитој мери, зависно од степена утицаја секуларизма у њиховом друштву.

Што је технолошки напредак већи, то више расте човекова способност да управља својом стварношћу. Сходно томе, он све више почиње да се ослања на сопствену снагу и способности, замењујући њима Бога.

Ево неколико једноставних примера.

Некада се човек обраћао Богу тражећи исцељење од сваког бола и телесне болести, ма колико она била незнатна. Наши преци су били навикнути да позову свештеника да се помоли над болесником и помаже га светим јелејем. Света тајна јелеосвећења била је жива стварност хришћанског живота. Данас се, међутим, верник одмах окреће одговарајућем леку, а мало је оних који се макар прекрсте и затраже Божји благослов пре него што га узму. Молитва је, у међувремену, постала последње уточиште, којем се прибегава тек онда када се исцрпе све наде положене у медицину.

Довољно је само летимично сагледати начин на који се данас обављају венчања, како у Цркви тако и ван ње, па да се уочи да је богослужбена Света тајна све више сведена на фолклорни догађај. Благоговејна молитва Свете тајне брака претворила се у свечану забаву. Пажња је усмерена на све друго осим на припрему за примање Божјег благослова.

То пред нас поставља суштинска питања: колико младенаца приступа Светој тајни покајања и исповести пре венчања? Колики проценат њих приступа Светој тајни Евхаристије пре него што прими благослов Свете тајне брака?
Како данашњи младенци, док су заокупљени припремама за свадбено весеље, разликују оно што им приличи као хришћанима од онога што им не приличи? А ако то и умеју да разликују, како се суочавају са утицајем родитеља и пријатеља? Да ли имају снаге да се успротиве обичајима који прате свадбено славље? Који су обичаји суштински и незаменљиви, а које су спољашње форме без којих се може? Како они разумеју Свету тајну брака и, сходно томе, хришћанско схватање брачног живота?

Није ли за многе сам улазак у храм ради венчања постао готово лишен сваке духовне свести? Не чини ли им се да присуствују некаквој свечаној церемонији, а не светој и благоговејној молитви, иако су обреди венчања изузетно лепи и дубоко садржајни? Не указује ли непристојна одећа у којој поједини долазе у храм на стварни раскорак између аутентичног хришћанства и њиховог сопственог поимања хришћанства? Не сведочи ли такво понашање о превласти световног празничног духа над духом освећења?

Секуларни дух све што је свето претвара у фолклор или у неку врсту религиозне декорације која својим спољашњим обликом противречи самој суштини стварности коју би требало да изражава. Организујемо црквену добротворну приредбу у време поста, а људе позивамо на раскошну посну вечеру! Зар сама реч „раскошна“, односно претерано обилна и луксузна, није у супротности са суштином поста? И агапе-трпезе, које су аутентични део нашег предања и које у својој суштини изражавају породично заједништво верних у Цркви, претварају се у свечане банкете на којима могу учествовати само имућни.

Секуларни дух представља смрт као природни завршетак живота и тако мири човека са њом. Велики значај придаје погребним обредима и спољашњим формама сахране. У неким земљама лице покојника шминкају како би изгледао лепо у свом сну и како његов изглед не би узнемирио присутне. Насупрот томе, хришћанство се суочава са смрћу и разобличава је као последњег непријатеља живота, али је истовремено преображава у прелаз ка пуноћи истинског живота, како то истиче протојереј Александар Шмеман у својој књизи „За живот света“.

Овај дух секуларизма продро је и у само срце Цркве. То није никакво изненађење, јер су људи Цркве — било пастири било верни народ — деца свога времена. Ако је утицај овога века на њих снажнији од утицаја Јеванђеља, они ће се понашати секуларно чак и унутар Цркве, често тога ни сами не бивајући свесни.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper 

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"