Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Принос у спомен старцу Јосифу из манастира Светог Нектарија у Розкоу, Њујорк

Монах је човек молитве. Снага његове молитве пројављује се кроз изливање божанске благодати на њега. То се огледа у унутрашњем миру, непоколебивом пред бурама, као и у топлини пријема и гостољубља које превазилази најфиније облике друштвеног опхођења. То је гостољубље самога Христа, ослобођено сваког људског ласкања и спољашњих формалности.

Што се тиче озареног и ведрог лица, које одражава чистоту неба и Царство Божије на земљи, њега Господ дарује некима од Својих верних. Све ове дарове могао сам да видим на лицу старца Јосифа из манастира Светог Нектарија у Розкоу, у Њујорку, на коме су се пројављивале многе благодати Божије. Усудио сам се да о њима проговорим сада, након што се он преселио у станове Господње.

То сам видео у теби од тренутка када сам те први пут срео, и та се слика само продубљивала током три године, све до нашег последњег сусрета. Ниси се променио, нити си се поколебао. Чак ни тешка болест коју си подносио последњих година није била препрека да небеска светлост макар на тренутак престане да сија на твоме лицу; напротив, чинило се да се она још више умножава. Нити су телесни болови могли да сакрију благи и прозрачни осмех на твоме лицу!

Како сам се само постидео када сам сазнао да си одложио примање хемиотерапије за дан или два, само да би саслушао моју последњу исповест, нарочито када сам видео знаке умора на теби. Тада сам те упитао: „Да ли много страдаш, оче?“ А ти си, да ме не би забринуо, одговорио посредно, са небеском кротошћу и осмехом који није од овога света: „Доза хемиотерапије ме исцрпи, а потом проведем неколико дана као да сам мртав!“ Твој одговор био је као стрела која ме је погодила мером љубави коју си носио у себи!

Својим животом научио си ме значају верности Господу до последњег даха. Кроз тебе сам схватио да управо верност, заједно са делима и трудовима који је прате, привлачи благодат Божију. То сам, додуше, знао и из учења светих Отаца, али сам у теби видео њено живо оваплоћење.

Од тебе сам научио да се подвизавамо знајући да наши аскетски напори не стичу „заслугу“ пред Богом; али Он, слава Му, види наше трудове ради Њега и дарује нам Своју благодат, која освећује наш живот и одражава Његову светлост у нама. Ти си ме, оче, научио и томе да Бог не даје увек ову благодат, да би нас сачувао од гордости. Но, у теби сам видео да ју је Господ излио у изобиљу и сачувао у теби у пуноћи, видевши твоје трудове пред Њим и твоју верност Њему.

Његова благодат пројављивала се у теби кроз радост која је озаравала твоје лице, и коју си преносио својим монасима у подвигу. Знамо, оче, да Јеванђеље Господње почиње радошћу: „Јављам вам радост велику“ (Лк 2,10), и да се такође завршава радошћу: „И вратише се у Јерусалим са великом радошћу“ (Лк 24,52). Знамо да је та радост дар Божији, а не нешто што потиче од нас самих — али је често тражимо на погрешним местима.

Ти си, међутим, себе у потпуности принео Господу радости, и Он ти је узвратио тим даром, којим си се у пуноћи причестио. Зато сада ишчекујемо да га, из љубави, измолиш за нас од Господа пред Којим си стао, да би нам, твојим молитвама, даровао ту радост, а нарочито твојим монасима, да би твоје радосно присуство остало међу њима и кроз њих се преносило и на нас. У томе је утеха твојој духовној деци, оче. Сасвим сам уверен да нам нећеш ускратити ову молбу, знајући колико нам је свима потребна истинска радост — јер нема праве утехе ни радости осим у присуству Господа радости међу нама. Ти си Њега најдубље окусио. Твоја верност Њему и твоји трудови привукли су Његову благодат у изобиљу, а твоје смирење ју је у теби сачувало.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби. Како ће ми недостајати твоје присуство, како ће ми недостајати твоји савети! Али верујем да ће твоје присуство остати у оцима и монасима манастира; и у тој породици, којој си ми дао благослов да духовно припадам, наћи ћу оно што си ми ти увек даривао.

Сада, када си потпуно ослобођен и у потпуности постао Његов, сви имамо наду и уверење да ће ти Он упутити Своју блажену реч: „Уђи у радост Господа свога“, јер „у малом си био веран, над многим ћу те поставити“ (Мт 25,21). Наша утеха због твога одласка јесте у томе што сада пребиваш у светлости која не залази, чији ће сјај у теби све више блистати.

Одатле, из Царства Божијег, помени нас, недостојне. Одатле, молим те да поменеш мене и стада Христова која ми је поверио, и опрости ми што нисам могао да присуствујем твоме опелу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"